fbpx

Русија и Индија потписале споразум о изградњи најмање дванаест нуклеарних реактора до 2035.

0
(0)

После посете Анкари[i] и правог геополитичког земљотреса насталим постигнутим „гасним споразумима“, председник Руске Федерације Владимир Путин постигао је стратешки споразум који предвиђа „изградњу најмање 12 нуклеарних реактора у наредних двадесет година“[ii] или другим речима, ништа мање него „две нуклеарне централе“[iii] како је медијима пренео шеф руске Росатом компаније, Сергеј Киријенко.

Посета Њу Делхију, за лидера Русије тако је само наставак жестоке дипломатске кампање која треба да ојача велики источни енергетски (па тако и геополитички) савез.

Другог дана посете (11. децембар)  потписан је оквирни споразум поводом „изградње и испоруке опреме за трећи и четврти блок нуклеарне централе Куданкулам“ изјавио је шеф Росатома. Нуклеарна сарадња између Русије и Индије је у успону и као таква била је и кључна тема преговора Путина и Модија (премијера Индије). Разговарало се и о „хеликоптерском уговору“ тешком три милијарде долара, истраживању и допремању нафте, инфраструктурним пројектима као и о продаји дијаманата Индији, од стране Алросе, руске државне компаније.[iv] Тако је руски нафтни гигант Росњефт, на ободу састанка Русија-Индија, потписао десетогодишњи уговор о испоруци 10 милиона тона нафте годишње Индији. „Испоруке ће почети 2015. године“[v] како је најавио шеф Росњефта Игор Сечин и десетогодишњи уговор предвиђа могућност продужења испоруке овог енергента.

Руски Росњефт и индијски Есар (нјвећа нафтна компанија Индије) уговором су предвидели да нафта долази из разних руских региона, укључујући и далеки Исток, Црно и Балтичко море. Очекивани резултат ове за Русију и Индију значајне посете биће потписаних око 20 уговора који се односе на енергију, трговину и безбедност. Није на одмет подсетити да Индија представља трећег светског купца нафте који годишње увози око 170 милиона тона нафте. До сада овај енергент долазио је из Ирана, Саудијске Арабије и Нигерије. Већ је у октобру месецу индијски ресорни министар најавио да ће диверзификација увоза нафте у форми увоза из „Латинске Америке и Русије смањити и геополитичке ризике“[vi]. Дводневна посета Владимира Путина Њу Делхију озваничила је октобарске најаве.

Актуална геополитичка ситуација, у светлу западних санкција (а према налогу САД) наметнутих Руској Федерацији, везе између Русије и Индије (узгред, чланицама БРИКС-а) учинила је приоритетним. Подједнако у наредном периоду, на Великом Истоку треба очекивати интезивнију дипломатску активносту у ојачавању савеза (или, ако хоћете Блока)  међу држава које су одлучиле да бране „свој пут“. То директно значи: да се ослободе (про)америчке хегемоније.

Да ли то значи и интезивирање „производње и извоза хаоса“ (иначе добро познатог америчког извозног бренда) у тај део света?

Да.

Да ли међународна заједница, онда може да очекује све јаче геополитичке земљотресе?

Сасвим сигурно.

Хоће ли западно корпоративно лудило прећи границу „контролисаног хаоса“ и ући у предворје рата с несагледивим последицама? Нажалост, у ратно хушкачкој атмосфери и гомилању оружја на „геополитичким границама“ уз френетични финансијски и привредни рат против Руске Федерације могућност „војничке грешке“ постаје све извеснија.

Да ли ће разум превладати или идемо ка ери нуклеарног рата? Питање је на које ретко ко може дати прецизан одговор. Све је могуће данас када се прилике на међународној сцени свакодневно (не)очекивано и радикално мењају. Међутим, колико је лудило и хистерија оних који призивају прави хорор израженије, надамо се и радимо на томе да глас разума превлада!

Утолико пре, колико је опстанак цивилизације којој припадамо у питању.

Да се ради о правом корпоративном лудилу и не треба пуно доказивати поготово када погледамо „мапе путева“ које је у походу на енергетска налазишта прегазила (про)америчка корпоративна заједница. Некад под маском „извоза демократије“ у „недемократске“ земље (Либија, Ирак, Сирија…), данас са новим брендом „енергетске стабилности и безбедности“ западна хемисфера полако али сигурно упада у „клопку“ коју је сама поставила.

Прва је (у)пала ЕУропа.

До скора могли смо да пишемо о манифестним показатељима окупиране ЕУропе. Данас, Брисел је доказао све основане сумње и слободно га геополитички можемо поставити у D.C(DistrictofColumbia) или област Колумбије којој припада Вашингтон.

Зато, из перспективе актуалних спољнополитичких приоритетних трајекторија (какав је енергетска безбедност) Јужни Коридор као и Трећи енергетски пакет не можемо звати ЕУропским већ америчким пројектом подривања руског присуства у Европи…на Балкану!

„За енергетску безбедност Европе биће потребне тешке одлуке“[vii]: истакао је амерички потпредседник Џозеф Бајден током енергетског и привредног самита (Истанбул, 22. новембар) одржаног у организацији Атлантског савета. Наглашавајући, притом да је ове године и учињен „значајан напредак (…) САД и ЕУ су покренуле агресивну енергетску дипломатију одмах после 2009 како би се обезбедили резервни токови гаса. Чак би и Украјина од својих комшија могла да добија гас резервним токовима током будућих криза“, рекао је Бајден. Подсећајући на европске „гасне кризе“ које су „забринуле“ Америку (2006, 2009 и 2014) Бајден је нагласио да је „агресивном енергетском дипломатијом“ учињен прогрес и да су ове године избегнуте сличне кризе. Попут могућности обуставе руског гаса Украјини. Наравно, изостављен је разлог обуставе испоруке а јесте украјинска криза и огроман „гасни дуг“.

За Бајдена значајан напредак био је и инаугурисање ЛНГ терминала „Независност“ у Литванији. Подједнако као и сам назив терминала, за који амерички потпредседник каже да је „одговарајући“ вероватно због „независности“ од Русије.

„Комбинација нових постројења, ЛНГ уговор између Финске и Естоније; акција балтичких држава да интерконектују њихову струју, као и залихе гаса како између њих самих тако и са Европом и Скандинавијом у целини; све ово заједно, све те ствари имају потенцијал да Балтик као „енергетско острво“ учине реликтом прошлости. Овај регион који је некада био у потпуности завистан од Русије сада је на путу да постигне већу енергетску безбедност и не случајно слободу. Све ово значи прави напредак у нашој агенди. Али не смемо се опуштати. Сви ви добро знате да морамо ићи даље. Морамо завршити наш посао,“[viii]нагласио је Бајден.

Агресивна енергетска дипломатија, тако је америчког потпредседника одвела на разне дестинације: На Кипру је Бајден желео „да охрабри“ руководство Кипра да развије своје енергетске ресурсе у сарадњи са „свим својим суседима“ и да „појасни да ће сви имати користи уколико  Источни Медитеран ради заједно на успостављању чворишта за тржиште природног гаса.“

                     У Румунији је „појаснио“ да она чак може постати испоручилац гаса, поред земаља у комшилуку тако и у широм Централне и Источне Европе;

                     Хрватској је „појаснио“ да може постати регионално енергетско чвориште уколико направи „паметне инвестиције“ уз подршку ЕУ и уз сарадњу са суседним државама.

Бајден је подсетио да је председник САД  (такође у склопу агресивне енергетске дипломатије) јуна месеца посетио Пољску, у септембру је био и у  Естонији и да је том приликом п(р)озвао ЕУропске лидере да раде много више на ширењу и диверзификацији својих енергетских потреба. Америка се, према Бајдену нада да ће се ЕУ сада фокусирати на стварању енергетске уније што би био важан корак у зацртаном смеру. Такође, потпредседник САД је најавио да ће ЕУ радити на интерконекцији између европских земаља свих видова дистрибуције енергије: од електричне мреже, преко обновљивих извора енергије до гасовода, а све према утврђеним стандардима.

Да ли овде онда долазимо и до чувеног Трећег енергетског пакета? Бајден је рекао у Истанбулу да је ЕУ „прошле године створила механизам за идентификацију и проналажење најважнијих енергетских пројеката. Али мора још доста тога да се уради, да се донесу тешке одлуке у смислу одређивања приоритетних пројеката,  фокусирања подршке како би интегрисала Централну и Источну Европу[ix]

Све ово, наравно, уз америчко „вођство“ какво иде уз „изузетност“ декларисану не тако давно!

Коначно, Бајден је у Истанбулу подсетио да је у мандату Била Клинтона, започео с радом на такозваном „Уговору века“. Односно на изградњи БТЦ нафтовода који је требало да доведе „Каспијску нафту до Европе и на глобално тржиште…и већина није веровала да ће се то икада десити. Али уз вођство САД и посвећеност Азербејџана, Грузије и Турске то је постала реалност. Двадесет година касније , уз БТЦ Јужни Коридор је близу да постане исто и он треба-он мора да постане стварност,“ истакао је Џо Бајден.

Стога, када је реч о енергетској карти Европе с политичким инсталацијама (про)америчког типа не треба имати илузије да се ради о подвођењу Старог континента америчкој доминацији. Обустављање пројекта Јужни ток треба посматрати само и једино из те перспективе.

За Србију, огроман губитак који је резултат енергетског рата Америке против Русије, генерише озбиљан привредни, финансијски и геополитички проблем. Који у перспективи може да детонира огромно социоекономско незадовољство грађана Србије. Али, тек пошто схвате да су доведени у ситуацију слободног пада у амбис (а то је управо простор који дефинише политика и Исток и Запад) због директног налога САД и (евентуалне) слабости званичне Србије.

Истини за вољу, у актуалној ситуацији Србију се и не може кривити за обуставу стратешки и од националног интереса важног пројекта какав је Јужни ток. Иако, је позиција Србије уз велику наклоност све веће Русије требало да буде много јаснија, директнија и (уколико не пријатељски а оно) партнерски настројенија. Макар, колико је мађарска политичка елита јасно ставила до знања сувереност одлуке поводом важности имплементације Јужног тока. Уз огромну разлику, па тако и предност на страни Србије, коју морамо истаћи: Мађарска је члан ЕУ и, опет, успела да се избори за своје парче суверености у одлучивању.

У перспективи односа Русије и Србије долазе још „интересантнија“ времена у којима ће се званична Србија наћи на испиту. Тешком, признајемо. Али, уколико желимо да опонашамо државу, онда је и једина исправна логика у доношењу одлука од националног интереса она која ће сабрати све користи и штете и изабрати (опет, ако не традиционални, пријатељски, историјски) а оно исплативији финансијски и привредни пут.

Русија није оставила Србију на брисаном простору, иако се многи труде да јавност убеде у супротно. Напротив! У блиској будућности Србији ће бити представљене понуде и пројекти који земљу могу да опораве и ојачају. Наравно, под условом да на српској страни постоји поуздан и посвећен (опет, ако не пријатељ, а оно бар) партнер.

Е, тада Бугарска и Брисел Д.Ц. неће постојати као изговор већ само став званичне Србије. Русија, свакако, зна сентимент већинског дела грађана Србије.

 



[i]
 http://sputniknews.com/business/20141201/1015368062.html

[ii] http://rt.com/business/213411-going-nuclear-russia-india/

[iii] исто

[iv] исто

[v] http://sputniknews.com/business/20141211/1015727677.html

[vi] исто

[viii] исто

[ix] исто

 

Марина Рагуш, Фонд Стратешке Културе

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Путин: Ниједна одлука о Косову и Метохији не може бити донета без Савета безбедности

4.7 (3) Председник Руске Федерације Владимир Путин изразио је данас, у телефонском разговору са председником …

Руски државни медији: Москва губи поверење у Вучића

4.9 (13) Отказивање посете председника Александра Вучића Москви, раније планиране за 17. или 18. јун, …

Један коментар

  1. Super, zaserite svet što više možete… Degenerici!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *