Мој пријатељ који годинама живи у Амстердаму објашњава ми да то с имигрантима јесте иницијална каписла, али Вилдерса је на место победника избацио низ догађаја. Незадовољства постају као градоносни облак
„Живимо у занимљива времена”, кинеска је клетва којом се јавља о несигурности, кризи, неконтролисаним променама.
Ево, ових дана (23. новембар 2023) у Холандији победи Герт Вилдерс – који предводи Партију за слободу – а коју ће мејнстрим медији описивати као екстремно десну.
Основана је 2005. после убиства холандског режисера Теа ван Гога. Тео је главом платио критичко приказивање положаја муслиманки у филму Потчињавање. Један холандско-марокански муслиман је мислио да је једини ваљан коментар на филм – смрт аутора.
Шта Европа није смела?
Први интервју с Вилдерсом читао сам пет година касније – у Шпиглу. Не, нисам се слагао с тим што је говорио тај свилени човек, кога иначе стално штити полиција од ризика да не заврши као Ван Гог, али ако сте отвореног ума, нисте могли да то не разумете. То је поглед којем се можете противити (мислим да и треба), али легитиман поглед. И у суштини европски, иако су европски политичари убијали европски поглед. Ових дана сам поново читао тај интервју.
Шпигл: Шта имате против ислама?
Вилдерс: Највећи проблем Европе – не само данас већ деценијама – јесте културни релативизам. То је данас довело до ситуације у којој Европљани више не знају чиме би требало да се поносе и ко су заправо – јер тзв. либерални и левичарски наметнути концепт каже да су све културе исте.
Шпигл: Исте или једнаке?
Вилдерс: Има везе са оним што је описано дивном немачком речју Леиткултур, што значи „доминантна” или „водећа” култура. Мислим да треба да будемо поносни што је наша култура боља од исламске, на пример. Свако ко то каже није расиста, нациста или ксенофоб. То су етикете које су стављене многим људима у Холандији, Немачкој и Енглеској – само зато што верујемо да је ислам тоталитарна и насилна идеологија. Више идеологија него религија – упоредива с комунизмом и фашизмом. Ислам угрожава нашу слободу.
Шпигл: Тврдите да је холандска култура боља од културе исламских земаља. Зашто се свесно хватате за поређење које деградира друге религије?
Вилдерс: Свако ко пореди традиције јудаизма, хришћанства и хуманизма с традицијама ислама не мора да буде Ајнштајн да би уочио разлику. Да ли знате за земљу на Блиском истоку у којој преовладава исламска култура и где постоје права уставна, државна и независно новинарство? Где неверници, жене и хомосексуалци могу да раде шта хоће? На Западу су људи дали животе за слободе које ми данас уживамо.
Европа се враћа разуму
Његову „Партију за слободу” не класификују као неонацистичку само зато што је јасно наклоњена Израелу. То је последица младалачких фантазија и искуства харизматичног лидера. Његов отац је за време нациста у Немачкој пребегао у холандски погранични градић Венл, где је две деценије касније рођен Герт. Као дечак је волео да умишља да је отац био Јеврејин. Кад по завршетку школе није имао пара да оде у далеку Аустралију, отпутовао је до Израела. Неколико година је радио што-шта, а бивао је и у арапским земљама.
Кад се вратио, није узимао као добро за своју земљу – велико присуство имиграната. Ислам је разумео као проблем бр. 1. А званичну политику западних земаља као погрешну. Био је у мањини. Човек на погрешном трагу?
Шпигл: Имате ли утисак да ваша странка води погрешну битку – у име западне цивилизације, која приметно пати од старења становништва, демографског пада и незадовољства политичких партија?
Вилдерс: Демографски развој је заиста негативан. Пре неки дан сам прочитао да је у Енглеској прошле године најчешће бирано име за дечака било Мухамед. Немам ништа против муслиманских беба. Али ако је Мухамед сада ново омиљено име Енглеза – имамо проблем. Европа мора да устане и уједињеним снагама каже исламском свету: Доста је било, бранићемо се демократским средствима.
Ово је речено крајем 2010. Пропаганда за мултикултурализам је тада била недодирљива. Посумњати у њену исправност значило је бити екстремиста. И маргинализован.
А како сад гледати на Герта Вилдерса кад и један од кључних креатора западњачке политике у другој половини XX века констатује да „Хамасов напад на Израел који се слави на улицама Берлина указује на то да је Немачка пустила превише странаца у земљу”? Тако сад говори Хенри Кисинџер.
И: „Била је тешка грешка пустити толико људи потпуно различитих култура, религија и концепата, јер то ствара групу за притисак унутар сваке земље која то чини”, вели стогодишњи бивши моћник у интервјуу са извршним директором Аксела Шпрингера, Матијасом Допфнером, за немачку телевизију „Велт”.
„Стари ратни хушкач”, који се играо с народима као са оним куглицама које циркуски забављач баца пред забезекнутом публиком, говори то наследнику Аксела Шпрингера који је те „велике америчке мисли” гурао Немцима под нос с приступом – приговор није допуштен.
А они Мухамеди што су се рађали у толиком броју сад су градоначелници десетак енглеских градова – па и самог Лондона. Један је и градоначелник Ротердама.
Незадовољства – градоносни облак
Мој пријатељ који годинама живи у Амстердаму објашњава ми да то с имигрантима јесте иницијална каписла, али Вилдерса је на место победника избацио низ догађаја. Незадовољства постају као градоносни облак.
У Холандији власти учествују у елиминисања сточарства. Знате оно, краве пуштају гасове и тако загађују планету? А цела ЕУ је на њиховом и данском млеку. Та грана је 50% националног дохотка земље. Па, минирање Северног тока – иза којег се смеши амерички председник – у морске дубине је однело и холандски улог од 180 милијарди евра. Холанђани су озбиљно трговали с Русима. Само су Немци имали веће послове. Сад то пада. Поред Американаца и Брисел се све интензивније доживљава као велики проблем. У ствари – као клептократија којој се не може стати на крај. Ту је Вилдерс првоборац. Одувек се залагао за више Холандије, а мање ЕУ. Грађани су га послушали 2005. кад су на референдуму одбацили Устав ЕУ.
Вилдерсова победа чини драматичну поделу у земљи. У Амстердаму су се сутрадан подигле демонстрације против деснице. Политика постаје недорасла да усмерава све сложеније друштвене токове. Свашта се дешава, а ништа се не решава. Вилдерс се, у ствари, појављује као сигнал против све бројнијих антинародних радњи. И он припада оном – антиестаблишмент делу политичких кретања. Процесу који показује неспособност овог политичког система да решава проблеме.
Кад им се сад придружио стари Кисинџер – биће им лакше – иако су они више него видљиви. Недавно је „Гардијан” признао да ће „један од три Европљанина сад изабрати антиестаблишмент”. Антиестаблишмент значи против онога „што потиче од енглеске речи естаблисхмент (дословно: установа) – а означава владајућу класу, односно елиту неког друштва заједно са свим институцијама које јој – формално или неформално – стоје на располагању”. До сазнања се дошло после „анализе резултата истраживања у 31 земљи из прошле године које је показало да су популистичке странке крајње левице или крајње деснице имале 32% гласова”.
Тренд је озбиљан, јер налаз више од 100 политиколога из 31 земље показује тих 32% против естаблишмента, „у поређењу са 20% почетком 2000-их и 12% почетком 1990-их”.
Тако је „антиимиграциона Алтернатива за Немачку (АфД) постала прва странка крајње деснице од Другог светског рата која је ушла у сваки немачки државни парламент и има више од 90 места у Бундестагу; у Италији, крајње десничарска Лига и антиестаблишментски Покрет пет звездица освојили су скоро 50% гласова; Фидес је враћен у Мађарску са 49% гласова; а крајње десничарске Шведске демократе напредовале су на 17,5%”.
Последице које плаше
Извођач радова код Допфнера, Јулијан Репке, новинар моћног „Билда” (сад је у Немачкој таблоид главни усмеривач јавног мњења) на Вилдерсов резултат пустио је крик на мрежи Икс: „Путин може само да седи и гледа како подршка Украјини мало-помало опада.” Репке је подсетио на Вилдерсов твит из марта 2018, у коме је окачио фотографију из руске Думе с натписом: „Из Русије с љубављу”.
Или, ево га Тимоти Гартон Еш, који нас је деценијама учио да сунце једино сија на Западу. Шефовао је сад над истраживањем које је спровео Универзитет у Оксфорду: како се мења свет? Питали су људе и на Западу и на Истоку. Док читате ових десетак реченица, мислите како је њему било док их је писао.
Пише Ештон: „Ево неколико налаза који вам неће дати да спавате. Више од половине испитаника у Кини, Саудијској Арабији и Турској рекло је да су САД у рату с Русијом. Недвосмислена већина у тим земљама – као и у Индији и Индонезији – верује да ће Русија добити рат против Украјине у наредних пет година. Више од половине испитаника у Кини, Саудијској Арабији и Русији рекло је да ће се ЕУ вероватно распасти у наредних 20 година. Тако је мислило и 45% анкетираних у Турској (званичном кандидату за чланство у Унији која се наводно распада) и – што је прилично шокантно – трећина Европљана који су учествовали у истраживању. Занимљиво је да постоји корелација између уверења да ће се ЕУ вероватно распасти и уверења да ће Русија вероватно победити у рату са Украјином. Кад се све то узме заједно – постаје јасно у којој мери се у Украјини одлучује о кредибилитету Европе и САД. Наша анкета је завршена пре избијања рата између Израела и Хамаса, који даље погоршава нови светски поредак.”
А ми? Односно наш оперативно-мислилачки погон? Они поносно ступају „на европски пут”. Понекад мало из ироније, рекну коју реч као у вицу, да би одговорили на глас народа. Али не да га послушају. Имају они кога да слушају. И знају да је то за њих најбоље. Зато стално јављају како су под „притисцима”.
Матијина песма
Зато ми, кад таламбаси јављају о чарима европског пута и „европским вредностима”, падају на ум они вицеви из луднице. Данас, кад јавностима влада наратив о инклузији, није популарно ту установу тако звати. Елем, у оно доба причало се о проводима неког редова те установе: „Све је супер. Забављамо се повазадан. Имамо и базен. Купамо се сваки дан. Скачемо наглавачке. А кад смо добри – пусте нам и воду!”
Ипак, ствар с нама данас је озбиљнија и пре стаје у ону чувену Матијину песму.
Најтеже су турске муке /
А од њих најгора /
Везивање за мрца.
Ужас је изгледао људском уму неухватљиво:
Живог чоека вежу за умрлога /
Да жива душа удише испалу /
Кожа сраста са кожом покојнога /
Живом се топе кости /
И љуште нокти /
А мртвом расте реп /
Обнавља коса /
Прониче нова брада.
И: Нико тај потрес није издржао.
Али та мука има своју страшнију димензију:
Као што се за мрца /
Везује један чоек /
Може и цео народ. /
И не само за мртвог чоека /
Него и за мртву идеју.
То је, рече песник:
Везивање живог духа /
Ума и језика народа /
За умрлу мисао /
Преминуло слово /
Издахнули извор /
Бившу веру /
Наду цркотину /
Идеју лешину /
И епоху мрцину…
Свака сличност са Србима на европском путу је ненамерна. Иако се од очигледности не може побећи. И мучно је што нам данас не требају Турци. Можемо то ми и сами. Само се надамо да ови наши неће ићи до краја. Засад нам је једино на услузи мисао да нада умире последња.
