fbpx
Насловна / Безбедност / Аналитика / Путин је са Украјином објавио геополитички рат Западу

Путин је са Украјином објавио геополитички рат Западу

Из дипломатских извора у окружењу Сергеја Лаврова сазнало се да су Барак Обама и Ангела Меркел молили Путина да утиче на Виктора Јануковича и да га приволи да потпише споразум са опозицијом, онај споразум од 21. фебруара чији гаранти су била три европска министра иностраних послова. Путин је то учинио, а већ следећи дан су опозиција и Мајдан преузели сву власт, срушивши све договоре

Путин је тада схватио да више никаквим речима таквих „партнера“ не сме веровати. А они су још кренули да Украјину не само откидају од Русије, већ да то изводе по најгаднијем убрзаном сценарију

Путин је био напросто принуђен да продемонстрира Западу да Русија ни по коју цену неће дозволити „киднаповање Украјине“. Подршка Криму у могућем рату само је демонстрација да Русија започиње велику контраигру и да се Запад с њом мора договарати о конфигурацији нове кијевске власти и не правити се да је заборавио да Руси уопште постоје

Англосакси су у постсовјетском периоду толико били навикли да диктирају правила игре (а и да их мењају кад год им је било потребно), да су напросто били шокирани кад се испоставило да је Русија решила да диктира своја правила

Сада смо на прагу најозбиљнијег конфликта са САД за последњих 30 година – не војног сукоба, него оштрог политичког и финансијског раскида који ће покренути смену целе глобалне архитектуре. Ка томе је све ишло већ више година – од момента када је Русија почела да се ослобађа статуса полузависне земље

СВИ који сматрају да Путин поводом Украјине неразумно ризикује (или да је чак „сишао с ума“) – ништа не схватају ни у политици и немају појма о његовом карактеру. Утолико пре не схватају каква се геополитичка битка разбуктава испод украјинске кризе.

Сва дејства председника Русије током украјинске кризе сведоче о томе да се он није нимало изменио и да је, напросто, мало ко од његових противника у стању да схвати његове мотиве и оно што га је покретало свих 14 година његове владавине. Заправо, једино што се са Владимиром Путином догодило последњих дана јесте то да је дефинитивно престао да верује у способност лидера западних држава да држе дату реч.

Путина су банално обманули 21. фебруара, па су сви његови потези који су потом уследили били изазвани управо том околношћу.

Из дипломатских извора у окружењу Сергеја Лаврова сазнало се да су Барак Обама и Ангела Меркел молили Путина да утиче на Виктора Јануковича и да га приволи да потпише споразум са опозицијом, онај споразум чији гаранти су била три европска министра иностраних послова.

Путин је то учинио, а већ следећи дан су опозиција и Мајдан преузели сву власт, срушивши све договоре.

Да нећете можда да кажете да је то била револуција и да опозиција више није могла да обуздава народ? Али, ако је то чак и била „револуција“ – зашто је Запад пожурио да одмах призна нову власт, потпуно заборавивши споразум од 21. фебруара? Зашто није ни покушао да охлади главе победника? Јер, бар за то је имао могућности?

Неће ли бити да је Запад био спреман да игра само на заоштравање – да потпаљује конфликт, користећи за то апсолутно сва средства (што је потврђује и деловање тајанствених снајпериста који су убијали истовремено и припаднике „Беркута“ и људе са Мајдана).

Одговор је прост: зато што је долазак на власт у Кијеву антируске владе потпуно одговарао интересима Запада, а још нико није ни имао намеру да „зарезује“ Русију. Зато су се и направили као да су заборавили на оно што су Путина тек мало пре тога молили.

То се назива обмањивање, а то по правилу не пролази тек тако. Тим пре кад се ради о личним односима шефова држава – јер у тим случајевима не обмањују само тебе, него и твоју земљу.

Узгред, САД су пре три године обмануле Дмитрија Медведев, обећавши му – ако у Савету безбедности УН подржи познату резолуцију – да неће нападати Либију. Додуше, поводом те обмане негодовао је је јавно Путин, а не тадашњи председник Русије.

Како је морао да се осећа Владимир Путин после 21. фебруара?

Мора да је схватио да више никаквим речима таквих „партнера“ не сме веровати. Јер, Украјину не само да откидају од Русије (што су сви и без тога схватали), већ настоје да то изведу по најгаднијем убрзаном сценарију.

Реализација споразума од 21. фебруара предвиђала је организовање избора и уставну реформу, са очувањем равнотеже интереса разних региона Украјине. Још је омогућаваала да се земља мало охлади и трезвено оцени све губитке и добитке од сарадње са Русијом или са Западом, а преврат је земљу довео на саму ивицу раскола. Јер, прелазак власти у руке снага са запада Украјине није значио само њихову најезду на права југоистока, него и форсирано закључивање споразума са ЕУ, а кроз неко краће време – и ступање Украјине у НАТО.

При таквом стању ствари, Путин је био напросто принуђен да продемонстрира Западу да Русија ни по коју цену неће дозволити „киднаповање Украјине“. Управо ради тога је најавио могући улазак војске у Украјину, а уследили су апсурдни прекори да он тобоже објављује рат Украјини.

Путин је објавио рат Западу, али – не на украјинској територији, већ у геополитичкој равни.

Подршка Криму у том рату само је демонстрација да Русија започиње велику контраигру и да се Запад с њом мора договарати о конфигурацији нове кијевске власти и не правити се да је заборавио да Руси уопште постоје.

Хистерија до које је дошло на Западу потпуно је природна. Тамо се чуде: па како тако, па ми смо све чинили као и увек, а у прошлости нам је све то полазило за руком.

Англосаксонци су у постсовјетском периоду толико били навикли да диктирају правила игре (а и да их мењају кад год им је било потребно), да су напросто били шокирани кад се испоставило да је Русија решила да диктира своја правила.

Русија се није у то упустила зато што се Путин нешто много изменио и прикупио снагу (наравно, руковођење пуних 14 година једном од најсложенијих земаља света и игре на међународној арени, макар и по туђим правилима, доноси колосално искуство). Много су важније друге околности.

Прво, у геополитици је наступио моменат у којем цео однос снага у свету преживљава полагану, али радикалну реконфигурацију – то сви већ схватају.

 

Свет се од униполарног креће ка мултиполарном – упркос жељама САД које никако да се помире са заласком своје ере. А при том се све друге земље боје наглих промена јер не желе да испровоцирају рушење светске финансијске архитектуре ни регионалне ратове, поготово што виде да САД, што више слабе, постају све агресивније, у нади да ће им хаос у другим регионима помоћи да продуже своју хегемонију.

Финансијска и класична безбедност практично свих земаља света у некој мери су зависне од америчко Федералног резервног система, ЦИА и Пентагона. А то се све мање свиђа чак и онима (на пример: Немачкој) који се готово више и не сећају како то изгледа бити слободан од Америке.

Сви желе да се осигурају да на њих не падну делови минираних кула које још не падају, па нико не жели да потпали фитиљ. У таквој ситуацији Украјина може одиграти улогу фитиља.

Путин, који представља један од најважнијих центара силе у свету, показује спремност да знатно убрза поменути процес реконфигурације.

Свет „на амерички начин“ ионако је осуђен да нестане, али ће сада његова демонтажа кренути по убрзаном сценарију. Добацивши САД изазов у Украјини – Путин је изванредно прорачунао могућу реакцију Вашингтона и он уопште није против тога да Вашингтон покуша да изолује Русију.

Ако се тога подухвате, Американци ће сами извршити смотру снага којима располажу и стимулисати процес кристализације мултиполарног света.

Американци ће у томе просто-напросто остати без савезника, осим неких чланица НАТО јер Обаму неће подржати ни једна од великих држава, нити регионални блокови. Латинска Америка, Африка, Саудијска Арабија, практично и цео арапски и муслимански свет, Турска, Југоисточна Азија, Индија и кина – нико неће учествовати у блокади Русије.

У изолацији ће се на тај начин наћи земље „велике седморке“, још тачније – саме САД, у друштву са Пољском, Канадом, Аустралијом и прибалтичким државицама. Јер, ни Немачкој, ни Француској, ни Јапану, ни Италији, чак ни Великој Британији – не би ишао на руку прекид веза са Русијом.

Али, још је важнија позиција остатка света у којем су се и нагомилале замерке на рачун „златне милијарде“, са тражењем кардиналне реформе глобалне архитектуре (од кардиналног реформисања светског финансијског система до ширења броја сталних чланова Савета безбедности УН).

Тврдом одбраном својих интереса, Русија ће улити самопоуздање свим осталим играчима и учинити Путина њиховим лидером.

Поврх свега, Путин је био напросто присиљен да одреагује на директну претњу националној безбедности Русије – зато што је губитак Украјине неприхватљив за нашу земљу.

Путин је током прошле године двапут демонстрирао спремност да не попушта: прво поводом Сноудена, а потом поводом Сирије.

Трећа његова победа –до које је дошло у новембру у Украјини – толико је разбеснела Запад да је одлучио да му се – за све и по сваку цену – реваншира управо у Кијеву.

Не схватајући или не желећи да примети оно на шта га је упозорио сам Путин: „Нека нико нема илузија да ће стећи војну надмоћ над Русијом. Ми то никада нећемо дозволити“.

Евроинтеграција Украјине потребна је Западу само ради њеног каснијег увлачења у НАТО, па је Путин – који то одлично разуме – после 21. фебруара, када је Запад одлучио да се уопште не обазире на интересе Русије, схватио да атлантистичко усисавање Малоросије постаје ствар најближе будућности. Путин више није имао одступницу јер је било неопходно хитно продемонстрирати одлучност да се такав сценарио не допусти.

Све у свему, сада смо на прагу најозбиљнијег конфликта са САД за последњих 30 година – не војног сукоба, него оштрог политичког и финансијског раскида који ће покренути смену целе глобалне архитектуре.

Ка томе је све ишло већ више година – од момента када је Русија почела да се ослобађа статуса полузависне земље. Јер, што је Путин деловао слободније – то је Западу постајало јасније да Русија више не пристаје на улогу „млађег партнера“ и да се примиче тренутак када су морали покушати да нас поставе на место.

Путин се спремао за то обе последње године, од преузимања новог председничког мандата – не само на унуташњем, него и на спољном фронту. Зато је започео национализацију елите, повукао моралну и идеолошку границу између нас и Запада и приступио чистки корумпираних и космополитских кадрова, затраживши деофшоризацију економије и учвршћујући позадину.

Наравно, он још много шта унутар земље није успео да поправи, него само да назначи. Али, ништа: сада ће операција „Ослобађање“ ићи убрзаним темпом на два фронта.

 

Пише: Пјотр АКОПОВ, Москва

Факти

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Путинове поруке теби одавно не допиру до мозга, само ти настави да се правиш луд!

5 (1) Председник Србије Александар Вучић изјавио је у Њујорку да је са шефом руске …

Лавров: Запад проповеда правила, људска права и либерализам, али их не примењује

4 (1) „Како се бомбардовање суверених нација и намерна политика уништавања њихове државности надовезује на …

3 Коментара

  1. Ne valja čačkati mečku! Ovima je izgleda zaigrala pred vratima.

  2. Bez velikog i jakog vodje, patriote, nema ni jake i slobodne drzave. Ma kolika ona bila, Postujem i divim se Predsedniku Putinu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *