Друштво

Право на достојанствен рад се мало поштује

Око 350.000 људи у Србији ради за 27.000 динара, још толико има плату између 31.000 и 32.000 динара, на месечни лични доходак око 200.000 људи чека између три и шест месеци, a 80.000 радника уопште не прима плату

Србија је земља са малтене најнижом минималном зарадом у Европи, држава у којој се права из области рада, како изгледа, не поштују онако како би требало. Радници најчешће пријављује дискриминацију управо у области рада и запошљавања, жалећи се на недостојанствен рад који, између осталог, подразумева и ниску месечну зараду. Како истиче Ранка Савић, председница Асоцијације слободних и независних синдиката (АСНС), само је Албанија иза нас са најмањом минималном зарадом, а око 350.000 људи у Србији ради за 27.000 динара, док још толико има плату између 31.000 и 32.000 динара. На месечни лични доходак око 200.000 људи чека између три и шест месеци, а оно што је посебно лоше, додаје Савићева, јесте да око 80.000 људи иде на посао и притом не прима никакву плату.

– Србија је данас у ситуацији да половина њених запослених прима мање од 42.000 динара. Сви ови подаци збир су званичних статистичких и података које наша асоцијација прикупља на терену, будући да широм целе Србије имамо наше синдикалне мреже. Познато је да велики број предузећа у Србији исплаћује зараде ниже од минималне. Такве плате су махом унапред уговорене, јер када су страни инвеститори долазили у Србију, у уговорима су им биле наведене баш такве висине плата за раднике. То је оно најпоразније, јер тиме држава у ствари учествује у стварању привида јефтине радне снаге код нас – истиче Савићева и додаје да се пример „бедних” зарада у Србији највише огледа у индустрији текстила и обуће. – Наше приватизоване текстилне компаније заправо раде за иностране партнере. Имамо тако примере да се у Србији праве мараме светски признате марке које коштају више од месечне зараде радника који их кроји – подсећа председница АСНС-а, додајући да радничка права у Србији нису на задовољавајућем нивоу и зато што је на снази, пре свега, рестриктиван и лош Закон о раду. Ипак, и када би се, додаје она, такав какав је, закон иоле примењивао и поштовао, положај запослених био би знатно бољи.

Статус појединца и радника код нас није на завидном нивоу, јер постоји велики број грађана који не остварују своја права. Они се синдикатима жале на кршење радничких права из области Закона о раду, губитак посла, мобинг… Да социоекономска права спадају у ред људских права која се највише крше потврдила је недавно и Бранкица Јанковић, повереница за заштиту равноправности, поводом обележавања Међународног дана људских права.

– Дискриминација се најчешће пријављује у области рада и запошљавања. Зато смо Народној скупштини недавно поднели посебан извештај о дискриминацији у области рада, пoвoдoм дeсeт гoдинa примeнe Зaкoнa o зaбрaни дискриминaциje. Подаци из овог извештаја нису једини показатељ распрострањености дискриминације у друштву, али ипак указују на то како запослени, незапослени и послодавци схватају дискриминацију на тржишту рада у Србији – истиче Јанковићева.

Извешатај показује да посебан проблем представља дискриминација жена, зaтим дискриминација на основу чланства у синдикалним, политичким и другим организацијама, дискриминација особа са инвалидитетом, млађих и старијих радника, Рома и Ромкиња, особа на основу здравственог стања… Пoднeт је да би сe нaрoдним посланицама указалo на позитивне помаке, уочене недостатке, као и проблеме и изазове у погледу остваривања равноправности и заштите од дискриминације на тржишту рада.

Аутор: Марија Бракочевић, Политика.рс

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Back to top button

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!