Шта Хрватска стварно хоће од Србије?

Хрватске провокације и непријатељства према Србији производ су њене нове улоге у НАТО и ЕУ, коју су јој доделиле САД

Без обзира што неки српски политичари сваку хрватску политичку и дипломатску дрскост доживљавају као изненађење, Хрватска политика према Србији је потпуно предвидива. Зато што је дефинисана давно у Торонту – још пре стварања нове независне Хрватске. То је крајње прорачуната политика деструкције наших међудржавних односа, и то на дуже стазе са јасним коначним циљевима.

Зато наша искрена жеља за помирењем није довољна, јер Хрватска то из давно дефинисаних разлога не жели. Те разлоге нико до сада у Србији није дубље анализирао. Све се гледа као некаква хрватска љутња у вези са грађанским ратом, а то нема никакве везе. Нису Хрвати толико наивни и непромишљени да им будућу политику према Србији диктира прошлост, него будућност. Зато би разлоге за такво понашање Хрватске требало тражити у њиховим стратегијским плановима за будућност. Ако у креирању стратегијских планова Хрватске учествује усташки покрет, онда они подразумевају проширења хрватских интересних зона и садашњих граница, при чему имају јаке разлоге да рачунају на најачу светску силу. Зашто тако рачунају, питање је које се Србије и Срба итекако тиче.

Усташки покрет је показао невероватну виталност и упорност. Као терористичка организација датира из 1929. године. Једини покрет који по жилавости и упорности може да се мери са усташким јесте албански покрет за формирање Велике Албаније – Призренска лига. Да се не иде у далеку 1878. годину, када је формирана Прва призренска лига, довољно је знати да је Другу призренску лигу оформила војна обавештајна служба фашистичке Немачке – Абвер – 1944. године. Да ли је случајна коинциденција да је Трећа призренска лига формирана у Америци 1946. године, као што је касније тамо изведено увезивање разједињених усташких терористичких организација у некакав јединствен покрет који је бар формално имао статус политичког. Америчке тајне службе уопште нису биле гадљиве на фашистичко прекло ових покрета, схватиле су да су то најјачи разбијачки покрети на Балкану и желели су их под своју контролу. Одмах након Другог светског рата укључиле су их у свој систем борбе против комунистичких земаља. Зато не чуди што је усташки покрет преко ХДЗ успео да формира независну државу а албански покрет за Велику Албанију је на путу да успе у својој намери.

АНТИСРПСКО РАСПОЛОЖЕЊЕ НИЈЕ ПРЕДИЗБОРНИ ДЕКОР

Зато је погрешно антисрпско расположење и сталне провокације у Хрватској гледати као део предизборног декора. Изборна кампања у Хрватској утиче на нашу међудржавну политику, али то су само нијансе. Сама суштина политике је давно дефинисана, још пре доласка ХДЗ на власт и стварања садашње Хрватске. Да није проусташке политике и стратегијских циљева овог жилавог покрета, тада ни ХДЗ ни садашње Хрватске не би ни било. Релативно лаким остварењем прва две циља – стварањем независне хрватске државе и етничким чишћењем Срба – усташки покрет добио је крила, тако да га (бар они тако мисле) нико не може зауставити у остварењу трећег и последњег циља – проширење граница садашње Хрватске на границе бивше НДХ.

Погрешно је мишљење да садашњу хрватску политику води Колинда Грабар Китаровић као председница и Миро Ковач као министар иностраних послова (премијера Тихомира Орешковића нећу ни да помињем јер је он изнуђена и по усташки покрет промашена солуција). Хрватску садашњу политику диктира покрет стар скоро стотину година. Тај покрет је Србе означио за јединог непријатеља и антисрпство је суштина његовог постојања и опстанка. Симболи пред којма се заклињу су бомба, пиштољ и нож, што јасно дефинише тероризам. Зашто нас онда чуди актуелни став ако је такав био скоро читаво стољеће.

Није усташки покрет прихваћен само на Западу него и у Католичкој цркви, а то је све ове године била итекако важна ствар за деловање и уплив међу моћне. Усташки покрет је клеронационалистички, па се приликом заклетве пиштољ, бомба и нож стављају испод распећа. Нису у питању само симболи него је Католичкој цркви дефинитивно одговарао сваки разлаз Хрвата са православним Београдом и православним Србима уопште. Зато је Католичка црква, без икаквог устезања или кајања, пружила заштиту и помагала у скривању и бекству најтежим усташким злочинцима. И данас се Католичка црква упушта у перфидне игре око контроверзног надбискупа Алојзија Степинца. Тако одбојан став према Србима није само због нације него и због православне вере.

