Око 350.000 људи у Србији ради за 27.000 динара, још толико има плату између 31.000 и 32.000 динара, на месечни лични доходак око 200.000 људи чека између три и шест месеци, a 80.000 радника уопште не прима плату
Србија је земља са малтене најнижом минималном зарадом у Европи, држава у којој се права из области рада, како изгледа, не поштују онако како би требало. Радници најчешће пријављује дискриминацију управо у области рада и запошљавања, жалећи се на недостојанствен рад који, између осталог, подразумева и ниску месечну зараду. Како истиче Ранка Савић, председница Асоцијације слободних и независних синдиката (АСНС), само је Албанија иза нас са најмањом минималном зарадом, а око 350.000 људи у Србији ради за 27.000 динара, док још толико има плату између 31.000 и 32.000 динара. На месечни лични доходак око 200.000 људи чека између три и шест месеци, а оно што је посебно лоше, додаје Савићева, јесте да око 80.000 људи иде на посао и притом не прима никакву плату.
– Србија је данас у ситуацији да половина њених запослених прима мање од 42.000 динара. Сви ови подаци збир су званичних статистичких и података које наша асоцијација прикупља на терену, будући да широм целе Србије имамо наше синдикалне мреже. Познато је да велики број предузећа у Србији исплаћује зараде ниже од минималне. Такве плате су махом унапред уговорене, јер када су страни инвеститори долазили у Србију, у уговорима су им биле наведене баш такве висине плата за раднике. То је оно најпоразније, јер тиме држава у ствари учествује у стварању привида јефтине радне снаге код нас – истиче Савићева и додаје да се пример „бедних” зарада у Србији највише огледа у индустрији текстила и обуће. – Наше приватизоване текстилне компаније заправо раде за иностране партнере. Имамо тако примере да се у Србији праве мараме светски признате марке које коштају више од месечне зараде радника који их кроји – подсећа председница АСНС-а, додајући да радничка права у Србији нису на задовољавајућем нивоу и зато што је на снази, пре свега, рестриктиван и лош Закон о раду. Ипак, и када би се, додаје она, такав какав је, закон иоле примењивао и поштовао, положај запослених био би знатно бољи.
Статус појединца и радника код нас није на завидном нивоу, јер постоји велики број грађана који не остварују своја права. Они се синдикатима жале на кршење радничких права из области Закона о раду, губитак посла, мобинг… Да социоекономска права спадају у ред људских права која се највише крше потврдила је недавно и Бранкица Јанковић, повереница за заштиту равноправности, поводом обележавања Међународног дана људских права.
– Дискриминација се најчешће пријављује у области рада и запошљавања. Зато смо Народној скупштини недавно поднели посебан извештај о дискриминацији у области рада, пoвoдoм дeсeт гoдинa примeнe Зaкoнa o зaбрaни дискриминaциje. Подаци из овог извештаја нису једини показатељ распрострањености дискриминације у друштву, али ипак указују на то како запослени, незапослени и послодавци схватају дискриминацију на тржишту рада у Србији – истиче Јанковићева.
Извешатај показује да посебан проблем представља дискриминација жена, зaтим дискриминација на основу чланства у синдикалним, политичким и другим организацијама, дискриминација особа са инвалидитетом, млађих и старијих радника, Рома и Ромкиња, особа на основу здравственог стања… Пoднeт је да би сe нaрoдним посланицама указалo на позитивне помаке, уочене недостатке, као и проблеме и изазове у погледу остваривања равноправности и заштите од дискриминације на тржишту рада.
Аутор: Марија Бракочевић, Политика.рс
