Без јасног повлачења границе између либералних идеја и принципа неолиберала, без отпора неолибералној политици – Русији озбиљно прете негативне последице
Јер, да ли је у савременој Русији сам тржишни механизам, без државног учешћа, способан да обезбеди раст и избалансираност привреде, а ниски ниво конкуренције довољан за достизање техничко-технолошког прогреса? Недвосмислено тврдим да – није!
Русија без државног индикативног планирања економског раста (наравно, не директивног), неће бити у стању да превазиђе заостајање у животном стандарду свог становништва у односу на развијене западне земље. Истраживања Global Wealth Report у 2013. години показала су да 110 руских милијардера контролише 35 одсто укупне имовине
Неолиберали желе потпуно избацивање државе из привреде, а управо велике, по правилу, државне компаније, имају веће могућности да инвестирају и позване су да одиграју основну улогу у привредном расту. Ради се у првом реду о реализацији мегапројеката који могу и морају да учврсте економски раст
Чак и када је цена нафте премашивала 100 долара за барел, они су и даље инсистирали да се сви државни „екстрапрофити“ држа у резервама, прецизније у страним хартијама од вредности, а не да се улажу у привреду. Међутим, у овом питању неолибералима је постављена граница
Путин је иницриао да се део средстава Фонда националног благостања улаже у реализацију крупних инфраструктурних пројеката – на реконструкцију Транссибирске и Бајкало-Амурске железничке магистрале, као и на изградњу Централног прстенастог аутопута у Московској области. И не само то, већ да се средства свестрано троше на развој Далеког Истока и Источног Сибира, што је посебно важно
БИВШИ руски премијер, министар иностраних послова и шеф обавештајне службе – Јевгениј Максимович Примаков – говорио је пре пробраном публиком у клубу „Меркур“ у Центру за међународну трговину у Москви. Том приликом је критиковао неолиберале у влади премијера РФ Дмитрија Медведева, њихову оријетацију и потезе.
ФАКТИ из овог значајног Примаковљевог говора преносе најважније делове:
„Председник Путин је у свом Обраћању Федералном Сабору РФ (руском парламенту) дао објективну слику стања данашње Русије. Карактеристично је што је указао на не баш сјајну ситуацију и предложио скуп мера за излазак из нимало лаке ситуације коју земља преживљава.
Изузетно је важан његов закључак да је економски пад у Русији у 2013. години условљен унутрашњим, а не спољашњим разлозима. У вези са тим, посебан значај има неопходност отпора неолибералиму у Русији.
Треба истаћи да постоји огромна разлика између неолибералне политике, посебно у економији, и стварних захтева за независним судством, престанком самовоље у бирократском апарату, борбом против корупције, фалсификовањем избора и потчињавањем закону свих, од врха до дна. У нашој земљи, ове либералне идеје, покреће и подржава најшира јавност, као и политичке партије најразличитијих погледа.
Међутим, без јасног повлачења границе између либералних идеја и принципа неолиберала, без отпора неолибералној политици, Русији озбиљно прете негативне последице.
Ако говоримо о плаформи руских неолиберала, онда је њена основна компонента – повлачење државе из економије.
Наши неолиберали не полазе само од универзалности западних економских теорија, зборављајући притом њихову еволуцију, него пренебрегавају и посебност и степен развоја тржишних односа у самој Русији.
Аустријски научник и оснивач неолиберализма, Фридрих Хајек, истицао је да је слобода економије основни услове за брзи економски раст и његов избалансирани карактер, док је слободна конкуренција позвана да обезбеди стварање нових производа и технологија.
У апстрактној форми, ова констатација није спорна.
Али, да ли је у савременој Русији сам тржишни механизам, без државног учешћа, способан да обезбеди раст и избалансираност привреде, а ниски ниво конкуренције довољан за достизање техничко-технолошког прогреса?
Недвосмислено тврдим да није.
Наравно, то не означава вечну доминацију државе у привреди. Међутим, то је у одређеним историјским периодима неопходно те зато сматрам да се ми данас налазимо управо у том периоду.
Поред осталог, наши неолиберали не узимају у обзир лекције из периода кризе 2008-2009. године.
Познато је да је у САД и у земљама Европске уније у време кризе био појачан утицај државе на привреду. Такав тренд се наставља.
Централна ствар, око које се стварала противречност у економској политици био је избор: на шта посебно треба обратити пажњу – на стимулисање привредног раста или на финансијску консолидацију.
Још један принцип неолиберализма тврди да слободна утакмица економских снага, а не државно планирање, обезбеђује социјалну равноправност. Међутим, овакав закључак није издржао судар са реалношћу чак ни у капиталистичким земљама, где је држава посебно увела прогресивни модел опорезивања који је довео до прерасподеле дохотка у корист сиромашних. А Русија, генерално, без државног индикативног планирања економског раста (наравно не директивног), неће бити у стању да превазиђе заостајање у животном стандарду свог становништва у односу на развијене западне земље.
А такво заостајање несумњиво постоји.
Умесно је поменути и неједнакост у дохоцима.
Истраживања Global Wealth Report у 2013. години, чији су подаци објављеним на сајту међународне финансијске корпорације Credit Suisse Group, говоре да 110 руских милијардера контролише 35 одсто укупне имовине.
Експерти ове међународне корпорације су закључили: „Током прелазног периода постојале су наде да ће се Русија трансформисати у економију са високим приходима и висококвалификованом радном снагом и снажним програмима социјалне заштите наслеђеним из совјетског периода. У пракси само добили готово пародију“.
Наши неолиберали, наравно, нису против подизања животног стандарда становништва. Међутим, они се не слажу са великим маневрима у економској политици где би главни акценат био на рашавању социјалних проблема. Томе не доприноси ни дисперзија приватне својине у ширину – на здравство, образовне установе и науку.
Неолиберали сматрају да је избацивање државе из ових области магистрални пут развоја Русије.
Дубоке противречности са руским неолибералима остају и у оцени узајамног односа личности и друштва. Неолиберали суштински негирају да су слобода и демократија спојиви са одређеним самоограничењима у корист друштвених интереса. Природно је да се границе тих самоограничења морају одређивати за сваки конкретни случај и то законски.
Суштина око које су се шириле противречности у области економске политике Русије био је избор: на шта треба ставити акценат – на стимулисање економског раста или на финансијску консолидацију. Наравно, стимулисање економског раста и финансијска консолидација се међусобно не искључују. Али је неопходно изналажење оптималне комбинације између њих у економској политици и пракси наше државе. Посебно кад је у Русији смањен темпо економског раста, и кад нема осетног повећања продуктивности рада и иновативног развоја.
Нисам апологета свега што је рађено у економској политици Русије у 2013. нити тврдњи о непогрешивости званичне линије која је понекад одустајала од одлучних мера. Али, у потпуности подржавам оно што је у нашој привреди учињено да не би тријумфовали неолиберали.
Залажући се за оштро и хитно смањење улоге државе у привреди, наши неолиберали су себи поставили задатак да спроведу нову свеобухватну приватизацију државне имовине.
Они инсистирају да приватизација максимално обухвати најважнија државна предузећа у земљи. Као мотив за приватизацију наводи се, не само пуњење приходне стране буџета, већ и недостаци у раду државних компанија.
Ипак, будимо потпуно отворени: уместо да се усредсреде на оно што је стварно неопходно и одстране озбиљне недостатке у раду државних предузећа и учине их отворенијим – неолиберали предлажу курс потпуне и брзе приватизације.
И, што је посебно важно, они желе да пре приватизације државна предузећа потпуно избаце из процеса концентрације и централизације производње.
На седници владе РФ од 25. октобра 2012. године, нови премијер је рекао да је „апсолутно погрешно кад држава преко структура које контролише купује основна и споредна средства за обављање пословне делатности“.
Због насталих околности, велике, по правилу, државне компаније, имају веће могућности да инвестирају и позване су да одиграју основну улогу у привредном расту. Ради се у првом реду о реализацији мегапројеката који могу и морају да учврсте економски раст.
Наравно да посебну пажњу треба уделити и приватним предузећима, али је потпуно јасно да се мега пројекти не могу реализовати без великих државних компанија. То нипошто не значи да је избор мега пројеката могућ без претходне темељне анализе њиховог вишеструког значаја и исплативости.
Давање предности крупном бизнису не треба да доведе до слабљења подршке малим предузећима која су веома важна, посебно имајући у виду решавање задатака иновационог развоја, повећања запослености, производње компоненти и резервних делова и робе неопходне становништву. Међутим, у условима неразвијене слободне конкуренције не треба рачунати да ће мала и средња предузећа уместо крупног бизниса постати локомотива озбиљног економског раста у Русији.
Руским неолибералима као аргумент против концентрације на економски раст служи мишљење да би у том случају неизбежно дошло до инфлаторног таласа у привреди. При том се игнорише чињеница да узроци инфлације у Русији леже у „немонетарним факторима“, у првом реду у монополу који је свеприсутан у привредној структури Русије.
Дакле, неолиберали, по правилу, само истичу природни монопол, док их уопште није брига за „олигархијски“ монопол у приватном сектору који преко трговине води у раст цена прехрамбених производа и робе широке потрошње.
Ето, то је један од директних узрока инфлације у Русији.
Ништа мањи значај за економски раст нама релаксирање кредитне политике која је позвана да активира читав бизнис преко доступних кредита.
Неолиберали надуго говоре о стварању повољних услова за бизнис.
Да ли је у складу са тим њихов став, који се могао чути на Гајдаровском форуму у Москви, у јануару 2013. године: „Смањење каматних стопа је контрапродуктивна мера која уопште неће допринети убрзању економског раста, већ само до дисбаланса и акумулације нових ризика у различитим сегментима привреде“.
Помоћник председника Русије Андреј Белоусов рекао је да је неопходно донети супротне мере и поставио понајмање реторичко питање: „Зашто смо до кризе имали каматне стопе око 7 одсто, док се сада просечно крећу око 11 одсто“. Он је истакао да високе каматне стопе суштински коче инвестициону активност у Русији.
Неолиберали су у годинама кризе само заоштравали став о инвестицијама, посебно из средстава која су формирана на рачун високих светских цена нафте и гаса. Чак и када је цена нафте премашивала 100 долара за барел, они су и даље инсистирали да се сви државни „екстрапрофити“ држа у резервама, прецизније у страним хартијама од вредности, а не да се улажу у привреду. Међутим, по овом питању неолибералима је постављена граница.
Владимир Владимирович Путин предложио је да се део средстава Фонда националног благостања улаже у реализацију крупних инфраструктурних пројеката – на реконструкцију Транссибирске и Бајкало-Амурске железничке магистрале, као и на изградњу Централног прстенастог аутопута у Московској области. И не само то, већ да се средства свестрано троше на развој Далеког Истока и Источног Сибира, што је посебно важно.
Очигледно је да се морамо вратити пројекту великих размера – изградњи брзе пруге Москва-Казањ. Уз све своје ризике, овај пројекат, о којем је председник такође говорио, упоредив је са реконструкцијом Трансибирске железничке пруге. Променом логистике и брзине превоза путника и терета, он може на квалитетан начин променити начин живота у централним руским регионима.
Ипак, да ли имамо довољно финансијских средстава, осим у Резервном фонду и Фонду националног благостања, да их искористимо за циљеве економског раста?
Овде се ради о томе да постоје огромне резерве које се не користе, углавном због лоше администрације. Навешћу неколико примера.
Руски привредници износе своја средства у иностранство, затим враћају само део тих средстава, користећи правне системе у оф шор зонама. На крају овакве шеме – а оне нису једине – доводе до директних губитака у државном буџету. То уопште нису мала средства. У Посланици Федералном Сабору 2013. године председник је навео податке: преко оф шор зона или полу оф шор зона обављена је робна размена у вредности од 111 милијарди долара, што чини петину нашег укупног извоза. Половина од 50 милијарди свих руских инвестиција у друге земље отпада на оф шор зоне. При том је председник истакао да се у овој области, за последњих годину дана, ништа није урадило.
Изнети су веома конкретни предлози у вези са тим: компаније које су регистроване по страним законима неће моћи да користе мере државне подршке, укључујући и кредите ВЕБ-а и државне гаранције. Таквим компанијама треба забранити да потписују државне уговоре.
Многе руске компаније већ излазе из оф шор зона. Међутим, то није тако једноставно. У тим зонама остају структуре чија имовина припада руским компанијама, а које настављају рад по локалном законодавству.
Једно од основних правила које су наметнули неолиберали јесте кресање буџетских расхода. Наравно, економија уштеда и њена концентрација на неопходне расходе, посебно у социјалној области, ефикасна је контрола коришћења буџетских расхода – што је крајње неопходно. Али, у неолибералним схемама таква економија се изражава потребом да се на све начине смање расходи буџета.
Неолиберали се посебно боре за смањење буџетских издвајања за војну индустрију. Нећу се задржавати на војно-политичкој страни оваквог захтева који игнорише чињеницу да догађаји на међународној арени не упућују на пасивност у послу повећавања одбрамбене способности Русије, као и њене улоге у антикризним и антитерористичким акцијама, без чега она не може да одржи статус глобалне државе. Ипак, желео бих да истакнем да овакви захтеви долазе од лица која не придају значај органској техничко-технолошкој вези одбрамбених и цивилних грана индустрије.
У Русији овакве везе имају посебан смисао пошто је у војној сфери концентрисан солидни интелектуални потенцијал. Развој војно-индустријског комплекса може и треба да постане један од важних извора економског раста.
То никако не означава милитаризацију привреде и повратак у времена када су војни расходи веома ограничавали производњу робе и услуга потребних становништву. Данас је у Русији сасвим другачија ситуација, иако неолиберали, у суштини, игноришу неопходност обнове индустрије уништене током `90-тих, у првом реду машиноградње.
Они често одустајање од реиндустријализације доживљавају као задатак уласка Русије у постиндустријски стадијум. Међутим, прелаз у постиндустријску привреду у данашњој пракси нипошто не претпоставља напуштање традиционалних грана које, поред осталог, решавају и проблем незапослености. Разуме се, реч је о њиховом опремању савременом техником. Управо на таквој основи се мора решавати проблем незапослености.
Често говоримо о ниским стопама незапослености као о неком великом достигнућу. Међутим, у развијеним земљама незапосленост је већа него код нас. Она углавном настаје због иновационог развоја и увођења техничко-технолошких достигнућа која смањују потребу за запосленима у производњи.
Зато је за Русију важно да у условима реиндустријализације земље незапосленост буде ниска. Желео бих да се министарство науке и образовања усредсреди на преквалификацију радника који се отпуштају, као и да се обнови професионално усавршавање у Русији.
Постиндустријско друштво није само хај тек и сфера услуга. У тим истим постиндустријским Сједињеним Државама данас постоји тенденција да се обнови унутрашња тражња за производњом коју су раније пребацили у земље у развоју.
Слажем се са закључком који је изнела председник Савета Федерације РФ Валентина Матвијенко: „Земља која претендује на лидерство и да сама креира сопствену безбедност, не може да се специјализује само у 2-3 високотехнолошке области. Зато се налазимо пред најтежим задатком – да заузмемо достојано место у новим технологијама, уз истовремену иновациону обнову грана старог начина производње“.
Зато можемо извући генерални закључак: влада се у 2013. години није усредсредила на систем мера које су неопходне за економски раст…
Да ли ће 2014. година бити прекретница? Треба рећи да је живот натерао многе руководиоце који су се придржавали неолибералних ставова да одступе од неких првобитних представа.
Постоји још један важан закључак за 2013. годину који се не односи на економију: у нашој земљи није успела идеја да се демократизација друштва обави на рачун ограничења државне власти. Очигледно је да се многе државне функције морају пренети на друштвени ниво. Међутим, тај процес се не може повезивати са слабљењем структура власти. Ако се тако нешто деси, онда ће процес демократизације у нашој земљи запети и прерасти у неконтролисану стихију.
Превео: Горан ШИМПРАГА
Факти