Шта нам говори чињеница да се у Хрватској, откад постоји, избори добијају на антисрпским изјавама и антисрпском деловању? Да је већина Хрвата на позицијама проусташких организација којима је суштина постојања антисрпство. Наравно да је то за Србе страшно – што већина Хрвата даје поверење и подршку управо онима који агитују и делују против Срба. Они се бирају на четири године и од њих се очекује да током мандата спроводе оно што су обећавали у предизборној кампањи. Одакле онда некоме право да каже како је то само предизборни гаф? Не, антисрпско расположење у Хрватској најмање се тиче избора.

Ако се погледа актуела хрватска политика према Србији, јасно се види да они не желе сарадњу на равноправним основама – они желе да диктирају. Шта су изјаве Мире Ковача изречене у Београду него условљавања и уцене на ивици безобразлука. Помирљивим ставом Србије они успевају неке своје исфабриковане тезе да наметну – у последње време више се прича о некаквим ускраћеним правима Хрвата у Војводини него о правима Срба у Хрватској. Невероватна дрскост хрватских и невероватна суздржаност наших политичара. Да ли се то уопште може поредити, а камоли изједначити? Побијени, прогнани, опљачкани и понижени да се пореде са онима којима су проблем неке школе и књиге?

ХРВАТСКА У НОВОЈ РАСПОДЕЛИ УЛОГА У НАТО

Код анализе српско-хрватских односа занемарити дужину и чврстину везе између САД и усташког покрета била би велика грешка. У том случају суштина би остала вечна загонетка. Јер усташки покрет без активне организационе, кохезионе и логистичке подршке америчких и енглеских тајних служби не би био оно што је данас. Без ове подршке не би никада прерасли у политичку и економску снагу која може створити једну државу, него би остали на нивоу терористичких банди сакривених у дебелој илегали широм света, разједињени и у сталном рату не само са структурама бивше СФРЈ него и са самим собом.

Прелазак ових клеро и ултранационалистичких терористичких организација са бомбе, пиштоља и ножа на политичка разглабања у Торонту могли су дотерати и испеглати само јаки ауторитети у лику америчких политичких личности и још моћнијих тајних функционера обавештајно-безбедносних служби. Тако је створено Хрватско народно вијеће – ХНВ (1974) као „кровна институција“ скоро свих усташких организација. Претеча ХНВ су организације Уједињени амерички Хрвати и Уједињени хрватски фондови, које су се касније ујединиле у ХНВ. Циљ је био уједињење и сакупљање новца за ослобођење Хрватске, а све се одвијало у САД и Канади, под контролом америчких тајних служби.

Тако је прикупљен новац којим су финансирани први слободни избори у Хрватској и новац којим је куповано модерно оружје за покретање и вођење грађанског рата. Све што се даље дешавало није тајна. Веза Шушак – Туђман била је под јаком контролом америчких обавештајних служби. Велико изненађење које ни данас у Хрватској нико није спреман да прихвати јесте чињеница да у стварању хрватске независне државе није главна личност био Фрањо Туђман, него усташки емигрант Гојко Шушак. Тако је потпуно јасно да су САД знале да ће оваква Хрватска бити формирана на рушевинама СФРЈ и да су у томе активно учествовале. Зашто нас онда данас чуде тако јаке везе САД са државом коју су практично створиле? Зар ми да им објаснимо ко су усташе, а они су им скинули фашистичке униформе и од њих правили политичке дисиденте.

Без директне подршке и помоћи САД проусташки савез у виду ХНВ а касније као организациона структура десног крила ХДЗ и нове хрватске државе не би остварио своје циљеве. То је и њима потпуно јасно. И данас, ако се измакне САД, хрватска грађевина, заснована на терору, потпуно би се урушила. Јесу остварили циљеве, али су постали права НАТО држава. Њихова независност је само на папиру. Зато гледати на хрватску политику према Србији као на резултат самосталног одлучивања хрватских политичара јесте погрешно. Штавише, данас је врло тешко дефинисати и разлучити шта је стварно хрватски став а шта диктат НАТО. То, наравно, важи и у креирању политике према Србији. Уосталом, главни идеолог стварања садашње Хрватске је ХНВ. Зато Србија не сме ни за тренутак сметнути с ума да је темељни задатак ове кровне усташке организације био: „Хрватска мора обухваћати сав етнички и повијесни простор хрватског народа у којем ће бити суверен једино хрватски народ“. На томе се заснива садашња хрватска политика. Значи, територијалне претензије су давно дефинисане – још пре стварања нове независне Хрватске.

КОНТРОЛУ НАД ХРВАТСКОМ ПРЕУЗЕЛЕ СУ САД

Утицај лидера ЕУ на Хрватску се губи, а потпуну контролу над Хрватском преузеле су САД преко десног крила ХДЗ и „штедуловаца“, пробраних екстремних усташких емиграната које је предводио Никола Штедул и уградио их у основне полуге хрватске власти. Последњи лидер ХНВ био је Мате Мештровић, син познатог вајара Ивана Мештровића (споменик незнаном јунаку на Авали је његово дело). Мате је амерички држављанин који је имао чин поручника у америчкој војсци, учесник рата у Кореји, касније редовни професор на факултету у Њу Џерсију. Није тешко закључити да је он заступао америчке интересе и ХНВ водио у том правцу. Распустио га је 1991. године после успостављања независне Хрватске, али су припадници ХНВ масовно уграђени у ХДЗ и хрватску власт. И сам Мештровић се вратио у Хрватску, једно време је радио у Министарству иностраних послова и био је амбасадор Хрватске у Бугарској.

За сада, Немачка, као несумњиви ауторитет у ЕУ, успева да обузда некоректне званичне захтеве Хрватске према Србији, али питање је до када то може да функционише. Немачки утицај на Хрватску је ослабио и даље слаби. Некаква назови послушност функционише више по инерцији него по стварном стању ствари. Јер, када је у питању Хрватска, све преузимају САД.

Зато стратегијски план Србије око уласка у ЕУ уопште није сигуран и свако потцењивање хрватског утицаја могло би бити ново непријатно изненађење. Иза њиховог става стоји највећа светска сила, и то ће свакако бити српски проблем. И не само српски, биће то проблем функционисања ЕУ, јер ће, по свему судећи, Хрватска бити реметилачки фактор и нека врста тројанског коња САД у Унији. Тако је Хрватска добила нову важну улогу, где би требало да игра по инструкцијама САД и према Србији и према ЕУ, а све у циљу протеривања Русије са Балкана и прекидања сваке њихове везе са балканским државама.

Међу другим државама у ЕУ САД ни приближно не могу постићи такву послушност као када је у питању Хрватска. Код процене зашто је Хрватска тако одушевљено прихватила своју нову улогу када је у питању деструктивна политика према Србији, погрешно је тражити разлоге у прошлости. Прошлост служи само као катализатор, а главно гориво за нови хрватски занос је будућност – боље речено, нека нова обећања и нови стратегијски планови ове земље које ће заузврат подржати највећа светска сила. Ако се ово има у виду, онда не чуди превртљиво, бахато и надмено понашање хрватских политичара, јер они знају нешто што ми не знамо.

САД можда и не желе разбијање ЕУ, али свакако желе њоме да управљају. Наравно да су и до сада, као највећа сила и водећа земља НАТО, имали велики утицај, али оне желе потпуну контролу. Утисак је да, због све веће колизије интереса са старим чланицама НАТО, САД крећу у ревизију конкретних улога својих савезника у овој алијанси. Важније улоге добијају неки нови савезници који су спремни на директну конфронтацију са Русијом као што су Пољска, Украјина, прибалтичке земље, Хрватска и Албанија, а на рачун старих савезника као што су Немачка, Француска и Турска, донекле и Мађарска, који избегавају директну конфронтацију штитећи своје интересе. Због нове улоге, порасла је хрватска надменост, а нама је наметнута дилема да ли нас то стварно провоцира Хрватска или САД.

КАКАВ СТАВ ЗАУЗЕТИ ПРЕМА ХРВАТСКОЈ

Ако се анализира данашња српска политика, она је потпуно јасна и недвосмислена према свим земљама, према свим економским и војним савезима и свим међународним институцијама – сем Хрватске. Јесте то помало чудно, па и неприхватљиво, ако смо успели да потпуно јасно дефинишемо политику према САД, Русији, Кини, Немачкој итд., да према Хрватској не можемо јер нам њихов превртљив и деструктиван став то не дозвољава.

Када би то био само однос према Хрватској и њеним дрским захтевима, то би било једноставно – истом мером. Међутим, јасно је да садашња хрватска политика није аутономна и да кроз њу проговарају САД и НАТО. Хрватска је у ЕУ па би сваки нагао потез Србије могао и ову алијансу окренути против нас. Затим, наша мањина у тој земљи је без икакве међународне заштите и потпуно изложена терору који се повећава сваким заоштравањем односа. Један од услова за улазак у ЕУ су добросуседски односи са свим суседнм државама, док то Хрватској више није важно и она то злоупотребљава. Тако проста ствар – истом мером – постаје веома компликована, јер непромишљен потез може да нам нанесе велику штету. Да се све оно што је Србија тешком муком и постепено постигла у међународним односима уништи једним непромишљеним потезом, који они што нам не мисле добро упорно чекају.

Хрватска намерно провоцира да изазове непромишљену реакцију Србије. Зато политички став Србије према Хрватској мора бити бар толико промишљен колико су плански осмишљене хрватске провокације. Јер велико ја питање дали су те провокације фабриковане у Хрватској или су увезене преко океана са циљем шире заједничке акције против Србије.

Српски политичари већ дуже време мање реагују на поједине неодмерене и увредљиве изјаве из Хрватске, а више на конкретне дипломатске потезе, као што је блокада приступних преговора са ЕУ. Наравно да је тешко остати смирен и одмерен када министар иностраних послова Хрватске Миро Ковач каже: „Блокадом Србије Хрватска јој помаже да нађе решење“. Или када тек устоличени нови председник ХДЗ Андреј Пленковић каже: „Желимо да се Србија еуропеизира и суочи са прошлошћу. Србија мора доживјети битан елеменат катарзе. То још није доживјела“. Није случајно управо сада изабран тренутак за рехабилитацију Алојзија Степинца, јер се добро зна да је то директна провокација српског народа. Ретки поступци у правцу нормализације односа са Србијом као отворено писмо Иве Јосиповића председници Хрватске, у коме је упозорава да је блокада Србије грешка и да отворена питања треба решавати билатерарним договорима, само стварају лажну слику о некаквим другачијим политичарима у Хрватској, јер ко је данас Иво Јосиповић.

ВАЖНО ЈЕ НЕ НАПРАВИТИ ГРЕШКУ

Види се да последњих дана и на српској страни полако попуштају кочнице и да се прелази на оштрију и не баш тако дипломатску реторику. Тако је председник Томислав Николић поводом рехабилитације Степинца рекао да се у Хрватској затрпавају јаме у које су усташе бацале побијене Србе. Министар вањских послова Ивица Дачић био је још оштрији: „Захтев да Србија укине Закон о универзалној јурисдикцији за ратне злочине представља израз патолошке оптерећености Србијом. Понижавање Србије неће се дозволити ни много јачим и већим земљама од Хрватске“. Израз „патолошки“ даје посебну оштрину његовој изјави, али она није једина изјава тог типа. Рекао је и то да се дипломатски потези Хрватске могу назвати „прљавим казалиштем“. Рекло би се да је на помолу ново жестоко заоштравање односа, али смо већ научили да Хрватска у таквим ситуацијама нагло направи заокрет и уђе у културан дијалог.

У садашњим околностима очекивати апсолутну нормализацију односа у разговорима са Хрватском не би било реално. Више би имало смисла разговарати са САД о нормализацији односа Хрватске и Србије. Веома је важно да се наша искрена жеља за помирењем и нормализацијом, коју је препознао цео добронамерни свет, не сме изгубити у неким брзоплетим препуцавањима која неће донети решење. Наша намера мора остати каква јесте, јер нам даје велику предност без обзира на наведене „аргументе“ Хрвата. Јер мирољубива намера и позитиван став у прилазу решавњу проблема су нешто што друга страна нема, а што у свету мора да се цени и вреднује. То је наша предност, која нам, уз истину и правду, може помоћи да креирамо ту једину спорну и недефинасану политику – политику према Хрватској.

Љубан Каран, Стандард.рс