Први мачићи

Споразум се мора спровести, и тачка. Ко га одбије, непријатељ је народа и Србије, која неће да буде талац шачице политиканата за чија права смо се тако јуначки изборили. Незахвалници ће нас запамтити, а референдум могу да окаче мачку о реп!

Кад смо већ код мачака…
Збио се следећи случај: жена и муж седе и ћуте. На чело им се навукла брига.
– Морамо негде да их однесемо. Дете ми је прече… Јеси ли видео како је она жена у ветеринарској апотеци погледала у нашу ћеркицу кад смо рекли да су се мачићи разболели?

– Јесам…
И опет ћутање, мучно и дуго.
– А, где ћемо их? Појешће их керови за секунд.
– Не знам…

– А да их удомимо код неког?
– Ма, ко ће болесне мачиће, шта ти је…

Боре се мисли: једна, примамљива – однети их све са кутијом негде, било где, далеко од деце, отарасити се тог језивог ризика од заразе и бога питај чега све још. Она друга сврдла испод чела: а где ће нам душа кад добро знамо да их шаљемо у смрт.
Од пасјих очњака или глади, свеједно.

Појављује се комшија, придружује се думању по питању: шта, где и како?
– У подруму има неких маторих мачака, да их однесемо тамо, можда их и прихвате. Пробуди се инстинкт – каже.

А онда невесело додаје:
– Ако не… Греота, жива душа…
Обилазе, виркају кроз окна на подрумима, мачке нигде ко за инат. Мозак грозничаво ради, али узалуд. Или-или, трећег решења нема.

– Жао ми је – каже жена док јој брада подрхтава. – Али, морамо, схвати, дете је у питању…

Опет ћуте, свако са својим, али истим мислима. Бити нечовек, или ризиковати ко зна шта све.
– Знаш шта…
– Шта?
– Пробаћу са том таблетом још ујутро, па ако им не буде боље, онда дефинитивно иду из куће.

Обоје одахнуше, као да је стена пала са срца. И једно и друго чекали су да то неко предложи.

И, као што то обично бива код храбрих и исправних одлука, деси се чудо. Затекоше мачиће како лижу једно друго, гоњени инстинктом самолечења, као и код сваке зверке кад је бити или не бити. Као да су знали да им животи висе о танкој нити тешке одлуке.
Сутрадан, док си дланом о длан, живнуше, растрчаше се. Хепиенд.

Што се за косовски Север не може рећи. Остављени и изгубљени гледају у своје газде, а дојучерашњу браћу у Београду. Чекају да их нека велика, сурова рука потрпа у кутију и изручи право пред очњаке шиптарског касапина, кога неки зову и премијером.

Срби, као мачићи сатерани у ћошак, фркћу и пуштају канџе. Очајнички, свесни да могу да победе сваког, али не и рођену браћу, а одскора газде њиховог живота и смрти.
Убеђују Београд да нису болесни, ни заразни, да не траже ништа више од права да живе као људи. Да деца њихових газда неће живети боље кад они скончају од глади или од душманске руке. Да газде не причају својој деци како зли Север целу Србију жели да држи као таоца. Моле их да не лажу и да их не шаљу на стрељање.

Лижу једни другима ране, не гледају ко је која странка, боре се за живот као очајници, што и јесу.

Узалуд.
Београдске газде су неумољиве, код њих нема борбе мисли, нити дилеме. Кужне у Тачијев карантин, па да ми продишемо, а не да стрепимо дал ће нас припустити у евролудницу. Док нисте били кужни, ми смо вас братски волели, мазили и пазили.
Сада је љубави крај, јер се, побогу, зна шта је прече: наша деца, јер се ви, Северњаци, излечити од ината никад нећете. Још нам само фали да и нашу децу инатом заразите и будућност загадите.

Ми ћемо вас лепо у џак, па у мутни Ибар.
И све би било у реду да ви, мачићи са Севера, нисте прогледали пре времена.
Сами сте криви.

 

Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ

Вести