Милија Вулићевић (66) је срећан човек. Сваки дан уз њега су синови, снахе, унучићи. Њих шеснаесторо сада живи у једном дворишту у Видању, највећем повратничком месту општине Клина. Живе мучним пољопривредним животом, у њиви су од јутра до сумрака, раде, граде, али их на крају дана на кућном прагу дочека дечја граја и весеље. То је једна страна стварности ове породице настањене у Метохији.
– Задовољан сам што су деца порасла и што су унучићи поред мене. Одлични су ученици овде у Видању, унука на факултету у Београду. Ипак, то говори нешто! Опстајемо, јер смо заједно, тако је много лакше да се опстане – поносно истиче Милија.
Сви Срби су морали да оду из села 1999. године. Пет година касније, Вулићевићи су једва дочекали да се врате. У селу је сада око 100 домаћинстава. Већином су старачка, људи су дошли да дочекају последње дане на огњишту или због имовине. Вулићевићи поносно истичу да у селу има још десетак породица “у комплету, као ми”.
Најтеже је мајци
– Ми смо били у Крушевцу – додаје Милијин 42-годишњи син Небојша. – И што се финансија тиче, могли смо тамо да останемо. Ипак, ово је наша бабовина и то нас је више вукло. Желели смо да се вратимо на своје. Обнављали смо полако. Деца су дошла 2005. године. И када је почела са радом основна школа у једној кући, а деца пошла у школу, видели смо да овде може да се живи – додаје он.
Срби у општини Клина често су жртве напада и пљачки. Вулићевићи се горко сећају када су им 2007. године украли два бика. Али, како кажу, “хвала Богу, од тада нам више ништа нису украли”.
– Тренутно смо задовољни безбедношћу, али ни не идемо нигде – каже млађи брат Немања (28).
Та друга страна приче, константна несигурност, утиче на сваки сегмент њиховог живота.
Живот од пољопривреде
– Претежно живимо од пољопривреде, али радим и у школи као ноћни чувар. Јесте тешко живети, али шта ћемо када нема боље. Већином имамо ратарску производњу, пшеницу, кукуруз, детелину. Имамо бикове, краве, овце за нас. А продајемо накупцима који долазе, јер загарантовану продају немамо – каже Немања Вулићевић.
– Није време као пре рата да можемо да радимо увече док не завршимо посао. Морамо да купимо чапље пред мрак, па да идемо кући. Ето, да је време како треба синоћ смо могли да завршимо оно што радимо данас, али никад се не зна када може неко да налута… Досад нисмо имали проблема, али по причама из околине, дешава се и у чисто албанским местима, па што се не би десило код нас. Што да ми њега чекамо, боље седи кући и затвори врата – појашњава Небојша.
Можда је најтеже било мајци Вери. Од када се вратила, па до данас, каже, не може да одагна страх.
– Било ми је тешко када је муж рекао да се вратимо. Нисам волела да се врате ни он, ни деца. Када смо дошли живели смо у страху, у страху смо и радили. Бринула сам, као што свака мајка брине, а бринем и данас. Деца ми сама иду по пољу с трактором, раде, морају. Знате и сами да мајка брине за своје дете. Мајка је мајка. Ако их нема мало са трактором, размишљам да их ко не сретне, да им се не деси нешто у шуми – додаје 64-годишња жена.
Немања је ожењен Катарином и има троје мале деце: Невену, Давида и четворомесечног Данила. Небојша има ћерке Светлану, Сању и Тању и сина Стефана, рођеног на Косову.
Жеље и стварност
– Деци није било лако, почели смо из почетка. Када виде нешто ново, као да смо отишли у Дизниленд, али сналазе се. Старија је ђак генерација, добила је Вукову диплому. А да ли ће остати, зависи од посла. Човек иде за послом и у Аустралију ако треба, да јури кенгуре. А ако нађу перспективу сигурно ће се вратити када се одшколују. Рачунам да ће да превагне да дођу у Видање – каже Небојша.
Да ли ће село опстати, свакако зависи од младих. То је тема око које ни Вулићевићи не би да гарантују. Њихове жеље су једно, али стварност и перспектива су нешто сасвим друго. Бака Вера је искрена:
– Нема с ким да се врате. Моје две унуке су на факултету, и трећа ће наредне године. Има још деце, али како се школују, тако ће одлазити. А да се враћају? Где ће омладина са бабама, са старцима? Ти што оду се снађу. И птица, па нађе те направи гнездо и испили пиленце, а камоли људи да створе породицу и скуће кућу.
Срећа на огњишту
Милија Вулићевић каже да му је било много тешко када је одлазио.
– Међутим, када сам се вратио био сам пресрећан. Овде није било шта да се види, све је било порушено! Ипак, мало по мало, успели смо донекле. Није све то како треба, пре рата смо имали два пута више, али добро је – прича глава породице која већ 11 година изнова гради огњиште у селу Видање.
Сутра – “Вести” са Србима у Метохији (2): Не идем са кућног прага
Ј. Л. Петковић – Вести
фото: А.Чукић
