РАСКОРАК ИЗМЕЂУ МАСОНЕРИЈЕ И ЗАДАХА СЕОСКЕ ПАРОХИЈЕ: После велике победе у Првом светском рату српски народ се није обновио

РАСКОРАК ИЗМЕЂУ МАСОНЕРИЈЕ И ЗАДАХА СЕОСКЕ ПАРОХИЈЕ: После велике победе у Првом светском рату српски народ се није обновио

ИЗМЕЂУ два светска рата српски народ је у целој југословенској држави постао индустријско двориште велике немачке и делимично западноевропске индустрије.

После 1945. то ће се, са великим прекидом од 1948. до 1953. поновити и у размени са совјетском економијом. Извозом пољопривредних производа и бакра подмиривали су се трошкови увоза нафте, гаса, оружја. Тек у последњим деценијама пре слома социјалистичког поретка Србија је почела да ствара један нови модел друштва за полуразвијене индустријске заједнице.

Милорад Екмечић

И поред свих ограничења која је откуп пољопривредних производа наметао, Србија је почела да јача основу прехрамбене индустрије. Србија доминира у машинској индустрији (алатљике, железничка опрема, друмска возила, пољопривредне машине, обојени метали – бакар, олово, цинк, алуминијум, гвожђе). Популарна теорија водећег дисидента Милована Ђиласа о комунистичкој бирократији као новој класи (1957), поред одобравања које је масовно примала у почетку, показала се као велика мисаона омашка. Да је државна бирократија постала нова водећа класа, југословенска би заједница добила једну моћну друштвену снагу која није говорила истим политичким језиком у оквирима религиозне нетолеренције и без сумње би била једини инструмент за лечење традиционалне болести.

РАСКОРАК ИЗМЕЂУ МАСОНЕРИЈЕ И ЗАДАХА СЕОСКЕ ПАРОХИЈЕ: После велике победе у Првом светском рату српски народ се није обновио

Анте Трумбић, Никола Пашић, др Миленко Веснић и др Золгер, Фото Архива

УМЕСТО ТОГА, нова друштвена елита, која је стварана у овим условима урбанизације друштва и прерастања Југославије у полуиндустријско друштво, стасала је у старим границама нације којој је религија одређивала оквир. “Нова класа” је она стара, ствара се у извозним, реекспортним предузећима, администрацији везаној за трговину. Можда је најбољу дефиницију историјског профила владајућих елита Срба и Хрвата између два рата дао члан италијанске владе Ђузепе Ботаи (Bottai ), када је у мају 1940. дошао из Београда у Загреб: “Тамо (у Београду) једно наслућивање адвокатске масонерије, овде (у Загребу) један задах сеоске парохије, Два неповерења и два лукавства која се гледају и меркају”.

Оно што се назива грађанским друштвом Срба у XX веку, демократским странкама и либералним јавним мњењем, био је духовни производ оних социјалних слојева у друштву који су вршили улогу трговачког посредовања са развијеним европским светом.

РАСКОРАК ИЗМЕЂУ МАСОНЕРИЈЕ И ЗАДАХА СЕОСКЕ ПАРОХИЈЕ: После велике победе у Првом светском рату српски народ се није обновио

Бискуп Антун Махнич, Драгиша Васић, Историчар Милан Шуфлај, Фото Архива

ПОРЕД СВИХ вредности које је то гнездо мировних еволуција пружило за утеху, мора се ипак рећи да то у оно време, док је трајао мир, нико није високо ценио. Где је почела криза српског политичког менталитета у историји, нико не може са сигурношћу да установи. Пред смену династија 1903. сви теже да се српски народ ратосиља правичног малопарцелног сељаштва и желе да стварају моделе западних индустријских друштава.

РАСКОРАК ИЗМЕЂУ МАСОНЕРИЈЕ И ЗАДАХА СЕОСКЕ ПАРОХИЈЕ: После велике победе у Првом светском рату српски народ се није обновио

„Срђ“, часопис Срба католика у Дубровнику, Фото Архива

Књижевник Драгиша Васић је 1920. оцењивао да се после победе у великом светском рату, српски народ није обновио какав је био. Нестало је водеће Српске радикалне странке Николе Пашића. Од 1882. она је остајала најзначајнији масовни покрет на целом балканском простору. Уместо традиционалних хајдучких дружина у брдима, ова је странка увела методе политичких обрачуна на градској улици. Поред све свадљивости балканских сточарских и аграрних заједница, та је странка уносила дух избореног и ненаметнутог јединства целе нације. “По њезиној снази”, вели Драгиша Васић, “по ономе што је она онда значила, није тешко разумети уверење људи из осталих странака: да су њихови режими били и прошли и да владавина највеће странке неће престати, бар за њихова живота”.

* * * * * * * *

ПРОВАЛИЈА ИЗМЕЂУ ДВА НАРОДА

КАД ЈЕ ОКУПАЦИЈОМ Србије 1915. Српска радикална странка разбијена заједно са државом коју је водила и историјски уздигла, са историјске сцене је заувек нестало једног политичког ауторитета, у који би цео народ веровао. После 1918. та странка је обновила своје подружнице и своје бираче, проширила подружнице по Македонији, Војводини, Босни, међу Србима бивших војних граница и у Црној Гори. Ипак је било белодано да она ипак не води цео народ, да је далеко од тога да може пројектовати друштвену трансформацију у урбану заједницу индустрије и више културе. Другим речима, после слома оних политичких и социјалних установа које су до рата 1914. израстале у органском и природном развоју, наступило је време владавине духа посредничке трговине у којој адвокати и масонске ложе играју водећу улогу. Њихов поновни слом у новом рату 1941. био је природан и неповратан, тако да од њих није остао никакав чвршћи део темеља за нове историјске обнове и успоне. Као правник који је пратио парничење сељака са аустроугарским конфидентима из доба окупације, Драгиша Васић је 1920. јасно видео како је та провалија између два дела народа била непролазна и трајна.

РАСКОРАК ИЗМЕЂУ МАСОНЕРИЈЕ И ЗАДАХА СЕОСКЕ ПАРОХИЈЕ: После велике победе у Првом светском рату српски народ се није обновио

Краљ Петар II и Милан Стојадиновић, Фото Архива

ПРОЦЕС КРОАТИЗАЦИЈЕ католика је добио велики замах након стварања заједничке државе са Србима 1918. Поред тријумфа демократије и проглашења општег бирачког права са политичким странкама које први пут у историји постају масовне, овде треба узети у обзир и програмско деловање католичке цркве да католичке вернике преодгоји у хрватској националној свести. Период од 1918. до 1929. је период који историчари католичког политичког покрета називају “раздобље Махничевог радикализма”, названо тако по бискупу острва Крка Махничу. Био је први који је идеје Римске курије пресађивао на хрватско историјско тло. Савет из Ватикана, још пре 1918, да католици стварају политичке странке по моделу аустријске католичке партије Volksverein имао је за последицу да је Махнич покренуо “Хрватски народни савез”, а одмах затим “Хрватску пучку странку”, по узору на Популистичку странку у Италији. Процветале су омладинске, школске и дечје организације (“Ђачки савез”, “Млади јунаци”).

Како су те организације радиле на кроатизацији католика показује казивање Бонифација Перовића 1976, у историји католичког покрета и личних успомена у томе. Најпре је деловао у дубровачким ђачким дружинама. Он вели да је тада у дубровачким школама “било само три или четири ученика који су себе отворено називали Хрватима. Сви остали су се опредељивали као Југославени”. Већ четири године после формирања “Ђачког савеза” више није било “романтичарског југославенства”. Он вели да у католичку организацију није примао ученике који су показивали југословенски идентитет, али су састанци, празници и црквене процесије учиниле да је већина постала хрватска национална омладина. Код обичног народа, посебно сељака, кроатизација је ишла још брже.

* * * * * * *

УМЕСТО РАЗВИЈАЊА свести унитарне и троимене нације Срба, Хрвата и Словенаца, текао је обрнут процес још дубљег цепања тог унитарног корпуса у религиозне забране. Немачки историчар Александер Јакир (1999) на примеру Далмације дао је одговор на питање зашто није успео покушај синтетизовања једне унитарне југословенске нације: а) идеја унитаризма је дошла одозго. Одоздо “не постоји ниједна релевантна социјална група” која се бори за југословенски идентитет; б) конфесионалне поделе, одвећ одмакле изградње књижевних језика, раздвајајућих државних и правних система и сећање на посебне државне традиције “биле су препрека којима се југословенски народ није могао супротставити”. Јакир вели да се овај принцип, заснован на томе да се религиозне свести вежу за свест о посебној држави, изједначава тек после 1930. Ни тада то изједначавање није дефинитивно победило, па ће се покрет “Срба католика”, врло бројан између два рата, угасити тек 1945. Претварање Југославије у федеративну државу од 1945. није зауставило овај процес дезинтеграције свести политичког и административног јединства.

У оквиру овог процеса дезинтеграције, култура у католичким областима стварала је менталитет разлике у цивилизацији. На целом европском континенту, само на Балкану постоји уверавање о томе да католички простор не сачињава Балкан. Теорије о Хрватима као делу западне цивилизације су политички напредовале од појаве Странке права после 1860. Анте Старчевић је 1868. тврдио да Хрвати припадају једној нордијској, скандинавској раси, а Срби некој нижој раси “хрватских зароба”. У “Окружници сплитског бискупа католичком народу” 1924, поводом прославе хиљаду година од краља Томислава, вели се да Хрвати припадају европском западу, по друштву, култури и државном праву.

Талентовани историчар Милан Шуфлај је 1931. својим Оccidentem appello изражавао општи хрватски политички менталитет времена, Позивао је Запад да заштити своје предстраже пред подручјем Леванта. Кад се формирала независна држава 1941, једна од кључних одредаба је законско прописивање да Хрвати спадају у западну цивилизацију. То је учињено и 1991. кад је постављен законски темељ да буде поново проглашена независност (“Декларација о проглашењу суверене и самосталне Републике Хрватске”, 25. јуна 1991).

РЕАЛНОСТ ЈЕ БИЛА друкчија од пустих жеља балканских народа да се непозвани уврсте у круг узвишене цивилизације и тако заувек одвоје од своје православне браће. Ту реалност одређује поимање о западним, а не балканским културама. Све европске државе сматрале су да је граница Истока и Запада на подручју Кварнера. Неко трежњење поводом тога биле су стратешке оцене генералштаба америчке војске из октобра 2000, (извештај General Accounting Office), да се “за циљеве овог извештаја Балкан дефинише као подручје Албаније, Босне, Хрватске, Федеративне Републике Југославије (Србија и Црна Гора)”. Иако је у јануару 2000, вели се у тој анализи, у свих пет држава које су поменуте, било распоређено 70.000 западних војника, “ипак је најзначајније да је велика већина локалних политичких вођа и народа њихових етничких група пропустила да прихвати помирење са свешћу нужности да се подижу мултиетничка, демократска друштва и установе… Сва подручја Балкана се и даље сучељавају са нерешеним политичким, социјалним и другим проблемима који ће допринети регионалној нестабилности у току наредних година. Ти проблеми се састоје у разликама схватања дефиниције који териториј и етничке групе сачињавају једну државу”.

РАСКОРАК ИЗМЕЂУ МАСОНЕРИЈЕ И ЗАДАХА СЕОСКЕ ПАРОХИЈЕ: После велике победе у Првом светском рату српски народ се није обновио

Краљ Александар полаже заклетву на Устав, 1921. године, Фото Архива

Назадовање од Наполеоновог неуспеха 1815. да изгради заједничку свест припадања држави коју је назвао “Илирским провинцијама”, по оцени последњег њеног гувернера Фушеа да се ту ради о групама које једне друге искључују, остало је основни покретачки фактор. Заједничко је у оба та случаја, оном француском 1815. и другом америчком 2000, то да су стране велике државе и религије одређивале шта представља коју нацију. Основа ове стратешке процене из 1815. и из 2000, о томе где су границе Балкана, било је убеђење америчке јавности, које је формулисао Едмунд Стилман (Stillman) у једној популарној књизи о Балкану 1967. да је њихов менталитет у “перманентном одбацивању свести о механичком побољшавању стања ствари. Они су противотров обичном оптимизму. Они одвећ убедљиво демонстрирају да успех увек не води новим успесима, него понекад у пропаст”.

Фотографије:

Документација Кинотеке,
Стеван Крагујевић, документације: “Новости”, “Борбе”, Танјуга, Youtube, “Википедије”, САНУ и Архива Југославије

Новости.рс

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Поделите вест са пријатељима

Актуелно

Оде и Душан из Велике Хоче – ако се ово настави, Метохија ће бити – обесрбљена

Оде и Душан из Велике Хоче – ако се ово настави, Метохија ће бити – обесрбљена

„Синоћ се и Душан одселио. Осамнаеста особа из Велике Хоче за последњих годину дана. За …

Јоргованка Табаковић: Често питам Вучића да ли га је српски народ достојан

Јоргованка Табаковић: Често питам Вучића да ли га је српски народ достојан

Гувернерка Народне банке Србије (НБС) Јоргованка Табаковић изјавила је да је њена одлука да се …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *