Није нимало случајна паника која је сутрадан након Путинове посете Турској настала у бриселским, а нарочито берлинским дипломатским круговима
Пре тачно годину дана, а под утиском изненадног обрта и одлуке украјинске власти да у последњи час одустане од потписивања споразума са ЕУ и окрене се Русији, многи медији су објавили наслове типа „Путин–Запад 4:0” (при чему се под та четири руска „поготка” у 2013. мислило на Украјину, Сирију, Едварда Сноудена и у том тренутку на још увек добродржећи „Јужни ток”).
Годину дана касније, могло би се констатовати да је западна империја жестоко „узвратила ударац” и готово преокренула резултат. Бивши амерички тајни агент Сноуден, демократски „звиждач” и више него непријатан сведок бројних непочинстава у „првој земљи демократије”, сишао је с насловних страница светских медија. У Сирији су се, с појавом и експанзијом ИДИЛ-а фронтови дефинитивно измешали, а исход је и даље неизвестан. У Кијеву је у међувремену извршен пуч, председник Јанукович свргнут, а Украјина (без Крима) потписала споразум са ЕУ. И коначно, прошле недеље, председник Путин је званично објавио да Русија, „због опструкције ЕУ”, одустаје од „Јужног тока”.
Америка је, дакле, узвратила ударац. И то на свој најомиљенији начин – брутално, асиметрично, преко туђих леђа и уз најмању могућу штету по сопствене интересе. Годину која је требало да буде потврда његовог спољнополитичког тријумфа (почев од гламурозне олимпијаде у Сочију, па до проходавања Евро-азијске економске заједнице), Путин завршава у грозничавом настојању да колико-толико амортизује политичку и економску штету насталу пропустом у Украјини, када је потцењен домет „Мајдана” и погрешно процењене његове последице.
Могло би се рећи да се руска политика, после кијевског пуча и економског удара у виду санкција и (поготово) драстичног обарања цене нафте, нашла на конопцима. Али не и на коленима – што је велика разлика, како у боксу, тако и у животу.
Јер, као што се онај прошлогодишњи руски политички тријумф показао прилично варљивим, распршивши се већ у првим месецима 2014, тако ни актуелни западни успеси (ако се успехом може сматрати девастација једне велике земље и минирање једног за све учеснике профитабилног економског пројекта) нису без сенке и пукотина, из којих се могу ишчитати наговештаји даљих преокрета.
Наиме, после првог шока, кримска „операција” присаједињења матици извршена је хируршки прецизно. Упркос извесном колебању, Москва ипак није дозволила пад Доњецке и Луганске „народне републике”. А „дупли пас” који је претходних дана одиграо са Ердоганом представља право мало ремек-дело Путинове политичке тактике и бриљантан пример како се ситуација преокреће, а реалан хендикеп у виду западних санкција и колебљиве балканске православне браће, подложне притисцима, претвара у прилику за отварање нових стратешких перспектива.
Није нимало случајна паника која је сутрадан након Путиновог (не)очекиваног „турског марша” настала у бриселским, а нарочито берлинским дипломатским круговима. Уколико се договорени пројект реализује – и уколико Ердоган у наредним месецима не падне као жртва неког „турског пролећа” или „истанбулског Мајдана” – и Брисел, и Вашингтон и Берлин би могли имати много главобоље због ове руско-турске комбинације.
Није, међутим, јасно да ли ће то бити довољно. Објективно гледано, Русија је данас у врло тешком положају. Али је он ипак неупоредив с положајем из зиме 1812, зиме 1941. или зиме 1991. (и социо-економског колапса који је следио након тога). И увек се дизала из тих погибељи које би вероватно сатрле и уништиле сваког другог у тој ситуацији.
Елем, ако успе да се одржи у седлу и ако извуче адекватне поуке, уколико стабилизује финансијску ситуацију и буде у стању да реорганизује своје политичке и економске ресурсе, а што укључује и реално сагледавање пропуста у сопственој стратегији, тактици, администрацији и окружењу, Путин и Русија имају још увек добре шансе.
Поједини руски аналитичари су ових дана (у основи, исправно) констатовали да се у причи око „Јужног тока” Србија, заправо, није држала много часније и храбрије од Бугарске. Но, свеједно, у овом тренутку свима (дакле, и Москви, и Берлину и Београду) одговара да се кола сломе не Софији и Бојку Борисову као „главном и одговорном” за крах „Јужног тока”. С тим да, поштено говорећи, за Бугарску чак има више оправдања с обзиром да је она ипак какав-такав члан Европске уније и НАТО-a. За разлику од Србије, која то није, па ваљда je своје противљење условима и уценама Европске енергетске заједнице могла одлучније и отвореније изрећи. (Макар колико једна Мађарска и Виктор Орбан, ако се већ, из разних разлога, није моглa угледати на Турску и Ердогана.)
Но, било како било, чини се да ће, на крају, бар што се Путина и Русије тиче, вероватно и Србија добити још једну, не баш сасвим заслужену шансу. Као и обрнуто. И за једне и за друге – треће бити неће.
