Сам свој мајстор

Кад имаш овакву политику и лидере не требају ти непријатељи. Није нама крив ни Брисел, ни Вашингтон, није нас издала Москва, кључ наше несреће је – у Београду.

Сваки сегмент такозваног српског питања, било да је реч о Србима на Космету, у Хрватској, Српској, Црној Гори, или српском уласку у наводни европски рај, где после добијања датума директно живимо у благостању, наставља да се решава у духу пропале жуте политике која је свој епилог доживела на лањским изборима. Друго је питање што је континуитет са таквом штеточинском политиком основа напредњачке владавине и политичка лаж бирача историјских размера, за шта ће цена кад-тад бити плаћена.

Без обзира на дириговане анкете и испитивања јавног мњења у којима Србија постаје богатија за једног новог Никсона, Де Гола и књаза Милоша истовремено. Тако имамо нови српски политички специјалитет: што је више генијалних и способних политичара, то нам је држава сиромашнија, задуженија и краћа – за неких 15 одсто територије.

Велика је дилема може ли се уопште у овом тренутку говорити о политици према Србима у региону, када те политике заправо и – нема. Јер, каква је то политика када у недавном сусрету у Загребу потпредседник српске владе не инсистира на правима Срба у Вуковару и ћирилици. Могу ли се градити односи узајамног уважавања ако се ништа не помера набоље кад је реч о повратку прогнаних Срба у Хрватску, надокнади њихове девастиране приватне имовине, а Србија на све то са највишег званичног места – ћути.

Има ли већег понижења од оног да се Иво Јосиповић састаје са свима из Србије, осим са председником Николићем, јер овај не задовољава неке њему знане политичке критеријуме. Сви могу, али Тома још не. И Србија и њени умни лидери пристају на то. Из Српске је властима у Београду већ стигло неколико упозорења са највиших и најумнијих места да се не петљају у ствари овог ентитета, јер како је почело и како се најављује, Срби окупљени око Бањалуке страхују да им Србија не понуди помоћ као и сународницима на Космету. Лидери косметских Срба добили су, уз то, подршку Додика, у сусрет договорима са Београдом пре неколико дана, што ствара неподељен утисак да се Срби организују против политичких лидера у Београду, очекујући да би том покрету могле да се придруже и патриоте из матице, само док се договоре.

Нису у незавидној ситуацији само Срби у Митровици и енклавама, исти осећај мучи и оне у Подгорици и Пљевљима, и оне у Српској, и оне малобројне у Хрватској и многобројне који би да се у ту исту Хрватску врате, или макар спасу имовину, сваки од тих српских великомученика осећа – издају.

У име чега? Кажу нам, да бисмо ми остали боље живели, да бисмо брже стигли у Европу и Европа код нас, обећавају и опет, што би рекао песник “добра земљо моја, лажу”. Две трећине грађана Европске уније не верује у опстанак ЕУ у садашњем облику, показује најновије истраживање Евробарометра, статистичког органа ЕУ, обављено у шест кључних држава Уније. Игнасио Торебланка, руководилац истраживања, рекао је и ово: “Грађани су суочени са чињеницом да се интереси њихових националних држава жртвују за добробит пројекта чији је опстанак, или успех, крајње неизвестан.” Свака сличност са онима у Србији, којима мозгови још нису испрани је – намерна.

Отишло Косово или остало, са овима доброг живота нема. Ко тако безочно превари своје бираче, ко тако лако откине Космет, ко тако може да гледа у очи народ и да га лаже не обећава ништа осим нове преваре. И потврду тезе да су Срби за свој јад и несрећу најбољи мајстори.

 

Пише: др Радивоје Петровић

Вести