понедељак , фебруар 19 2018

Православље и грађански законик: Коначна дехристијанизација Србије

Крајем новембра 2014. председник Владе Србије Александар Вучић истакао је у телефонском разговору с председником Владе Молдавије Јуријем Леанком да Европска унија „није и не може бити баук за православне народе“. Да ли је баш тако? Или је онако како је рекао Свети Николај Жички да је Европа без Христа „Бела Демонија“? Зар читава ЕУ не доноси антихришћанске законе који разарају сваку могућност живљења по Божјим заповестима на нивоу друштва?

Још 2011. објавио сам текст „Породица: одбрана и последњи дани“. Повод је био покушај жутокраких да Србији као закон наметну гомилу ЕУ лудости, од легализације хомосексуалних веза, преко изједначавања васпитног физичког кажњавања детета са злостављањем, све до сурогатног материнства.

Изгледало је, после свега, да је безумље, макар привремено, заустављено. Али, не лези враже! Све се наставило и прошле, 2014, када су ЕУротичари бацили у јавност предлог Грађанског законика, и у њему све оно чему се јавност противила 2011.

Текст „Породица: одбрана и последњи дани“ може се наћи на интернету, па се тамошња аргументација и фактографија неће понављати. Овога пута неколико речи о антихришћанској суштини предложених законских решења.

Новине у грађанском законику

Ако се законик усвоји, жена и мушкарац који живе у ванбрачној заједници стичу права и дужности као и супружници који су венчани, а заједница лица истог пола биће уређена посебним законом, чиме се јасно ставља до знања да ће ЛГБТ „брак“ бити легализован! Осим ове ЕУ новине, Законик доноси низ нових предлога: озакоњење сурогатног мајчинства, забрану физичког кажњавања деце, либерализацију усвојења деце кад су у питању странци… Ту су и друге новине, као што је озакоњење еутаназије.

Чланом који каже да је „мајка детета жена која га је родила, изузев рађања за другог“ уводи се у нашу земљу појам сурогатне мајке. Она не сме то радити за новчану награду, али јој трошкови одржавања трудноће и рађања могу бити надокнађени. Уговор о рађању за другог може бити закључен између сурогатне мајке и супружника и ванбрачних партнера.

О чему је овде реч?

О репаганизацији Србије, у складу са процесом репаганизације Европе.

Угледна руска историчарка, Наталија Нарочницка, у интервјуу који је дала почетком 2014. сведочи докле је дошла Европа са својим ратом против хришћанских вредности: „Реч је о ратоборној постмодернистичкој идеологији савремене либертаријанске елите Западне Европе и Америке у оквиру које се проглашава потпуна ослобођеност појединца од сваког традиционалног поретка ствари, било да је то верски, национални, државни, историјски, а сада већ и биолошки, односно Богом дате природе“.

Како је било пре хришћанства

У доба пре но што се хришћанство раширило светом, постојало је ритуално жртвоприношење људских бића; нису то чинила само дивља канибалска племена него и високоразвијене цивилизације, попут мајанске и ацтечке. Феничани су жртвовали децу Молоху, а Грци и Римљани су падали у убилачки занос приликом слављења Диониса – Бахуса.

У Спарти, новорођенчад која би се родила са телесном маном, била су немилосрдно убијана. У Риму, отац је са дететом инвалидом могао да учини исто.

Дошло је хришћанство, и тако нешто постало је незамисливо. Породица се утемељила на речи Христовој о нераскидивости брачне љубави, и на речи Светог Павла да жене треба да поштују мужеве као Црква Христа, а мужеви да воле жене као Христос Цркву, спремни да се за њих жртвују.

У античкој Грчкој, педерастија се сматрала уобичајеном: спартански војници били су везани сексуалним везама старијих и млађих војника, а у демократској Атини младићи су услуге учитељима могли да плаћају сексом. Дошло је хришћанство, и вратило мужеве женама.

Жене су своја права први пут добиле са хришћанством; између осталог, и право да имају своју реч кад је васпитање деце у питању.

Жене су своја права први пут добиле са хришћанством; између осталог, и право да имају своју реч кад је васпитање деце у питању. 

Пре Христа, држава је, у ликовима својих царева, била обоготворавана. Дошло је хришћанство, и ставило границу власти. Када се ромејски цар пео на престо, добијао је од ђакона Храма Свете Софије врећицу прашине, да зна ко је и шта је. Човек, захваљујући хришћанској вери, више није био потпуно потчињен држави.

Прве болнице у историји човечанства појавиле су се у „Василијади“, монашком предграђу Кесарије Кападокијске, и основао их је Свети Василије Велики са својим монасима, у четвртом веку после Христа.

Дакле, основе свега што нам данас изгледа најнормалније и неотуђиво наше, хришћанске су. Тако је, између осталог, и са правом.

Хришћанство и право

Темељне погледе на однос Цркве и световног права можемо наћи, прегледно изложене, у „Основама социјалне концепције Руске православне цркве“. Ту пише да је основа државних закона је морални закон записан у људском срцу (Рим.2,15 ); то јест, „право у себи садржи неки минимум моралних норми које су обавезне за све чланове друштва. Задатак световног закона не састоји се у томе да свет, који лежи у злу, претвори у Царство Божије, него да се он не претвори у пакао“. Право је, доскора, увек и свагда било утемељено на религиозним начелима (довољно је читати студију Фистела де Куланжа о античком граду).

Учење о људским правима неодвојиво је од хришћанских темеља. У „Основама учења РПЦ о слободи, достојанству и правима личности“ с тим у вези стоји: „Појединачна права човека не могу се супротстављати вредностима и интересима Отаџбине, друштва и породице. Остварење људских права не треба да буде оправдање за напад на религијске светиње, културне вредности и особености народа. Људска права не могу бити повод за наношење непоправљиве штете природним добрима“.

Како Руска црква сведочи даље, „у оним случајевима када људски закон у потпуности одбацује апсолутну божанствену норму и замени је оном која јој је супротна, он престаје да буде закон и претвара се у безакоње, без обзира на то у какве правне одежде је обучен“.

Најважнију поруку с тим у вези послао је руски патријарх Кирил приликом доделе почасног доктората Универзитета у Београду 2014. Он је рекао да су се многе европске државе одрекле хришћанског идентитета, и то не по вољи својих народа. То се јасно видело приликом огромних протеста француског народа, који је устао против легализације „хомосексуалних бракова“. Против незадовољних Француза је отуђена државна власт слала полицију, која је тукла окупљене и гушила их сузавцем.partijarh kiril ria 

Поред изједначавања Богом благословеног природног брака са наопаким везама тзв. „ЛГБТ популације“, савремена Европа намеће еутаназију чак и за малолетну децу, као што деценијама проглашава утробно чедоморство, абортус, за „право мајке“. Све се ово десило јер се европско друштво одрекло приоритета вере. Патријарх Кирил је истакао да пример совјетског система довољно говори како се све руши када се гради друштво без Бога и морала. Сада се нешто слично дешава у Европи, у којој је „разградња хришћанског темеља европске цивилизације довела до срамних појава које не угрожавају само моралну хармонију, него и постојање европског континента“. Хришћанима се у ЕУ пориче право да друштвену делатност мотивишу сопственом вером. Вера се прогони из јавног простора, чак дотле да се од неких запослених траже да не носе крстиће о врату. Непокорни се отпуштају с посла, гоне их државни органи, одузимају им децу. Борбени секуларизам напредује корацима од седам миља.

Предложени „Грађански законик“ у нас је део тог процеса; он ратује против хришћанских темеља србске правне државе. Погледајмо.

Сурогатно материнство

У „Основама социјалне концепције Руске православне цркве“, у одељку који се бави питањима биоетике, пише: „Ако су муж и жена неспособни за рађање детета, и ако терапеутски и хируршки методи лечења неплодности не помажу супружницима, требало би да са смирењем прихвате своју бездетност као посебан призив. Требало би да у сличним случајевима /…/ размотре могућност усвајања детета уз обострану сагласност супружника /…/ ʼСурогатно материнствоʼ, тј. уношење оплођене јајне ћелије у жену која након рођења враћа дете ʼпоручиоцимаʼ противприродно је и морално недопустиво чак и у оним случајевима кад се остварује на некомерцијалној основи. Тај метод претпоставља рушење дубоке емотивне и духовне блискости која се између детета и мајке успоставља током трудноће. ʼСурогатно материнствоʼ траумира како жену која носи дете и чија се материнска осећања газе, тако и само дете које касније може доживети кризу самосвести“.

Легализација хомосексуалних „бракова“

Руска црква сведочи: „У савременом друштву, дискусије о положају такозваних ʼполних мањинаʼ показују тенденцију да хомосексуализам схвате не као полну изопаченост него као једну од ʼсексуалних оријентацијаʼ, која има једнака права на јавно изражавање и уважавање. Православна црква полази од непоколебивог становишта да богоустановљени брачни савез мушкарца и жене не може ни да се упореди с изопаченим испољавањима сексуалности.

Она хомосексуализам сматра греховном позлеђеношћу људске природе, а што се превазилази духовним напором који води ка исцељењу и личносном узрастању човека. Хомосексуалне тежње се лече, као и остале страсти које муче палог човека. /…/ Односећи се с пастирском пажњом према људима који имају хомосексуалне склоности, Црква се истовремено одлучно противи покушајима да се грешна тенденција представи као ʼнормаʼ, а утолико пре да се представи као предмет гордости и пример за подражавање. Управо због тога, Црква осуђује сваку пропаганду хомосексуализма“.

Црква о еутаназији

Православна црква каже да је њено послање да сведочи реч Божју: „Не убиј!“( Излазак, 20,13). „Због тога Црква /…/ не може као морално оправдане да прихвати сада већ широко распрострањене у свету покушаје легализације тзв. еутаназије или намерног убијања безнадежно болесних (укључујући и оне који то сами желе).

Молба болесника да му се убрза смрт понекад је условљена стањем депресије, која га лишава могућности да правилно процени свој положај. Признавање законитости еутаназије довело би до умањења достојанства и изопачења професионалне дужности лекара, који је позван да очува, а не прекрати живот. ʼПраво на смртʼ лако се може претворити у претњу за животе оних пацијената за чије лечење недостају новчана средства“.

У одбрану породице

Црква брани породицу од тоталитарног уплитања државе, и штити право родитеља да васпитавају децу. Сасвим је јасно да предложени „Грађански законик“, који са злостављањем изједначава свако, па и најблаже физичко обуздавање самовоље малог детета (која може имати за последицу и самоповређивање малишана), нема за циљ одбрану деце од родитеља – „злоставитеља“, него разарање породичних веза, претварањем деце у цинкароше оца и мајке, попут Павлика Морозова, кога су у доба ГУЛАГ-а величали зато што је откуцао своје родитеље као „државне непријатеље“. А шта иде иза тога? Као у напредним ЕУ државама: одузимање деце родитељима, и предавање истих на усвојење, између осталих, и „толерантним“ ЛГБТ паровима. У Србији, у којој 37 000 људи годишње умре више но што их се роди, „Грађански законик“ је, са оваквим предлогом, позив на геноцид. Ко ће, ако је под сталном паском државе као „злоставитељ“ детета, хтети да рађа децу?

Уместо закључка

Треба веровати да ће врх Српске православне цркве, преко свог Синода и Сабора, оштро реаговати на покушаје да се земља Светог Саве претвори у Содом и Гомору. Епископи других Помесних цркава, од Грчке до Грузије, већ су тако реаговали, и потврдили своју оданост Христу и Светом предању. У очекивању оваквог одлучног става, дужни смо да и сами сведочимо истину, насупрот ЕУ лудостима заснованим на самообмани.

 

Владимир Димитријевић, Геополитика

Актуелно

ДР ГРУЈИЧИЋ: Прикупљање доказа против НАТО-а стало јер српска влада ништа не ради

Иако дуго најављивано, формирање Комисије за утврђивање последица НАТО бомбардовања по животну средину и здравље …

Туријска кобасица најдужа на свету – 2.034 метра

У Турији, насељу у војвођанској општини Србобран, данас је представљена најдужа кобасица на свету, дугачка …

Један коментар

  1. Сораб Сербски

    “Osmanlijski popisivač je zabeležio da na KiM postoji 480 naseobina u kojima živi 13.696 odraslih muškaraca, 12.985 kuća, i još 14.087 nosioca domaćinstava (pošto je postojalo i 480 udovica). Neki odrasli muškarci nisu imali svoje kuće, pa su tako zabeleženi kao siromasi. Neke kuće su deljene na više domaćinstava.

    Pažljivim proučavanjem onoga što je zabeležio osmanlijski popisivač na KiM ustanovljena je frapantna etnička struktura stanovništa.

    Sredinom 15. veka postojalo je skoro 13.000 srpskih kuća u svih 480 sela i varoši na Kosovu i Metohiji. Pored naših, tu je bilo i 75 vlaških domaćinstava u 34 sela, 46 albanskih u 23 sela, 17 bugarskih u 10 sela, pet grčkih u Lauši i Vučitrnu, jedno jevrejsko u Vučitrnu i jedno hrvatsko.

    Od svih imena i prezimena koja se pominju u popisu, 95,88 odsto su bila srpskog porekla, 1,90 odsto romanskog, 1,56 neutvrđenog, 0,26 albanskog, 0,25 grčkog, i tako dalje.

    Dakle, pre 500 godina, postojalo je na Kosovu samo 46 albanskih domaćinstava u 23 sela (u proseku dve kuće po selu, nijedno jedino čisto albansko), dok je srpskih bilo skoro 13.000 u svih 480 naseobina. Slovima: trinaest hiljada u četiri stotine i osamdeset mesta naspram četrdeset i šest u dvadeset i tri. I ne samo to nego ne postoji zabeležen čak ni jedan jedini toponim albanskog porekla (uostalom, i danas Albanci na KiM uglavnom koriste srpske toponime, počev od imena samoproklamovane države Kosovo koje na albanskom jeziku ne znači ništa, odnosno, imena koje je srpskog porekla, pa sve do naziva prestonice – Prištine).”

    http://www.telegraf.rs/vesti/1584307-senzacionalno-turski-popis-na-kosovu-1455-13-hiljada-srpskih-kuca-samo-46-albanskih-foto

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons