Рад је ослобађање, а реформе лудом радовање

Трећи чин завртања руке Србије је већ увелико почео, све са помпезним повратком економских плаћених убица и умишљеним реформама. А „промену свести“ грађана сада оштро захтева и Влада Србије, а не само НАТО.

Грађанима Србије се грчевита борба за избегавање банкрота Србије, и одржање њене способности да и даље служи интересима евро-атлантске олигархије, представља као побољшавање уређења законским путем тј. као реформа.

По речима премијера Вучића, закони су подређени отварању нових радних места. Срби – након проласка кроз тамни вилајет– треба да узнапредују, од лењих сањалица до оних који ће се жртвовати кроз бесконачан рад, док не постигну духовну слободу. Тиме би стали уз раме Немцима који су први открили да рад ослобађа.

Прeумљење Србаља баш у овом вакту је толико важно, да нам силници још увек праштају што нисмо казнили Русију када је вратила своје, а и што смо поклекли у ометању нашег, руског и европског геоекономског подухвата – изградње Јужног тока. 

Коме топуз лежи у закону …

Од свог конституисања у априлу месецу ове године, Народна скупштина Републике Србије је под паролом реформи донела 41 закон по хитном поступку(!), без одржавања одговарајуће, правовремене јавне расправе.

Комитет правника за људска права упутио је протест Скупштини и Влади Србије, оценивши овакву праксу као кршење начела грађанске демократије прокламованог Уставом РС, као и прописа који регулишу рад Скупштине. Заштитник грађана РС је изразио забринутост због нетранспарентног законодавног процеса и кршења начела јавности.

У силној жељи да што пре уђе у богату и демократску ЕУ, и Влада и Скупштина су заборавиле на достигнуте стандарде људских права у сопственој држави. А Премијер је рекао да су закони модерни и да ће нам бити боље. Посебно Закон о раду који раднику предвиђа статус ходајућег репроматеријала.

Услов над условима је остао – промена свести. О чему се овде ради? Џон Кенет Галбрајт, велики интелектуалац из САД, објаснио је у књизи Анатомија моћи три облика њеног наметања: кондигни, компензацијскии кондиционирани.

И над Србима и Србијом се кондигна моћ постиже потчињавањем — одустајањем појединца или друштва од властитих циљева и интереса казнама (штап —бомбардовање) или претњом казнама. И Београду је компензацијска моћ понудила позитивну, афирмативну награду (шаргарепа — новац, власт…). Заједничко обема облицима  је да појединац који им се потчињава зна да то чини. У првом случају зато јер мора, а у другом случају зато јер зна да ће за то бити награђен.

Стижемо и до промене свести коју сад и сама влада Србије захтева. Кондиционирана моћ се остварује тако што се мењају веровања оних који се желе потчинити.

Да ти заменим мозак

Уверавање преко НВО, школовање, друштвено опредељивање за оно што изгледа „природно“, пристојно или исправно такође мотивише појединца да се потчињава вољи другог или других. По себи знамо да се чин потчињавања обично поклапа с оним што потчињени сам жели (нова радна места). Чин потчињавања остаје невидљив.

Кондиционирана моћ, то куповање душа,има средишње место у функционисању савремене економије и политике свуда, па и на Балкану.

Срби већ дуго трпе сва три облика моћи, како од својих Западних партнера тако и од сопствене пете колоне која их призива. Нови закон о медијима је на мала врата обезбедио да дођу страни, софистициранији мајстори за испирање мозга, и то баш они који су радили у западном војно-индустријском сектору.

Како год, никако да сви Срби подлегну овим моћима . Можда је за то крив Српски Код, одсликан и у народним изрекама: У добру се не понеси, а у злу се не понизи; Не продаји веру за вечеру…

Све упорније београдско позивање на промену свести народа показује да Премијеру и „камиказа влади“ цури време. Да би постигли убрзање почели су и да плаше онога „ко је свико без голема мријети јада“.

Као да народ не зна докле се стигло када се отима од сиротиње и трудница. Као да не знамо да је буџет дужнички и да већ сада радимо само за камате. Треба да поверујемо да је добро да се помаже банкама због планског презадуживања народа и привреде, да је добро да држава остане без икакве својине и да сви постанемо“ туђе слуге у сопственом дворишту“ како нам пророчки рече бивши Председник. 

Ластиш уместо каиша

Оштра буџетска штедња, окосница реформи, подразумева смањење прихода великог броја појединаца. У складу са тим смањиће се и домаћа тражња.

Да би избегла силазну спиралу, Србија мора смањење домаће тражње надоместити извозом. Управо извозне (не)могућности Србије изазивају неверицу да ће цео програм изласка из кризе успети.

Коментаришући најновије потезе власти у Србији, словеначки економиста Јоже Менцингер је као једино позитивно истакао следеће: „Мислим да су ти послови са Русијом добра ствар јер то на неки начин чини Србију мање зависну од ЕУ. И то је значајно.“ (2) Остатак „терапије“ над Србијом Менцингер види као утопију, илузије и странпутице од којих ће се морати одустати („Менцингер: Вучићу, успори“, Радио Слободна Европа, 20.7.2014).

