Када је византиски цар Јован Кантакузин (1328-1354 ) видео да да су турци освојили Балкан, а Цариград се нашао у њиховом окружењу, он је послао своје духовне вође да траже помоћ од папе. А папа је помоћ условио потписивањем уније (Флорентиска унија 1439 године).
На сабор у Фиренци своје делегате су послале све помесне православне цркве сем српске. Руску цркву је предводио митрополит кијевски Исидор (тада руска црква није имала аутокефалност). Под великим притиском, од стране папиних џелата, сви православни јерарси су потписали унију. Сви, сем Светог Марка Ефеског. Унија је пропала, јер пуноћа Цркве није била спремана да се одрекне православног учења и прухвати латинску јерес. Последице духовнаог пада биле су пропаст Источног римског царства (Византије), а када се вратио кући, митополит кијевски Исидор је обешен.
Много тога је написано на тему односа Ватикана према православнима. Русија је највећа православна земља, а руски патријарх се реално може сматрати „васељенским“ , јер је руска мисија присутна у свим земљама света. Због тога је за све православне јако важано да руска црква сачува хришћанско учење. Русија се данас налази у изузетно тешкој ситуацији. Можда најтежој у својој богатој историји. Већ 25 година, руском државом и њеним природним ресурсима бездушно управљају њихови либерали. То су људи који немају ни отаџбине ни национале свести. Пљачкају своју државу а народ мрзе. Желе да народу промене свест („мировозреније“). Без обзира шта ми Срби желели да видимо, а желимо јаку православну Русију, данашња Русија нити је јака, а још мање православна. Економски је Русија на коленима. Плодови либералног концепта долазе на наплату. Пре свега Русија нема сувереност у монетарној политици. Пре 20 година у Русији донет „Закон о националној банци“, којим се практично Руска држава одрекла суверенитета над жилом куцавицом сваке суверене државе – монетарном политиком. Усвојена је политика да се за распродата природна блага (нафта, гас, шуме …) купују долари и евра, као и да се улаже у стране обвезнице, углавно у обвезнице САД-а. Њихова Национална банка, као и наша, је само филијала америчких Федералних Девизних Резерви. Чак се хвале колико имају долара и евра (њихове штампарије раде у три смене) у девизним резервама и у Резервном фонду. Сада, после само једне године санкција, испоставило се да средстава има таман за још највише 2-3 године. Концепт Стаљина, при коме је СССР доживео невероватан научно-технолошки и привредни развој, је био сушта супротност, инвестиције у развој своје науке и привреде.
Од стицања самосталности око две хиљаде милијарди долара је исисано из руске економије захваљујући криминалној економској политици. Већина тога новца је завршила у западним банкама и у оф шор компанијама на разним острвима. Такву пљачку историја још није запамтила. Кремљовска олигархија није никаква „пета колона“, она је саставни део западне олигархије. Један пример, учешће нафте и гаса у укупном девизном приливу у буџету СССР-а 1985 године је био 10%. Учешће у буџету 2014 године је било преко 60%. Русија је села на „нафтну иглу“ и није умела да искористи период високих цена енергената и постане значајнији играч на међународној економској позорници. Новац од продаје нафте и гаса се није враћао у земљу, већ је инвестиран у разне сумњиве послове. Други пример, Руска академија наука, која је постојала преко 300 година, пре две године је уништена. Односно, како званична власт каже „реформисана“. А реформа се састоју у томе да су је разбили на низ сектора, где сада њима не руководе научници, већ менаџери, чији циљ није развој науке већ тренутни профит. Пореска политика је потпуни промашај. Увођење прогресивног опорезовања, што се показало као одлична мера за социјалну стабилност, више пута је одбијено од стране власти. Закључак је јасан, елита која је управљала Русијом од стицања њене независности је опљачкала и довела народ на руб егзистенције. То је данас јасно сваком политичару на Западу и они ће и даље да стежу санкције, јер су се оне показале веома ефикасне. Истина, пад руске економије је почео две године пре увођења санкција, санкције су само раније показале слабости дисбалансиране привреде, чији буџет зависи од цена два енергента. Курс рубља је за две године девалвирао 100%. Плате и пензије су остале на истом номиналном нивоу, али су реално обезвређене. Велике државне конпаније Руснефт, Гаспром, Сбербанк … се номинално налазе у рукама државе, а у суштини се из њих исисава огроман новац без икаквих последица. Њима управљају менаџери, које је држава поставила. Годишња плата директора Гаспрома Милера за 2014 годину је износила 19 милона долара, директора Русњевфа Игора Сечина око 16 милиона долара. Годишња плата професора средње школе у Новосибирску 5.000 долара???. Тај професор треба да ишколује нове инжињере, информатичаре. Како са својих 5.000 долара? Шта би Русија требало да ради? Да укључи своје резерве и ресусе, економске и људске. Да финансира свој реални сектор. А шта она ради? Она притиска економију са својом нео либералном (космполитском) економијом и бездарном политиком виских каматнигх стопа, смањује социјална давања и иде тим истим путем којим је ишао и СССР.
Оваква деформација економије Русије је последица погрешне економске политике, а који се нигде у свету није показао као добитна конбинација за националну економију. Од њега имају користи само страни центри моћи (банке, мултинационалне корпорације) и домаћа политичка елита кроз 30 сребрењака које им дају њихови господари.
На жалост Русија нема ни једног искреног савезника, можда само реторичка два: Белорусију и Казахстан. Остали су сви неутрални или непријатељи. Уколико сте решили да промените глобани поредак, тада морате да будете јаки, пре свега на унутрашњем плану, мора да постоји нека идеја водиља која ће мобилизовати унутрашњи потенцијал земље, а никако да се реторички супростављате главном играчу истовремено играјући по његовим нотама (ММФ, Светска банка, Светска трговинска организација, оф шор компаније). Постоји ли таква водиља? Почетком деведесетих мислило се да ће православље да буде та осовина око које ће се окупити руски народ. Али ништа од тога, однарођена црквена јерархија није успела да мобилизује шире народне масе. Данас су руске цркве далеко празније него пре 10 година. Црквене афере пуне странице штампе и друштвене мреже. Са друге стране у друштву је створена слика да су црква и држава повезане и да једна другу подржавају. Идеја социјалне правде се изгубила у ери приватизације. Богата црква и сиромашан народ, нешто већ виђено почетком двадесетог века и завршило се трагично и по цркву и државу. Да би Русија била озбиљан играч на глобалном плану она мора да достигне одговарајући степен унутрашњег развоја и да као таква буде привлачна за друге земље које ће пожелети да уреде своју државу по руском моделу. Да ли је Русија имала велику историску шансу у протеклих 20 година? Јесте. Да ли је искористила? Није.
Заборавимо за разне западне часописе који проглашавају личности године, најутицајније политичаре (Путин), најбоље економисте, сетимо се Динкића и прошле године Набљудине (директора Народне банке Русије). Рубља пропада а Директор народне банке проглашена за економисту године??? Све је то пропаганда, која нема никакве везе са реалношћу.
Либерализација кривичног законодавства које се односи на економске злоупотребе. Једном речју лопови у државној служби. Краду годинама и када их ухвате не одговарају или врате само онај део новца за који су ухваћени. Позив је дат – сезона лоповлука је отворена, кради ко може, закон вас штити. Основна маса кривичних дела у Русији су економске природе. Високотехнолошка, ефектива и напредна, западна економије не познаје лоповлук и корупцију унутар својих редова, а у Русији, уместо да се пресече зло корупције, намеће се социјално-економски ситем који на њој почива. Овде се ради о свесном и добро испланираном уништењу друштвено-економског система. Читав ситем, сви људи који у њему раде, заснива се на несавесном раду. И ако већина људи свесно учествује у таквом несавесном, лоповском систему, они и претензије својим властима, због своје нечисте савести, не могу јасно да искажу и истрају на њима. И то је затворени круг који је плански створен и који одлично функционише, матрица која се одлично показала у Србији и Црној Гори.
Ситуацију у РПЦ-и није ништа боља. Ученици Никодима Ротова (апологета екуменизма, духовни отац данашњег патријарха Кирила) после „перестројке“ Горбачова долазе до власти у цркви. Црквени либерали, као издвојена елита без икакве одговорности, владају потпуно после смрти патријарха Алексеја Другог. Митрополити, архиепископи, младићи са 30 година, без дана искушеништва и монаштва, индоктринирани разним филозофским учењима, данас духовно крепе руски народ. Али свеједно, овакав пад нико није очекивао. Не сада. Као гром из ведра неба примљена је вест да ће се папа Франциско и патријарх руски Кирил састати у Хавани 12 фебруара 2016 године. Тужно је читати изјаве неких истакнутих руских свештеника, публициста, који покушавају да нађу оправдање за сусрет папе и патријарха. Лицемерје је Господ у Јеванђељу највише осуђивао. Да ли је теорески био могућ такав сусрет? Да, али да се неко одрекне свог учења. Пошто се нико није одрекао, сама чињеница да се руски патријарх састаје са папом , даје папистима адут у руке да је њихово јеретичко учење о хришћанству прихватљиво и за руску православну душу и да руси прихватају папу као „првог међу једнакима“.
Понавља ли се историја са Источним римским царством? Ни најмање не треба сумњати да би се патријарх Кирил (несумљиви екумениста, може се рећи и фило-католик) одлучио на тај корак без директиве садашње руске световне власти. Шта је све био предмет разговора тешко се може докучити. Издат је неки документ у коме се на језуитски начин набрајају проблеми дашњице, али без јасне дефиниције узрока и путева за њихово решавање. Није ли патријарх Кирил ишао да тражи помоћ од папе, као што је цар Јован у 14 веку молио за помоћ? Овде треба рећи да је у РПЦ-и, од смрти патријарха Алексеја Другог (умро под мистреиозним околностима) дошло до „богословске револуције“. Револуционари у мантијама, без имало стида и савести нимало не уважавајући мишљење нижег клира и народа, одбацили су светоотачко учење о католицизму као јереси, због истрајне жеље папе да влада пуноћом Цркве. Ово је нарочито евидентно после доласка митрополита Илариона на чело Одељења за спољне односе РПЦ-е. Он је 2011 године издао директиву да су католици наша браћа, да смо ми раздељени, две „сестре цркве“, и забранио употребу речи јеретик. На тај начин се он ставио изнад учења Светих Отаца Цркве. Учење Светих отаца треба заборавити, ставити забрану на њих по митрополиту Илариону. Само да напоменем да је најважнији услов, преко кога покојни патријарх Алексеј није хтео да пређе, за сусрет папе и руског патријарха био однос Ватикана према унијатима у Украини. Ватикан је творац украинског „мајдана“, братоубилачког рата у режији унијата. Папа Франциско и митрополит унијатски у Украини Свјатослав Шевчик у новембу 2013 године су први пут служили заједничку литургију у храму Светога Петра у Риму, поводом преноса „моштију“ Јосафата Кузњевича (Украинског Стипинца). Треба рећи да се папа Франциско и митрополит унијатски Свјатослав одлично познају из времена када је Свјатослав био у Аргентини. Они су добри пријатељи. После одслужене литургије и добијеног благослова у децембру је кренуо устанак, који без подршке Ватикана (духовне, финансиске …) није имао никакве шансе на успех. Унијати су били покретачка снага за нацистички устанак у Украјини. Покојни патријах Алексеј није хтео да се сусретне са папом без јасне осуде унијатског деловања у Украини. Шта сада рећи после крвопролића у Украјини? После толких страдања руских православних људи у протекле 3 године у Украјини, како сада да се осећају на Донбасу и у осталим деловима Украјине? Да ли су издати? Јесу. Издали су их они од којих би то најмање очекивали.
У свету се води рат не само за природне и материјалне ресурсе. Најжешћи рат се води за људске душе, за то да максималан број људи буде „свој“. Свој по погледу на смисао живота, по језику, по религији … Овим се посебно занима западни глобализам (папа је предвиђен за духовног и моралног вођу), политички ислам и разни националисти. А римска „црква“ је политичко-финансиска организација, која се само крије под именом цркве. Та „црква“ у свом саставу има обавештајне и контраобавештајен службе (језуити и Опус деи), банке, стриктну хијерархију организовану по војној доктрини. Неки наши епископи су имали прилику да на својој кожи осете прсте римске „цркве“. После тога су постали послушни као јагањци.
Руски духовни простор се смањује. За последњих 25 година за 100 милиона људи (са 370 на 270 милиона) се умањио број руског говорног подручја. Руска православна црква чини основу руске самосвести. А руски народ је носилац државности руске државе. Сусрет папе и руског патријарха није само религиозно, него првенствено политичко питање, јер се црква јавља духовно основом руске државотворности. Неминовна је политичка криза, као последица духовне деградације. Сваки поремећај у цркви се одражава на стање у друштву. Много је нерешених противречности, економско-социјални односи доведени до стања пуцања. Да ли је то имала уска група, технократски црквени врх, када се одлучила на такав самоубилачки корак? Народ ово Кирилу неће опростити.
Добросав Вујовић, Борба за веру
фото: АП
