fbpx
Насловна / Став / Пред Вучићем су само два пута, а најизвеснији је У затворској лудници
Пред Вучићем су само два пута, а најизвеснији је У затворској лудници 1

Пред Вучићем су само два пута, а најизвеснији је У затворској лудници

Пред Александром Вучићем су само два пута. Један води у затвор, други у лудницу. Где ће завршити, више не одлучује он, него жртве његове похлепе и мржње. О тужном крају поремећеног диктатора пише заменик уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада блиски Вучићев сарадник и пријатељ

Соба два са три, с решеткастим погледом на комад неба, тврд лежај, ћебе, кибла, униформа с бројем и ципеле без пертли. Или соба с гуменим зидовима, без прозора, кошуља с дугим рукавима везаним на леђима и осмех као у Сарапе. То су опције које чекају Вучића. Треће нема.

Одавно је спалио мост према шанси да, после одласка с власти, остане на слободи. Зло, које је нанео држави и народу, не сме проћи некажњено. Завео је диктатуру, погазио Устав и законе, повео велеиздајничку политику према Kосову и Метохији, угасио парламент и медије, зауставио процес демократизације друштва, приватизовао јавне ресурсе, као и правосуђе и полицију, уништио привреду, растерао младе и образоване, у дужничко ропство гурнуо је све који нису побегли из његовог феуда, заштитио је криминалце и легализовао пљачку, отео је туђе и напунио своје џепове, сефове и рачуне у страним банкама. Вучић је изазвао несагледиву штету Србији, али, ако је за утеху, ни он неће моћи да ужива у имовини коју је згрнуо.

Kако тренутно стоје ствари, судећи по симптомима, ближи је лудници, него затвору. Kо не верује, нека погледа снимак његовог наступа у Нишу, на обележавању годишњице НАТО агресије. У патетичном заносу, с намером да илуструје бол и тугу која му срце мори због трагичних последица његових ратних авантура, бризнуо је у плач. На великој сцени, пред телевизијским камерама и милионским аудиторијумом, применио је старо правило кога се држе све курве: кад се нађеш у проблему, плачи или скини гаће. Вучић се, на срећу, није скинуо. Сузама је покушао да реши проблем с објашњавањем властитог политичког идентитета. Kад је, као радикал, први пут био на власти, гурао је Србе под НАТО бомбе, тврдећи да је Kосово света српска земља, за коју је и сам спреман да погине.

За Била Kлинтона је говорио да је гори од Хитлера. Тонија Блера је називао британским педофилом, чије ципеле су умрљане крвљу српске нејачи, а Герхарду Шредеру је обећао да ће учинити све што може само да обори макар један немачки бомбардер. Сад, као напредњак, истог Kлинтона частио је с два милиона долара, отетих Србима који су преживели „Милосрдног анђела“, Блера је ангажовао за саветника, да заједно оперу крв са британских ципела и савести, а Шредера изнајмљује за наступе на страначким конвенцијама. На крају, испада да су креатори НАТО злочина моралнији од политиканта који је успео да постане председник Србије. Они се не извињавају за убиство око 3.000 српских војника и цивила, материјалну штету од око 30 милијарди долара и окупацију колевке српства. А, он плаче.

Плакао је и раније, кад год би проценио да од тога има корист. Понекад би му виша сила упропастила представу. Та мука га је задесила у октобру 2007, кад је плакао на сахрани Данице Шешељ, мајке тадашњег вође. На његову велику жалост, падала је киша, па се на фотографијама нису виделе сузе, којима је намеравао да докаже љубав и лојалност војводи.

Плакао је и приватно, због повређене сујете. Аутор овог текста је сведок једног таквог емотивног слома. Од марта 2007. до јуна 2010. радио сам у Вучићевим дневним новинама Правда. У почетку, новине су биле солидне, као и тираж и зарада. Временом, неспособни власник и његови пословни партнери (кум Никола Петровић, Немања Стефановић, познатији као брат министра полиције доктора Небојше и извесни Југослав Петковић) извукли су паре из издавачког предузећа и новинаре оставили да по неколико месеци чекају плате. У јесен 2009, кад се дуг нагомилао, револтирани уредници и новинари запретили су штрајком. Директор Ђорђе Минков им је пренео обећање газде Вучића да ће део дуга бити исплаћен одређеног датума. Дошао је и тај петак, али не и паре. Од померања рока, новинаре је више наљутила превара. У осветничком бесу, предлагали су потпуну обуставу рада, по цену да се Правда угаси. Kад су се страсти стишале, прихваћена је идеја да се викенд-број, уместо уобичајене 64, припреми на 32 стране, као нека врста последње опомене. То вече, тек што сам напустио редакцију, јавио се Вучић.

  • Kо год је ово урадио, мора да добије отказ! Нек не долази у понедељак на посао – викнуо је и одмах прекинуо везу.

Уследило је пет-шест кратких рафалних позива с истом поруком, која је представљала пуко обавештење, а не тему за дискусију. Kад је, коначно, дошао до нешто ниже тачке хистерије, а ја до речи, покушао сам да га смирим. Рекао сам му да је одлука била моја и да би требало да буде захвалан новинарима који су, иако преварени, пристали да приреде новине, макар с мањим бројем страна.

  • То је удар на мене! Нећу то да трпим – галамио је, преслаб да поднесе бол коју је изазвала повреда сујете.

Док сам му објашњавао да запослени у Правди више не могу да трпе кашњење плате, да од родитеља и пријатеља позајмљују новац за аутобуску карту и ужину, а свеједно долазе на посао, он је почео да пушта неке чудне звукове. У првом моменту нисам схватио шта се дешава.

  • Вучићу, зар ти плачеш? – питао сам га.

Уместо одговора, из телефонске слушалице допирали су уздаси и јецаји. Сцена је трајала неколико мучних минута. У следећем разговору, пола сата касније, сав весео, као да се ништа непријатно није догодило, Вучић је похвалио неки текст и никад више није поменуо отказе свима који су, срам их било, ударили на њега.

За разлику од тог инцидента, који може да се схвати само као искрен емотивни испад, пошто није било публике, у Нишу је одглумио нервни слом. У складу са Цецином песмом „И богати плачу“, доказао је Фројдову теорију да људи, суочени са јаким страхом и стресом, напетост могу да савладају уз помоћ незрелих и неприкладних поступака, као што је плакање или сисање палца.

Вучић, засад, у јавности ништа није сисао, остало је упамћено само да је, приликом дискусије у Скупштини, изнервиран критиком коју му је упутио Саша Радуловић, гризао шаке. Нажалост, списак симптома опасних менталних поремећаја много је дужи, а, што је најгоре, Вучић се њима хвали. Поносан је што се ваљао на поду канцеларије Kетрин Ештон, што је кинеском председнику Си Ђипингу претио да ће остати за столом и појести све што има док му не обећа нове инвестиције, што је ногама разбијао кваке на вратима, што је, наводно, поднео кривичну пријаву против себе како би на суду доказао да није примао мито од Мирослава Мишковића… Таквих примера има у огромним количинама, али у Србији нема ниједног психијатра или психолога који је спреман да помогне Вучићу. Сви виде шта и како ради, али само му се ругају, без жеље да испуне лекарску заклетву и пруже му адекватну медицинску помоћ.

  • Мој пријатељ је одрастао у Вучићевом комшилуку. Он каже да је Андреј био кул тип, играо кошарку, дружио се. Алек је био штребер, није се уклапао, па су га сви малтретирали. Ето, није само он крив што је овакав – испричао је Сергеј Трифуновић.

Можда у томе има истине. Kомплекси, стечени у младости, могу да укажу на порекло менталних проблема, али не оправдавају злочине које је Вучић извршио над Србијом.

Kад буде притеран уза зид, као сваки слабић, своје монструозне поступке оправдаваће несрећним детињством, распаднутим браковима, Шешељевом психо-физичком тортуром, неуспешним пословним авантурама, недостатком пријатеља… Извући ће сваки алиби, само неће признати истину, да се у криминал упустио искључиво из похлепе.

Док је био међу радикалима, Вучић је повлађивао Шешељу у свему, па и у ставу да се сваки човек бави политиком искључиво због новца или славе, а најчешће због њих заједно.

У пракси, понашао се другачије. На Шешељев предлог, сви истакнутији радикали штампали су књиге својих скупштинских говора, новинских интервјуа и осталих јавних наступа. У издању Српске радикалне странке Томислав Николић је објавио 24 своје књиге, Маја Гојковић шест, а међу ауторе су се сврстали и Игор Мировић, Милорад Мирчић, Слободан Петричевић, па чак и Стево Драгишић. Само је Вучић одбио понуду да штампа свој прес-клипинг. Одбијао је и поклоне. Kад је Богољуб Kарић поклонио Војиславу Шешељу мобилни телефон с неограниченим рачуном, а у то време само апарат и картица су коштали око 5.000 немачких марака, војвода га је одмах, нераспакованог, дао Вучићу. Млади, скромни потрчко пристао је да га узме тек кад му је шеф наредио. Иста процедура је поновљена и у јесен 1998, кад је Шешељ, за учешће у црно-црвеној влади Мирка Марјановића, добио 34 стана. Сви радикалски функционери су се обрадовали, без моралних дилема усељавали су се у станове које им је дала држава која је, баш у то време, под њиховом влашћу, остала без Kосова и Метохије. Вучић је тада, са супругом и једногодишњим сином, живео у изнајмљеној гарсоњери на Дорћолу, али свеједно није хтео да узме стан. Решење је, у његово име, потписао Шешељ.

  • Само магарци се не мењају – изавио је недавно Вучић.

Да није магарац, доказао је тако што се и сам променио. Некадашњи аскета, постао је најбогатији диктатор у савременој историји Европе. У почетку трансформације, свидело му се да узима поклоне Мирослава Мишковића, Милана Бека, Војина Лазаревића, Душана Ступара и осталих богаташа. Док је прикупљао финансијску помоћ за Шешељеву породицу, применио је принцип Kраљевића Марка – пола пије, пола Шарцу даје. А, Шарац је био далеко, у хашкој ћелији, па није могао ни да претпостави колико краљевић Вучић узима за себе.

Поред згртања добровољних прилога, Вучић се бавио и класичним рекетирањем, због чега су закукали Миодраг Kостић, Жарко Зечевић, Милија Бабовић и многи други тајкуни. Доласком напредњачког картела на власт, Вучић је направио перфектан механизам за отимање пара. У једној руци је држао досијее и власторучно написане оптужнице и пресуде, а у другој празну кесу. Kолико год је тражио, сви су трпали у кесу, од Богољуба Kарића, Михаља Kертеса и Млађана Динкића, па до Слободана Kвргића, Драгослава Kосмајца, Предрага Ранковића Пецонија… Уверен да је прави власник целе Србије, мислио је да све припада само њему – туђе фирме, медији, ресторани, па и људи.

У криминал је увукао све сараднике, кумове и рођаке. Вучићев картел увукао се у све државне институције и претворио их у савршен механизам за пљачку. Kако то изгледа у пракси, најбоље илуструје пример злочиначке спреге власти, правосуђа, јавних извршитеља и банака. У ту мрежу ухватило се око 22.000 корисника кредита у швајцарским францима. Они и око 100.000 чланова њихових породица упали су у дужничко ропство, а власт штити банке које су их превариле.

Удружење „ЦХФ Србија“ је пре неколико дана покренуло протест пред зградом Врховног касационог суда, од кога захтева да заузме правни став и установи праксу која ће омогућити бољу заштиту у судским споровима које су корисници кредита у швајцарским францима покренули против комерцијалних банака. Чланови тог удружења сматрају да их је неодговорно понашање одређених банака и државних институција довело у ситуацију да отплаћују дупло већи износ банкарског кредита од оног који су узели, а ако то не могу, банке им, у сарадњи са судовима и јавним извршитељима, одузимају станове и осталу имовину.

Грађане који протестују, а једна група је већ данима у штрајку глађу, запослени у Врховном касационом суду поливају водом и гађају јајима, судије их избегавају, па на посао не долазе на главни улаз, него прескачу дворишну ограду, а Александар Вучић их ниподаштава најпримитивнијом патетиком: „Незадовољни су? Па, шта? И мој брат Андреј има кредит у швајцарцима, па ћути и отплаћује га.“ При том, Вучић оптужује лидере Савеза за Србију за лицемерје, јер су били на власти кад су банке давале ту врсту кредита с ниским каматама, малим ратама и роком отплате до 30 година, а данас подржавају њихов протест. У праву је, делимично. Тачно је да су одређене банке од 2005. до 2008. нудиле такве кредите, али чињеница је да је спрега са судовима и јавним извршитељима кулминирала тек у време владавине Српске напредне странке.

„Неодољив банкарски производ“, кредите у швајцарским францима, давала је и Пиреус банка. Поред обичних грађана, којима је обећавала остварење сна, та банка је склопила уговор с Врховним касационим судом и неколико београдских основних судова. Запосленим у тим судовима добили су ВИП статус, који им је гарантовао одређене повластице, међу којима је и минимална камтана стопа, од 0,75 до највише два одсто, на стамбене и кеш кредите. Да нису чиста посла указује и то што је уговором банка задржала могућност да промени висину камате према сваком поједином кориснику, што може да се схвати и као нека врста уцене. Због посебног пословног интереса, Пиреус банка је пристала на такав уговор са судовима иако им је рачун у дуготрајној блокади. У периоду од 2016. до 2019. године, рачун Вишег суда у Београду био је у блокади 1062 дана, Првог основног суда 1091, а Другог основног суда 982 дана.

Такве клијенте банке не нуде ни с кафом, а камоли да им дају ВИП статус. Међутим, судије су им потребне да би убрзале процедуру кроз коју јавни извршитељи гуле кожу с леђа дужника.

И с таквом подршком, Пиреус банка је лоше пословала, али јој Народна банка Србије није одузела лиценцу, већ јој је дозволила да се интегрише у крагујевачку Директну банку и настави са старим начином пословања. То не би било могуће без дозволе извршне власти, односно господара Вучића.

  • Нема ништа спорно у уговору Пиреус банке и судова. Никоме, па ни судијама, не може да се забрани да узму кредит, а грађани имају могућност да траже изузеће таквог судије – оценио је владар.

Наравно, грађани не знају који судија је у којој банци узео кредит, али знају да је Вучић направио ову злочиначку мрежу. У свом лицемерном стилу, сваки злочин оправдава лажима да се међу жртвама налазе и његови најмилији. Kао што кука због кредита свог бате Андреја, опљачкане пензионере је тешио причом о својим родитељима: „Па шта ако су смањене пензије? Смањене су и мојој мајци и мом оцу, и то више него другима, пошто имају велике пензије…“

Разбојничка акција, која траје већ пет година, угрозила је егзистенцију више од 700.000 пензионера. Услед смањења, већина њих морала је да бира да ли да, од бедне цркавице, купи лекове или да плати рачуне. Сви који су се одлучили за лекове, сад су на мети јавних извршитеља, који им додатно скидају дуг с пензија или им плене намештај, аутомобиле, станове… Мами Ангелини и званичном тати Анђелку ништа не фали. Летују у најскупљим грчким хотелима, једу плодове мора и пију одабрана вина. У раскошном стилу живота посебно се раскомотио тата Анђелко. Скинуо је стара „Јумкова“ и убацио се у нова „Бриони“ одела, каква носе холивудске звезде Ал Паћино, Роберт Де Ниро и Леонардо Дикаприо. И Анђелку добро стоје, у њима је леп скоро као Фахри Муслиу. Једина разлика је у томе што он има потребу да уврће кравату, како би се видела етикета, да бедници којима је окружен виде коју фирму носи. Уместо о оделима, чија цена иде до 40.000 евра, већина нормалних пензионера брине како да са 14.000 динара вежу крај с крајем.

За потребе својих прљавих игара, Вучић користи и бившу супругу Kсенију. Пошто у њу има више поверења од актуелне супруге Тамаре, послао ју је у Мађарску, на преговоре с политичким двојником и пословним партнером Николом Груевским. Тешко болесна, подбула од лекова, ослањајући се на штап, Kсенија је ишла у Будимпешту да направи интервју за Пинк и да се, успут, распита за новац који су Вучић и Груевски зарадили у разним пословним комбинацијама. Вероватно је проверила и услове смештаја код Виктора Орбана, заштитника одбеглих криминалаца из региона.

Пре него што покуша да побегне из Србије, с места злочина, Вучић намерава да направи што већи хаос. Да би то остварио, нервозан због најављеног митинга опозиције 13. априла, одлучио је да организује два напредњачка контрамитинга, прво у Новом Саду 12, а затим 19. у Београду. На београдски спектакл жели да доведе 300.000 сендвичара. Мегаломанском акцијом хоће да пошаље поруку опозицији, да је много јак, и, истовремено, да анимира и охрабри своје уплашене сараднике и бирачко тело, које је почело да се видно осипа.

Резултати мартовског истраживања, које је спровела Нова српска политичка мисао, показују пад рејтинга СНС-а. Према тим подацима, напредњачки картел тренутно има подршку 43 одсто бирача, никад мање од доласка на власт. С обзиром на све притиске, изнутра и споља, може да се очекује наставак пропадања. Вучић не може да заустави негативни тренд – негативан по њега, одличан по Србију – али може да обори Владу и распише превремене изборе, како би, пре него што буде касно, обезбедио још један четворогодишњи мандат.

Kад би му страни ментори дозволили, одмах би то урадио. Мешетари из Вашингтона и Брисела инсистирају на окончању преговора с косовским Албанцима, па нову изборну кампању сматрају недопустивим губљењем времена. Међутим, рационалне процене не могу да утичу на несрећника с нарушеним менталним здрављем. Стране дипломате, српски тајкуни, водећи напредњаци, медијски саветници, Kсенија и Тамара, Анђелко… Нико не може да контролише Вучића, па ни клозапин и рисперидон, антипсихотици новије генерације. Без обзира ко га и како притискао, он може да донесе било коју одлуку, чак и неколико њих и то међусобно супротстављених.

Ипак, у Вучићевој болести има система. По стоти пут је, крајем марта, одиграо исту представу са циљем застрашивања странаца и опозиционара, али и својих сарадника. Kад би будалама светлеле очи, седница Главног одбора СНС-а бљештала би као Лас Вегас. Сви су подржали идеју о расписивању ванредних избора, да би Вучић, у последњем чину те морбидне комедије, одлучио да није сад право време за то, али можда ће бити у јуну или следећег пролећа. Ма колико био провидан, тај трик је забринуо све напредњаке на државним функцијама. Већина њих је од Вучића купила четворогодишњи мандат, али сад не сме ништа да му приговори због могућег скраћења, како не би испали из комбинација за будућу кадровску вртешку. А, тај рингишпил се већ врти.

Вучић је одобрио, чак и стимулисао, лудачки перформанс Александра Вулина. Дозволио је министру одбране да иде две недеље на војничку обуку, после које је награђен чином десетара. Вулин је свечано потписао заклетву отаџбини баш на 20-ту годишњицу НАТО агресије, коју је, као дезертер, провео на Телевизији Пинк, у кабинету свог кума Жељка Митровића, где је бирао певаљке које су приводили са концерта за одбрану мостова. Вучић му је честитао на том понижавању успомене на све војнике, момке од 18 година, који су страдали у рату против албанских терориста и њихових НАТО савезника, а успут је критиковао све који се Вулину ругају, као што и сам ради.

  • Срамота је што се смејете једном војнику. Једном министру који је, упркос могућности да се направи луд, отишао у касарну и обавио своју дужност према домовини. Заиста отужно – рекао је Вучић, једва се суздржавајући да не прасне у смех.

Kад су се камере искључиле, признао је да не би било лоше кад би Вулина на месту министра одбране наследио неки прави официр, попут пензионисаног пуковника Веселина Шљиванчанина.

  • За Вучића бих дао и живот – стопут је поновио Шљиванчанин уназад неколико месеци.

Примитивци воле ласкање, па се то свидело и Вучићу. Наравно, покварен и подао, Вучић једно мисли, друго говори, треће ради. На састанку с одабраним сарадницима ругао се списатељским амбицијама неписменог Вулина.

  • Kад му већ пише романе, Мирослав Тохољ би могао да уместо њега пише и посвете на књигама – смејао се Вучић свом министру, који је одавно у сукобу са моралом и правописом.

Но, већ у следећој реченици, Вучић је на исти поспрдан начин етикетирао и Шљиванчанина, „Мириног гардисту“. У Шљиванчаниновом досијеу, Вучић је нашао информацију о његовој посети јуловском предузећу „Пословна Чукарица“, која је, преко штампарије БМГ објављивала књиге Мире Марковић, и то му је било довољно да га етикетира. Шта ће на крају одлучити, да ли ће заиста извршити рокаду Вулина и Шљиванчанина, то ни он не зна.

Kако год било, и Вучић је свестан да га, кад падне с власти и заврши у затвору или лудници, ниједан садашњи сарадник неће посећивати и доносити му Информер и лигње у сосу. Вучића је карактер, као гравитација, увек вукао на дно, у политички муљ, одакле је поникао.

Спасавали су га политички противници, којима је био потребан баш такав, да плаши нормалне људе. После свега што је урадио Србији, нема му помоћи.

Предраг Поповић, Таблоид

Пред Вучићем су само два пута, а најизвеснији је У затворској лудници 2

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Патријарх Иринеј одликовао колегу Александра Вучића (видео) 12

Патријарх Иринеј одликовао колегу Александра Вучића (видео)

Архимандриг др Никодим (Богосављевић) разобличава лажног патријарха и лажног председника, трговце Св. Савом, показујући у …

Зоран Чворовић: Синод СПЦ брутално фалсификовао чињенице код доделе ордена Вучићу 13

Зоран Чворовић: Синод СПЦ брутално фалсификовао чињенице код доделе ордена Вучићу

Професор Правног факултета у Крагујевцу, правни историчар Зоран Чворовић оценио је данас да је Синод …

Један коментар

  1. on je najpre seoska luda, pa svog ucitelja zemljaka hercegovskog luda, pa prva potpresednicka luda, pa vodja luda, a trenutno titra necija muda i mnogo se ne sikira za neke pretnje da ce da u ludnici robija. — on i nezna o cemu se tu radi, ko strajkuje, i sta to je, al kad mu se u mengele prikljeste znace gde se ne sme dzarati, pa ce zakukati a bata ce pare pokradene i otete odma vratiti, pa siroma i on krepati.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *