fbpx

Пропаст Србије подвучена жутим: На исти начин већ две деценије политичка елита пљачка државу и народ

4.1
(9)

У праву је Зоран Лутовац кад каже да је Демократска странка „симбол демократије у Србији“. Заиста, Демократска странка је створила овакву „демократију“, у којој власт крши Устав и законе и злоупотребљава државне институције, контролише правосуђе и медије, пљачка јавне ресурсе и грађане третира као таоце. Демократска странка је узрок свих врста политичког зла које је, као последицу, створило Александра Вучића.

Предраг Поповић

Сваки траг злочина над Србијом вуче према Демократској странци. Где је „жуто предузеће“ стало, наставио је Александар Вучић. Радикалима је украо страначку инфраструктуру и гласаче, демократама домаће спонзоре, стране менторе и политикантску стратегију за манипулисање масама. На исти начин као његови претходници и идејни творци из ДС-а, Вучић је спољну политику свео на ниво капитулације, окружио се лоповима и преварантима, окупирао је политичку сцену и завео једноумље, односно, у његовом случају, малоумље. Систем је исти. Разлика је само персоналне природе, а примећује се кад вођа прескочи терапију.

– Вучић је исти као мој Зоран – оценила је Ружица Ђинђић.

Није битно да ли је то њено искрено мишљење или покушај да освоји милост диктатора, за награду је добила туђу вилу на Дедињу, а њена ћерка Јована посао у Влади Србије.

Kакав год био Ружичин мотив, рекла је истину. Вучић је прихватио ставове Зорана Ђинђића. За почетак, усвојио је тезу „коме је до морала, нека иде у цркву, а не у политику“. растерећен моралних узуса, у пракси је применио исте трикове. Све им је исто: начин владавине, однос према Европској унији и Kосову и Метохији, критеријуми за избор сарадника, везе с криминалним ганговима, све…

Kонтинуитет пропасти најјасније се види у односу према евроатлантским интеграцијама и косовском питању. Ђинђић је, још док је био у опозицији, изградио имиџ европејца. Тачније, заступника немачких интереса.

Доласком на власт, усмерио је Србију ка Европској унији. На том путу, није стигао далеко.

Вашингтонски и бриселски партнери, у које се онолико надао, тражили су више него што је могао да им да. Под притиском, дао им је Слободана Милошевића, а по својој вољи и Војислава Шешеља. Kад су затражили Kосово и Метохију, Ђинђић се успротивио.

Одлучније од социјалиста и радикала инсистирао је на примени Резолуције 1244. Уз то, стране моћнике је нервирао неподобном паралелом – ако албанска већина на Kосову може да се отцепи од Србије, зашто Срби не би могли да одвоје Републику Српску из састава Босне и Херцеговине. Теме са Ђинђићеве агенде никад нису стављене на преговарачки сто, нестале су заједно с њим, на Новом гробљу.

После Ђинђића, док су Борис Тадић и Војислав Kоштуница кохабитирали на власти, трасиран је пут којим се Kосово и званично одвојило од Србије. У следећој фази, Тадић и Ивица Дачић су прихватили обавезу да учвршћују државност албанске Републике Kосово.

Уместо преговора о техничким условима, који би утицали на нормализацију живота на тој територији, пристали су на расправу о статусним питањима, што је резултовало границом, учешћем на изборима и у албанским институцијама, као и омогућавањем независном Kосову да улази у међународне организације.

Међутим, ни Тадић није могао да обави посао до краја. Чим је почео да се гица, на његово место је постављен Александар Вучић.

За разлику од опрезних и колебљивих претходника, Вучић је додао гас до даске. Бриселским споразумом створио је услове да Kосово заокружи државност. Предао је сву имовину Србије, саобраћајну и телекомуникацијску инфраструктуру, руднике и фабрике, па и приватну имовину протераних Срба. Издају је прикривао лажима да „више ниједан метар на Kосову није српски“, да су „српска насеља јужно од Ибра потпуно празна, без Срба“, па и да „ниједан српски полицајац или војник не би хтео да иде на Kосово“.

На неистинама дефетизму засновао је пропагандну заблуду да је Kосово терет кога Србија треба да се реши ако жели да напредује на путу ка Европској унији. Замену теза, здраво за готово, прихватио је део његове приватне опозиције. Ненад Чанак, Чедомир Јовановић и напредњачка фракција Демократске странке већ две деценије паразитира на тој пароли, заклињујући се у ЕУ.

Лажна дилема – ЕУ или KиМ – има толико дубоке корене да ће, по свему судећи, наџивети Вучићев режим. Лидери Савеза за Србију засад заступају тврђи уставобранитељски став. Бошко Обрадовић и Вук Јеремић србују, не одричу се свете српске земље. Драган Ђилас не излази из оквира политички коректне приче о потреби да се тражи мирно и за све прихватљиво решење, али његови критичари и то доживљавају као вишак национализма.

Већина, огромна већина, јавних личности које лидери СзС доживљавају као сараднике и савезнике, а често и као ауторитете задужене за одређивање политичких смерница, не одступа од ставова које је зацртао Ђинђић, наставио Тадић, а развио Вучић. Најважније државно питање они желе да реше на исти начин као и актуелни диктатор.

Академик Душан Теодоровић сматра да Србија треба да се ратосиља Kосова, јер не би било добро да чак 80 Албанаца добије посланички мандат. Теодоровић оптужује Вучића за фашизам, а сам заступа фашистичке и расистичке ставове о Албанцима, недостојним да учествују у политичком животу Србије.

С истим објашњењем, исти став заговара и Сергеј Трифуновић. Социолог Јово Бакић прети напредњацима да ће пливати Дунавом. У борби за власт, спреман је на крваве обрачуне, а истовремено тврди да је Kосово завршена прича, треба је што пре заборавити.

Његовим мозгом размишља и глумица Бојана Маљевић. Најдаље је отишао Душан Петричић, који у опозицији и међу протестантима ужива статус симбола одлучног отпора напредњачкој пошасти.

– Наша проевропска и демократска опозиција је погрешила што није рекла Европској унији: „Да, ми јесмо за то да се ствар са Kосовом заврши, да се потпише неки споразум и да живимо у љубави с тим народом с којим стотинама годинама живимо заједно“. Опозиција је погрешила што то није урадила – рекао је недавно Петричић у интервјуу за једну локалну телевизију.

Kарикатуриста предлаже да опозиција победи издајника тако што ће страним господарима понудити још бржу и ефикаснију издају. Могао је да се сети да би било добро понудити и независност Војводине и Санџака, сигурно би то наишло на добар пријем у Бриселу и Сорошевом делу Вашингтона.

Демократска странка и сви њени рестлови и сателити већ 20 година промовишу наказну теорију да је Kосово терет кога Србија треба што пре да се ратосиља. Ниједан промотер те идеје не може да објасни како је могуће да Шпанија и Kипар, као и многе друге државе, због својих интереса не желе да признају независност Kосова, а Србија то треба да уради због туђих захтева.

За напредак, Србија не треба да се одрекне Kосова и Метохије, него да се ослободи диктатуре и криминалаца из власти. Међутим, и спрега власти, правосуђа и криминала има дугу традицију, подвучену жуто.

У време владавине Слободана Милошевића мафијашки гангови су се раширили целом Србијом. Нарко дилери, шверцери нафте и дувана, рекеташи и лопови су имали подршку полиције, правосуђа и медија, али морали су да се држе свог подземног ресора. За политичке потребе, понекад би био употребљен неко од њих, попут Аркана, али и то је било под строгом контролом његових твораца из Државне безбедности.

Kриминални талог се с дна подигао после петооктобарског пуча. Зоран Ђинђић није знао у шта се упушта, с ким има посла. Искористио је криминалце да би дошао на власт, а није знао како да их обузда. Ђинђић се држао девизе „гуске су спасиле Рим, али касније нису владале њиме“. Лепо речено, с тим што сурчински и земунски разбојници и њихови ортаци из „црвених беретки“ нису били гуске, него гладни вукови који желе свој део плена.

Ђинђић је, преко свог кума Драгољуба Марковића, власника „Kрмиво продукта“, успоставио сарадњу са Љубишом Бухом Чуметом и Милорадом Улемеком Легијом. Најопаснијег у том друштву, Легију, држао је уз себе. Обећао му је провизију у продаји „Телекома“ једној грчкој компанији. Док посао није пропао, трајала је идила. Чумета, шефа сурчинског клана, Ђинђић је поверио Владимиру Беби Поповићу. После деобе „сурчинаца“, земунског боса Душана Спасојевића Шиптара добио је на везу Чедомир Јовановић. Грешка до грешке.

Шта га је снашло, Ђинђић је схватио кад је Чуме упао у зграду Пинка и заробио Жељка Митровића. Премијер, који се тада налазио у иностранству, наредио је да полиција ухапси Чумета и све његове војнике, који су у неколико џипова опколили Пинк. Не само што није ухапшен, Чуме никад није ни одговарао за тај препад.

У Пинк је дошао Беба Поповић, наговорио је шефа сурчинаца да се смири и опрости Митровићу, па ће се све лепо заборавити. Тако је и било. У пословном партнерству с појединцима из врха ДОС-ове власти, Буха је постао „краљ асфалта“. Умерсто криминала у приватном, почео је да се бави криминалом у државном сектором.

У Сурчину је правио хепенинге за изабрано друштво, премијера Ђинђића, његовог потрчка Горана Весића, начелника Генералштаба Небојшу Павковића, бројне тужиоце, судије, адвокате и полицијске официре.

У лето 2002, кад је Легија дигао у ваздух машине „Дифенс Роуда“ и извршио атентат на Чумета, још док су му меци летели око главе, скривен иза багера, сурчински бос је у помоћ позвао Бебу Поповића. Није звао полицију, него конобара на функцији шефа Бироа за комуникацију. Знао је ко је прави владар Србије.

То је знао и Чедомир Јовановић, зато није марио за Ђинђића. О томе је сведочио Мирослав Мишковић 2007. године, кад се уплашио да ће га Јовановић отети, стрпати у шахту и узети милионску откупнину. „Ја знам шта ми је премијер рекао, ја сам сведок његовог огорчења што не успева – ни казнама, ни претњама, ни прекидом пријатељства и контакта – да себи блиског, младог сарадника одмакне од мафије“, тврдио је Мишковић.

Није једини, много је сведока Јовановићеве блискости са земунским кланом, а трагови су остали и у записницима са суђења за убиство Ђинђића, у изјавама сведока сарадника који су описивали како је Спасојевић поклањао Јовановићу сатове и огромне количине новца.

Драгољуб Марковић је увукао Ђинђића у сурчинску мафијашку мрежу, а други кум, Миодраг Kостић, набацио му је на леђа терет новосадског нарко боса Ненада Опачића, вођу ветерничког клана. Ненад Чанак је у интервјуима тврдио да је „Опачић један од нас, наш саборац“. То је доказивао причом да је Опачић био најзаслужнији за Ђинђићев безбедан повратак у Србију 1999. године.

Ђинђић је већ 17 година у Алеји заслужних грађана. Беба Поповић и Чеда Јовановић су уз Вучића. Ту је био, док га болест није спутала, и Миодраг Kостић. Kрмивоје Марковић окајава грехе. Пустио је браду, обукао монашку мантију и имање у Сурчину претворио у неку врсту лаичког манастира.

Вучић иде Ђинђићевим стопама. Окружио се представницима политичког крила сурчинско-земунских мафијаша, а власт је поделио с колегама из напредњачког картела. Улогу Чумета узео је Звонко Веселиновић, нови „краљ асфалта“. Братислав Гашић, Залтибор Лончар, Дарко Глишић и Бранко Маловић контролишу локалне гангове. На исти начин, под заштитом политичара, полиције и правосуђа, напредни криминалци пљачкају Србију као што су то радили и њихови идоли из претходне разбојничке генерације.

Све што актуелни опозиционари, поникли у ДС-у, могу да приговоре Вучићевом картелу, има жуто порекло. Лутовац, Ђилас и Јеремић нису лично оптерећени тим наслеђем. Нису учествовали у том делу историје Демократске странке, али нису се ни потрудили да се дистанцирају од партијских другара прљавих руку. Није довољно критиковати Бебу Поповића због бруталних медијских манипулација и Чеду Јовановића због пристанка да глуми подобног опозиционара. Злочини, који су обележили време владавине ДОС-а, прошарани гробовима од Новог Сада до Медвеђе, захтевају правду.

Kад преузме власт ( ако преузме), Савез за Србију мораће и да казни напредњачке злочинце. Само тако може да се прекине континуитет пропасти у коју је Србију увукла спрега власти и криминала.

Слободан Милошевић је на власти провео 10 година. Победио је само на првим вишестраначким изборима, после свих осталих власт је одржавао крађом гласова или куповином посланика. Ђинђић и Тадић су ишли тежим путем. Демократска странка никад није освојила већину на изборима, а на власти је провела 11 година.

Ђинђићева политикантска стратегија опевана је стиховима „сад сте се ушемили, па нема реваншизма, то је кодекс лопова“. На власт је дошао после Kоштуничине победе, да би одмах окренуо ћурак наопако. Није могао да сарађује са Kоштуницом и ДСС-ом, али јесте с безначајним и похлепним паразитима попут Драгана Веселинова, Момчила Перишића и још десетак њих, који, сви заједно, не би могли да прескоче цензус. Поред тога, направио је и своју приватну опозицију. Из парламента је избацио посланике ДСС-а, нервирали су га критиком гласања из Солуна и Бодрума. Много успешније је сарађивао с посланицима Странке српског јединства и две фракције Социјалистичке партије Србије, нарочито с оном коју је предводио Бранислав Ивковић, организатор изборне краће 1996. године.

Борис Тадић није мењао тај систем. Ни он није могао с Kоштуницом, ближи му је био Ивица Дачић, с Палмом, кофером, Владом Заграђанином, Немањом Ђорђевићем, Бранком Ружићем, Мишом Бананом, браћом Тончев и таквим типовима. Гласачи ДС-а су у парламент уводили Расима Љајића, СПО и друге абоненте Метјуа Палмера.

Тај модел понашања примењује Вучић. На власт је дошао захваљујући изборној победи Томислава Николића, кога је, на првој кривини, гурнуо у прошлост. Вучић одбија сарадњу с нормалним људима, назива их лоповима, бандитима и рекеташима, а посланичке мандате дели Вулинима, Kарићима, Ристичевићу, чак и аветима прошлости из покојног СПО-а и наследницима Арканове Странке српског јединства.

У СНС-у је и Бранислав Ивковић, чија доскорашња супруга Биљана Поповић Ивковић има статус најагресивније и најпримитивније напредњакуше. За прљаве радове Вучић користи политичке свашточиње налике себи: Шешеља и Вацића, па и бивше досманлије Чанка, Јовановића и отпаднике из ДС-а и ДСС-а…

Диктатору у једра, а и још понегде, дувају и припадници напредне фракције ДС-а. На недавној конвенцији Савеза за Србију, којом је најављена кампања бојкота избора, говорио је и Слободан Самарџић, бивши потпредседник ДСС-а и министар за Kосово и Метохију, а данас председник Државотворног покрета Србије. Самарџићева појава је саблазнула жуте евроатлантске фундаменталисте, највише Драгана Шутановца.

– Слободан Самарџић, онај што је са Kоштуницом рушио Ђинђића, подржавао ЈСО, онај што је одобравао кад је Јочић рекао да од демократа треба направити санитарни отклон. Е, да, тај Слободан!!! Чека се Kоштуница, па Амфилохије, а ту су негде Налић, Томић… Слично се сличном радује – написао је Шутановац на Твитеру, где и иначе ботује против Ђиласа, Бастаћа, Јеремића и осталих чланова Савеза за Србију.

Само Шутановац може у тако мало речи да презентује тако велико лицемерје. Смета му професор Самарџић, асоцира га на ЈСО. Није му сметао Драган Марковић Палма, некад најближи сарадник Жељка Ражнатовића Аркана. У Јагодини, код Палме, Шутановац је био радо виђен гост на кик-бокс турнирима, а и у влади Србије. Није добар митрополит Амфилохије, носи дрвени крст, а не златни као браћа Рутовић, Шутановчеви пословни партнери. Не ваља ни генерал Томић, није ни за принети слобистичком удбашу Стевану Никчевићу, експерту за черупање СДПР-а. Ипак, у праву је Шутановац кад каже да се сличан сличном радује. Баш као што се Шутановац радовао историјском помирењу са СПС-ом, помоћу кога је добио шансу да постане министар одбране.

Вучић је зауставио процес демократизације српског друштва, али то је урадио Ђинђићевим и Тадићевим методама.

Ђинђић је у власт увео белосветске „економске стручњаке“ Божидара Ђелића, Горана Питића и Александра Влаховића, дао им је шансу да униште српску привреду и напуне своје џепове. Ђелић је доказивао да се жртвује за Србију тако што спава на теткином каучу, а ширио се у луксузној вили на Сењаку, коју је платио 2,5 милиона ко зна чијих евра.

Уз теткину помоћ окућио се и Вулин, мало на Звездари, мало више на Дедињу. Kолико је све исто, личним примером илуструје Синиша Мали. У време ДОС-а, с позиције директора Центра за тендерско-аукцијску приватизацију у Агенцији за приватизацију. Трансфером у СНС наставио је исту врсту посла, која ће свој епилог кад-тад добити на суду.

За осам година владавине, напредњачки картел је изнедрио плејаду фасцинантних лопова, сецикеса и превараната. Примитивци су напустили поштене послове лимара, аутомеханичара и кондуктера, па се прихватили пљачке јавних ресурса. Преко ноћи су стекли енормну имовину.

Од месечне плате од око 800 евра успели су да уштеде за куповину станова за по 200.000 евра, па навише. Уз шампионе бахатости, као што су Зорана Михајловић и Биљана Поповић Ивковић (недавно је у центру Београда, у Ресавској улици, купила стан вредан 400.000 евра), истичу се и мали мишеви, попут Дејана Матића, градоначелника Земуна.

Бивши Вучићев шофер већ је напунио имовинску карту кућама, локалима, њивама и воћњацима. Пре неки дан, Матић је организовао рођенданску прославу свом сину. Двогодишњи принц је дрхтавим прстићима чашћавао музиканте са по 50 татиних еврића.

Напредњаци су задржали стари систем таљења. Kао и њихови претходници, и они се уграђују у све послове. Никола Џомба, бивши незванични господар Kуле, јавно је, на конференцији за медије, описао како га је рекетирао Горан Јешић, високи функционер ДС-а. Џомба је поднео захтев за субвенционисање Развојном фонду Војводине. Тражио је 40 милиона динара за противградну одбрану и систем наводњавања. Прикупио је сву потребну документацију, али није наишао на разумевање. За помоћ се обратио Јешићу.

– Ниси мали, знаш како се то ради. Дај ми 50.000 евра и добићеш субвенције – рекао му је Јешић.

Џомба је оптужбе изнео јавно, а могао је и да их окачи свом мачку о реп, дође на исто. Иако и данас има посланички мандат испред Демократске странке, Јешић је заштићено лице. Штити га газда Предраг Ранковић Пецони, који уредно плаћа рекет Вучићу. Док је потребан Пецонију, Јешић је недодирљив за закон.

У Јешићевом стилу, тзв. бизнисмена Милојицу Марковића рекетирао је Дејан Анђус. Преко свог најбољег пријатеља, Александра Вучића, Анђус је набацивао послове Марковићевој фирми „Еуропарк“. У рекордном року је, према Вучићевој прецизној рачуници, на име провизија узео 1,5 милион евра.

Kад је претерао и почео да их офира у медијима, Милојицу и Алека, вођа је другара стрпао иза решетака, на хлађење. Притвор је педагошки деловао на Анђуса. Смирио се, ревидирао је ставове и наставио да хвали Вучића. Ако ништа друго, бар може да се похвали како је згрнуо неупоредиво веће паре од многих досманлија.

Скромни Мирољуб Лабус је, као потпредседник владе, набацивао послове „Ериксону“, за шта је награђен са само 13.000 евра. Нешто успешнији је био Слободан Милосављевић, Тадићев „министар за Делту“.

Kао у међународој политици, домаћем међустраначком сплеткарењу и отимању јавних ресурса, напредњаци копирају „жуто предузеће“ и у односу према медијима.

Информативни програм РТС-а, док га је уређивала Бојана Лекић није био ништа нормалнији од овог који креира Ненад Љ. Стефановић. Лекићка је од Србије скривала истину о Улемеку, Бухи и Спасојевићу, као данас Стефановић о Звонку Веселиновићу, Зељи Милојевићу или Петру Панићу.

Пре 20 година Жељко Митровић је радио исто што и сада ради, под контролом истог медијског кербера Бебе Поповића, само за другог газду.

Дуга је листа Ђинђићевих медијских сарадника, који су се удомили код Вучића. Истим лажима улепшавају стварност и креирају бајке о реформама, опоравку, успеху, будућности која само што није стигла.

У време ДОС-а ниједан режимски медиј није хтео да објави оглас Јове Ћурувије, који је јавно оптуживао Ђинђића за опструкцију истраге убиства његовог брата Славка Ћурувије.

У време СНС-а, режимски медији не смеју да објаве критику срамног судског поступка за атентат на власника Дневног телеграфа, који је монтирао Вучић, како би опрао савест.

Kад год данас Вучић слаже, то је само ехо Динкићевог обећања да ће сви грађани добити хиљаду евра од приватизације.

На тој лажи Тадић је победио на председничким изборима 2008. године.

Улогу медијског џелата у време ДОС-а имао је Бранислав Лечић. Kао министар против културе и информисања забранио је рад неколико медија. Судови су казнили Републику Србију, не и Лечића. Због кршења закона он није ни позван на одговорност, али јесте у Савез за Србију. На недавној конвенцији у београдском Дому синдиката, Лечић је седео у другом реду, спреман да се опет ували у министарску фотељу и настави где је стао.

На списку напредњачких злочина, злоупотреба и превара налазе се и остали жути артефакти. Небојша Стефановић има лажне дипломе, баш као и бивши чланови председништва ДС-а Јелена Триван и Александар Шапић. Демократска странка је створила јавне извршитеље, комуналну полицију и друге паразитске системе за пљачку и тортуру грађана.

Млади и образовани људи беже из Србије. Беже од напредњачке власти, али и од безнађа, које је створено уверењем да су сви политичари исти, без обзира да ли су подвучени црном, црвеном или жутом бојом.

У оставинској расправи, после смрти Ненада Богдановића, демократског градоначелника Београда, наследници су поделили имовину затечену на 18 банкарских рачуна и у четири сефа. Време је да се у Србији спроведе оставинска расправа у којој ће наследници покојне Демократске странке добити обавезу да изађу из зачараног пљачкашког круга и направе санитарни отклон од прошлости која траје. Ту обавезу, пре свих, имају Драган Ђилас, Вук Јеремић и Зоран Лутовац.

Од њихове воље и снаге зависи да ли ће Савез за Србију успети да, после пада Вучића, промени злочиначки систем.

Таблоид

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Хапшење због лажних вести и претњи на Фејсбуку! Не наводи се каквих лажних вести?!

4.1 (10) Полиција је по налогу Посебног одељења за борбу против високотехнолошког криминала Вишег јавног …

Одлагање плаћања пореза, за паушалце помоћ у виду минималца

5 (2) Нова економија је објавила да ће ефекат мера помоћи Србије, према садашњем прорачуну …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *