Није могуће да се неки режим сакрије од својих прослава и празника јер они представљају његов идентитет, али може од самог себе! Празник Нове године коју је наметнуо режим после Другог рата имао је у себи нечег насилног и неукусно претенциозног, што је прикривало неискреност у укидању србског идентитета.
Јер, основна функција новине је била потискивање „србске“ Нове године по старом народном календару. Датум римокатоличке прославе обележаван је великим и лажним скуповима са вештачким весељем, што је била и права прилика за подказиваче, јер је промена била „интернационална“ како доликује „великом свету“.
Психолошки гледано, ове прославе су биле у комбинацији са рационалним садржајем политичког понашања, јер је одбацивање старог и увођење новог имало општи механизам символике старих грехова у смени старе и нове године. Отуда се комунистичка власт посебно грчевито држала прославе римокатоличке Нове године, јер, било каква тоталитарна свест се не може ослободити своје унутрашње присилности, а покушаји који привидно воде том ослобођењу својом неуспешноћу дају посебан печат притворности (Драган Крстић – Психолошке белешке, други том 1968-73, страна 338).
Обреди очишћења у индивидуалном и институционалном понашању комуниста, показује да је њихова склоност ка злочинима имала тежњу ка искупљењу од греха. Иако, они нису били у стању да покајање доживе искрено и целовито у смислу стварне психолошке промене. Неко покајање су морали имати, макар делимично, па је садржај њиховог исповедања увек био делимичан и терминолошки померен у складу комунистичке свести.
Осим дочека Нове године, било је и других ритуала очишћења шематски сличних у менталном склопу режима. У њих спадају и велики судски процеси комунистичким вођама, као последица међусобних обрачуна у самом апарату власти. У овим монструозним процесима, жртве су јавно окајавале грехе система као своје. Те кривице, иако се нису могле подвести у правне нормативе биле су психолошки реалне. Запад је такође имао овај облик скривеног греха, али он ни приближно није имао тако драматичне облике његовог искупљења.
Искушење, патња и искупљење у материјалном вредносном систему, захтевали су да кајање буде непосредно, конкретно, демонстративно и лишено интиме. Онако, овоземаљски, са доста сведока и много буке. Јер, крилатица „биће боље“ која је у религији била повезана са оностраним, у комунистичком друштвеном систему је инсистирала на овоземаљском рају.
У чему је онда разлика, по изгледу и психолошкој функцији између распећа и мумификованог Лењиновог нашминканог леша? Очигледно, да су творци исти, са погледом на онострано и овострано, али, поставља се питање да ли су религија и људска патња у овом случају само естетизона парада људске охолости?
Нетрпељивост према старом се не односи само на живе, већ и на мртве као што је то случај данас на Косову и Метохији. Сличност понашања Римске цркве, ислама и Коминтерне не исцрпљује се само у примени опште шеме произвођења оностраног у овоземаљско, већ се манифестује и у односу према смрти и понашању у вези са мртвима (Драган Крстић – Психолошке белешке, други том 1968-73, страна 346).
приредио С. Филиповић, из књиге
“Психолошке белешке II” Драгана Крстића
Србија данас