Једна од илузија је и да ће страни инвеститори, пре свега са Запада који је и наручио реформе, нагрнути у Србију чим се „аранжира амбијент“. Док се српској јавности уврће врат ка ЕУ, министарка Зорана Михајловић пожурује новог амбасадора Кине у Београду Ли Манчанга да посредује у отпочињању изградње блока „Б3“ у Термоелектрани „Костолац“. Ради обезбеђења енергетске сигурности. Изгледа да Кинези не журе да министарки пруже сигурност док не одмакне градња Јужног тока.

Ивица Дачић, као министар иностраних послова и председник Социјалистичке партије Србије, био је нешто конкретнији у тумачењу реформских закона. Упозорио нас је да су закони капиталистички јер је народ својевремено „гласао за капитализам“. Тако смо први пут чули „превод“ суштине петооктобарских захтева за „променама“ и „тржишном економијом“. Министар нема реформских недоумица, јер је партију модернизовао а лично је склон реалној политици. Шта год то за њега значило.

Сада смо опет пред променама – реформама. Не будемо ли се заиста расанили, иста особа ће нам кроз деценију и по „превести“ да се данас ради о неолибералном капитализму, прилагођавању корпоративним интересима, финансијском фашизму и неоколонијализму.И да смо и за то гласали.

Да се ради о америчкој „пословној школи“ упућује нас потпуно игнорисање социјалног дијалога и друштвеног консезуса о томе шта је добро за све. Без тога нема заједништва и остварења прогреса.

Израњају и ликови које смо желели да заборавимо: Лабус, Удовички, Влаховић…Добронамерни угледници ЕУ као што су Бернадет Сегол, генерални секретар Европске конференције синдиката и Рајнер Хофман, председник немачког савеза синдиката опомињу нас да се са праксом обесправљења радника не стиже далеко (Марина Рагуш, „Немачка п(р)озива Вулина“,  ФСК, 1.8.2014).

Хитност доношења закона имала је за циљ да прикрије крупну намеру, на коју је  јасно  упозорио Бранко Павловић: „Званичним владајућим ставом да ‘ЕУ нема алтернативу‘Србија је избегла не само расправу о циљу /’реформе’/, него је потпуно потиснуто и само његово дефинисање“ („Циљ одређује средство“, ФСК, 20.7.2014) .

Његово и наше уверење, да евентуални улазак у ЕУ не може решити остварење српских интереса —посредно добија потврду и од америчких аналитичара. 

Украјина — опомена и огледало Србији

Украјина је недавно потписала Споразум о асоцијацији са ЕУ. То не значи да се та земља налази на европском путу. Споразум је лист папира. И не може чаролијом решити непојамне  економске, социјалне, политичке и менталне проблеме Украјине.

Споразум о асоцијацији је увек називан „цивилизованим избором“. То је велика грешка. Споразум нема ничег заједничког са културом и историјом, већ се заснива на либерализацији економије. Не постоји „европски“ начин да се укину субвенције на гас или „цивилизовани“ начин да се смање пензије.

Ову истину оголио је недавно амерички часопис Форбс у чланку Марка Адоманиса . („Forbes: После потписивања споразума са ЕУ борба за Украјину тек почела“, Глас Русије, 29.6.2014).  Порука је вишеструко поучна и за српску јавност. У суштини ради се о нешто разрађенијем ставу недавне гошће Србије —помоћнице америчког државног секретара за Европу и Евроазију Викторије Нуланд. Између осталог, гошћа је рекла да је импресионирана напретком Србије, и на путу ка ЕУ „што САД снажно подржавају“ и када се ради о реформама.

Професор економије на Универзитету у Мисурију Мајкл Хадсон је недавно указао на сличности између колонијалног потчињавања централне Африке у 19. веку и актуелног односа Европске уније према Украјини. У контексту потписаног Споразума о стабилизацији и придруживању он сматра да ће Украјина бити економски потчињена интересима ЕУ, а да баш ништа не добија заузврат.

Хадсон истиче да Украјинци (као и Срби) нису гласали за овај споразум,већ им је он наметнут. Као крајњу последицу он види преотимање природних ресурса и пољопривредног земљишта Украјине од стране ЕУ. То што Хадсон не помиње улогу своје земље у грађанском рату у Украјини,који је пратећа слика колонијалног поретка, не умањује генерални закључак. Корпоративни интереси широм света све очигледније урушавају право грађана да одлучују у каквом друштву желе да живе.

На потпуно исти начин, актуелна власт у Србији такође потчињава Србију корпоративним интересима — сматра Председник Покрета за слободу, Миленко Срећковић. Он истиче да отимачина посебно природних ресурса, друштвене имовине или преко преотимања тржишта – има исте последице и када је урађена по закону и кад није.

Премијер Вучић поручује да се пробало са свиме, осим са радом.Бранко Павловић опет тврди да се са другачијом политиком није ни покушало,осим са оном која је у интересу колонизатора и да само због тога изгледа као да излаза нема. (исто, 20.7.2014)  Свако иоле разуман сложиће се са овим аутором да је Србија на почетним позицијама борбе за слободу.

Додајмо да је та борба неминовна, „по сваку цену и уз сваки отпор“ — баш како се зарекао Премијер да ће нас усрећити.

Остаје само да се грађани Србије усуде да своју ствар јавно и масовно изнесу, што пре.  И да о методама ослобађања продискутују међу собом, без икаквог страха од феудализма који би да нас у сопствену земљу угази.

Часлав Дамјановић, Фонд Стратешке Културе