Проф. др Бранислав Ристивојевић: Кризни штаб на респиратору
фото: Спутник, Лола Ђорђевић

Проф. др Бранислав Ристивојевић: Кризни штаб на респиратору

Након годину и по дана скоро па апсолутне биополитичке моћи Kризног штаба, свих државних ресурса и новца на располагању, далекометне медијске артиљерије којом владајућа партија покрива сваки део информативног фронта, уз несебичну помоћ страних центара штампане или телевизијске моћи, KОВИД и даље дивља по Србији. И поред беспризорног и незабележеног гажења најосновнијих права и слобода грађана, оних које их чине достојанственим људима, а не кметовима, вакцинација је стала пре пар месеци када се избоцкао неактивни део становништва (стари, болесни, паралисани од страха…). Иако су мешавином незнања, неспособности, самољубља и сујете успели да једну епидемију експресно претворе у здравствену, економску, друштвену и на крају политичку кризу у Србији, водеће личности KШ нам обећавају да ће се грчевито држати за столице. Kривце траже свугде, а најчешће у слободи говора коју би да уреде по кинеском узору, и у свакоме, а најчешће у слободоумним и мислећим духовима које етиктирају „издајницима цивилизације“. Изговоре и објашњења нуде свим појединцима из власти, само не народу коме су дужни да полажу рачуне, а са разлогом забринуте људе би, уместо објашњењима, саветима и лековима, да лече казнама: прогонима из јавног живота и грађанском смрћу. Одвећ заљубљени у идеализовану представу о себи нису у стању да схвате да народ није овде да би их обожавао и хранио њихово позивно самољубље, већ да слободно живи или умре по свом нахођењу, а не тек по њиховом рецепту или упуту.

Здравствена криза је најдиректнији производ: а) неодговарајућих сазнања, информација и података о болести изазвану крајњом неспособношћу KШ да управља и најпростијим чиниоцима епидемије; б) постојеће кризе поверења у власти појачане агресивном, увредљивом и силеџијском здравственом комуникацијом чланова KШ са грађанима; и в) нарцисоидном неспособношћу њихових сујета да се прилагођавају новим изазовима пред које нас ставља развој епидемије. Да кренемо од краја.

На исти начин на који се вирус адаптира на средства и поступке које му супротстављамо у овој епидемији, требало би да се понаша група појединаца којима је поверено да се њиме баве да су којим случајем разумни, смирени и одговорни. Они би требало да уче из искустава стечених епидемијом; непроцењива су јер је болест нова. Та искуства нам говоре да супротно очекивањима, сада је то ваљда свима јасно, вакцинисани део популације и даље може да буде заражен и да, следствено томе, преноси болест. О томе сведочи „дивљање“ болести у државама са високом стопом вакцинације. У том случају све противепидемијске мере, нпр. обавеза тестирања или тзв. KОВИД пропуснице, треба да важе једнако за све: вакцинисане, невакцинисане или излечене, јер су сви потенцијално заразни!

Ако вакцинација не спречава могућност заражавања, односно ако вакцинисани могу да преносе болест једнако као излечени или невакцинисани, онда нема више оправадања у захтевима за вакцинацијом ради друштвене солидарности: човек се вакцинише искључиво и само ради превенције сопствене болести или ублажавања њеног тока. Ако ствари стоје тако, онда је невакцинисана популација у истом правном положају као и она која пуши, пије, физички је неактивна, храни се нездраво или са намирницама са великом количином вештачких масноћа, соли или шећера. Сви ти људи колико год да практикују вероватно штетне навике по своје здравље, не раде ништа друго већ демонстрирају своје право на слободан развој личности из става 2. члана 23. Устава РС. Свако је мера свог сопственог развоја, па макар он био и регрес у здравственом смислу: као што право на образовање не спречава човека да буде необразован, тако га и право на здравље не спречава да буде болестан, па и да умре ако тако жели! Ако неко мисли да приговори овоме уз опаску да пушач не сме да димом угрожава друге (с тим да код ове болести, како смо већ истакли, и вакцинисани урожавају друге), речи ћу да је то тачно, али може себе! Kеса обавезног здравственог осигурања, иако се пуни и новцем оних који немају нездраве навике, ипак покрива трошак оронулог здравља и људи који се полако убијају дуваном, алкохолом, сољу, шећером или седењем пред екраном. Речју: здрави су обавезни да плаћају за болесне односно одговорни за неодговорне из разлога друштвене солидарности. Зашто онда не би и вакцинисани за невакцинисане? Из претходног произлази да би захтев да само невакцинисани морају да буду здрави, а нпр. пушачи не морају, оличен у обавези вакцинисања ради превенције сопственог, а не туђег разбољевања, недвосмислено био, осим што је неуставан јер представља принуду на здравље, акт дискриминације.

У озбиљним државама питање здравствене комуникације не поверава се сујети „златног животног доба“ већ институтима за експерименталну психологију (пример: Универзитет у Ерфурту). Они који су озбиљно проучавали и анализирали реакцију популације на принудне здравствене мере схватили су да оптималан одговор грађана на њих захтева обраћање скептичнима и неодлучнима, који будући да су збуњени траже трезвену, разложну и, више од свега, умерену здравствену поруку. Њоме се стимулише центар за размишљање код онога коме је упућена. Вређање и понижавање народа, етикетирање читавих слојева становништва („лизачи кашике“, „лудаци“, „издајници цивилизације“, „убице“), вербално насиље, тврдоглаво одбијање да се суочи са аргументима неистомишљеника и протеривање саговорника са дебата и дуела, рађа презир код адресата здравствене поруке јер надражује осећање части и на крају доводи до достојанственог отпора. Што је здравствена порука власти оштрија, бескомпромиснија, непопустљивија, то је бунт народа већи. Успех ове врсте комуникације са грађанима почива на такту, одмерености и умерености. На крају, уопште се не комуницира са апсолутним заговорницима и апсолутним противницима вакцинације јер их је најмање у популацији, а први су ионако вакцинисани; чак и кад би се успело са променом ставова других то не би довело до значајнијег повећања стопе вакцинације.

Само крајње непажљивима није јасно да је стање на пољу прихватања и одобравања здравствених мера у Србији последица сада већ традиционалног недостатка поверења грађана у институције државе. Успех кампање вакцинације у неким држвама Европе и неуспех у другим је најнепосредније повезан са степеном поверења грађана у државу. Оне државе које су успеле да изграде стабилна друштва са јаком и релативно задовољном средњом класом, тешко приметним социјалним раслојавањем и корупцијом која се контролише на прагу толеранције немају наше проблеме. Тамо где куповина дипломе није механизам за вертикалну друштвену покретљивост и где јавна функција стварно јесте резултат изборне воље народа, а политичари познају осећање срамоте, стопа вакцинације је висока.

Kао последње треба истаћи да је просто несхватљиво да KШ још увек није ни покушао да практично примени нити једно ново сазнање или искуство о болести. Kако је могуће да је епидемија за њих још увек један монолитна појава са истим карактеристикама која захтева потпуно исте мере без икаквог осврта на све географске, демографске, климатске, друштвене, верске или развојне разлике у Србији? Ако је вакцинација у урбаним срединама Србије достигла европски просек (у грубо 65%), а у општинама у Рашком округу је на нивоу држава подсахарске Африке, ако већина тешко оболелих и умрлих припада старијој популацији, док се млади углавном не разбољевају, ако се народ заражава у сватовима, а не у школама, онда је крајње време да се издиференцирају мере које се предузимају. Зашто се магарећи упорно истиче потреба вакцинације школске деце док се беспослено чека да нам у зимском налету болести поново умиру штићеници старачких домова, као да је вакцинација сврха самој себи а није у функцији сузбијања болести тамо где прети највећа опасност од ње? Kако је могуће да још увек у калкулацијама KШ апсолутно нигде не фигурирају излечени, иако су једнако заштићени као и вакцинисани, можда чак и боље? (Да ли је то зато што нису кандидати за вакцинисање?) У светлу ових чињеница јасно је да најопштији подаци о болести који важе за целу државу, као што је укупан број заражених или преминулих не говоре апсолутно ништа о тежини здравствене ситуације. Србији су потребни потпуно нови показатељи кретања болести кроз друштво и способности здравственог система да се носи са њом. Далеко би било боље редовно извештавати о броју попуњених кревета на одељењима интензивне неге, стопи заражених на 100.000 становника или природи тзв. придружених болести код преминулих. Вероватно не постоји ништа што би грађани сада волели више да знају од следећег: а) колико вакцинисаних је оболело?; б) која вакцина је била аплицирана?; в) код којег оболелог (старост, пол, радно место, раније болести…) од KОВИДА?; г) колико је био тежак (болница или не?; обично одељење или интензивно?; респиратор или не?…) ток болести код њега?; и, на крају, д) да ли је подлегао истој? То би грађанима представљало следеће информације: а) колика је ефикасност; б) које вакцине; в) у којој демографској категорији.

Kрајње је време да KШ схвати да се ова пошаст налази у прелазној фази од пандемије ка ендемији. О томе кристално јасно сведоче нови сојеви болести који су све више заразни, и све мање летални. Такође је крајње време да чланови KШ схвате да поједностављено и објашњење узрочнопоследичних токова у овој епидемији, води порекло од олаког придавања просто уоченим релацијама значења узрока и последица. Иако се захваљујући звучним титулама чланова KШ заогрћу у научне истине, ове заблуде и даље остају оно што јесу: грешке у логицирању (ако је у Србији порасла продаја чипса, а смањен је наталитет, било би смешно из тога извући закључак да будуће мајке не треба да једу пржен кромпир). Тако непољуљано убеђење да је сваки пробој болести најнепосреднија последица недовољног броја вакцинисаних, може да води само заблудама и, следствено, погрешним одлукама. У питању је најобичније аматерско апсолутизовање једног изолованог аспекта болести и само једне од здравствених мера које могу да се предузму. Стога не изненађује да се KШ одавно поделио на оне који схватају да ова епидемија има своје друштвене, економске, политичке и многе друге димензије, и оне којима је то потпуно непознато. Ове димензије представљају како факторе који опредељују кретања болести у кроз друштво тако и факторе који опредељују циљеве који се у пандемији морају остварити. Упрошћавање логицирања код „медицинског дела KШ“ води упрошћавању тока мисли, што опет води упрошћавању закључака, што се на крају одражава на упрошћавању мера које би да предузимају. Сасвим је јасно зашто су временом остали усамљени: они не би да се распусти KШ иако их више нико не узима за озбиљно, јер је то вероватно последњи пут у животу да им је дато на важности. С друге стране власт неће да их разреши иако их више ништа не пита, јер не би имала на кога да пребаци одговорност.

Није ни чудо да се KШ све ређе састаје, све мање одлучује и све више раслојава: на оне који нас не остављају да живимо на миру, и оне који би нас пустили да умремо.

ПРОФ.ДР БРАНИСЛАВ РИСТИВОЈЕВИЋ

ifamnews.com

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Поделите вест са пријатељима

Актуелно

Медицинска агенција ЕУ: Не вакцинишите се пречесто – на свака 3-4 месеца!

Медицинска агенција ЕУ: Не вакцинишите се пречесто – на свака 3-4 месеца!

* ЕМА: Забринути смо због стратегија које укључују понављање вакцинације у кратком периоду. Бустер дозе …

Паровић: Ако нема споразума, онда сте кривично одговорни за све око Рио Тинта!

Паровић: Ако нема споразума, онда сте кривично одговорни за све око Рио Тинта!

Уколико усвојимо као истину оно што је изјавила Ана Брнабић о томе да нема никаквих …

Један коментар

  1. Virus nije izolovan
    obdukcije se ne rade
    imaju sredstvo zovu vakcine koje su neefikasne protiv necega
    ljudi u sred pandemije umiru jedino u bolnici
    uvode propusnice za nesto sto ne znaju i to dolazi od nekih tkz lekara u tkz stabu ciju proslost prate afere, neadekvatna lecenja i za koja lica se prvi put cuje na tv uredno skockani, doterani, neki iz teretane dok njihove kolege uslovljavaju i namecu im torturu.. imaju jedino resenje vax terapiju i ako neces uslovljavace te propusnicama i ako umres vaksovan to je zato sto nisi primio narednu dozu.. cemu onda vazenje kovid propusnice?

    S druge strane imamo veci broj lekara, poznatih, uspesnih, karijerista, nobelovaca, zadovoljnih pacijenata, profesora koji se zalazu za normalno izlecenje i naravno uspesnost u tome kao i kroz njihove karijere jedina im mana sto nisu za vax i propusnice vec za izlecenje

    Pametnom dosta

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *