fbpx
Насловна / Србија / Села у Србији – суморна статистика: Геноцид над сељаком
Села у Србији - суморна статистика: Геноцид над сељаком 1

Села у Србији – суморна статистика: Геноцид над сељаком

Бранислав Гулан, члан Научног друштва економиста Србије, Националног тима за препород села Србије, новинар и публициста, који се 50 година бави селом и сељацима, ево и његових најновијих истраживања.У издању новосадског „Прометеја“ недавно је објављена и нова књига Бранислава Гулана „Руралне средине у Србији – Спасавање села и државе“. Уз дозволу аутора објављујемо најинтересантније делове овог истраживања

У уводу књиге „Руралне средине у Србији – Спасавање села и државе“ Бранислав Гулан је написао: „Тема коју сам обрадио у књизи Руралне средине у Србији – Спасавање села и државе“, појављује се у јавности након близу пет деценија мог личног истраживања ове области. Случај је хтео да се то поклапа и са пет деценија мог новинарског, публицистичко-истраживачког рада у овој области. Држава је после седам деценија уништавања задругарства и запостављања села коначно схватила да је дошло време да се и овом проблему укаже дужна пажња. Не због тих области, већ због себе саме, односно владања у времену које долази. Јер, стање је такво да ће од 4.700 села у Србији чак 1.200 нестати за деценију и по. Остаће само споменици у селима, ако буде имао ко да их сагради.

Задовољан сам што су они који тренутно владају Србијом схватили да већ у ближој будућности неће имати киме да владају и управљају, јер нестаје снажна гласачка машина у селима, а то је више од половине становништва у земљи. Са селима нестаје и држава, јер остају само празне територије. Оне ће ускоро бити без народа па и без гласачког тела! Годишње се у Србији роди 65.000 беба, а умре више од 102.000 житеља. Ако се томе дода и број младих који одлазе из земље са картом у једном правцу, а то је око 40.000 њих годишње, онда ће се процес још убрзати.

Власти се на ове проблеме до сада нису много обазирале. Проблем их није ни привлачио. Ја сам овом темом почео да се бавим када сам, још као дете, одлазио у Босну и Херцеговину, у Босанску Kрупу и село Хашане, родно место моје мајке Милке и њене родбине. Долазио је и наш рођак, покојни Бранко Ћопић, код кога сам одлазио у Београд, и који ме је надахнуо да, када одрастем, пишем о селу. Нисам дуго чекао, почео сам већ у средњој школи. Интересовало ме је село и живот у њему. Одлучио сам да будем новинар… Пре пола века, прве текстове објавио сам у „Вечерњим новостима“, листу куће НИГРО ,,Борба“, у којој сам се касније запослио 1977. Године. Тада су сви хтели да се баве великим темама, праћењем ЦK Југославије и ЦK република и покрајина тадашње СФРЈ. Увидео сам да и теме села и сељака могу да пронађу своје место у медијима, иако није било баш похвално бити „сељачки“ новинар… Али, те су теме с временом ипак почеле да заузимају свој простор у јавности и медијима у којима сам се појављивао.

Тако сам и дочекао да село 2019. године буде једна од најзначајнијих тема у земљи која остаје без народа. Упорност да све то изађе у јавност показала се исправном, мада тиме проблем у земљи никако није решен. Али, након пола века рада, успео сам у својим настојањима да село као тему наметнем медијима, САНУ, Влади Србије, а ове године за њу се заинтересовао и сам председник Републике Србије.

Доказ за то је и формирање Националног тима за препород села Србије. Задовољан сам због тога јер је одлучено да се тражи пут за опстанак и останак села… Мислим да смо у томе већ и закаснили, да сад већ треба спасавати варошице.

Подршку за ту акцију и за указивање на проблем, о чему сам писао у више хиљада новинских, стручних и научних радова, као и у књигама које сам објављивао, добио сам у времену које је иза мене. И сад је стигла подршка, али се у њој указује и на чињеницу да се у тиму налазе и људи који су допринели таквом стању села! Ћутали су, па су се и слагали са нестајањем села. Сад, када су у трећем добу, треба да их обнављају. Чак улажу критике и предлажу шта да се ради на обнови, како да се у селима створе исти услови живота као и у граду…

У овој књизи критички се осврћем на поједине појаве, али и на понуђена решења. Тако указујем да се деценијама углавном живи на обећањима бољег живота у селима. Та обећања су још увек – очекивања. Резултат је да радници и они који живе на селу имају несигуран и неизвестан прекарни рад. Kада је реч о очекивањима и чекањима, позивам се и на Ива Андрића који је писао: „Заразити неког чекањем (што је данас, у нашем случају, чекање бољег живота на селу, (прим. БГ), представља и најсигурнији начин владања над њим, што значи учинити га непокретним и безопасним потпуно и заувек, и та обмана чекања тврђа је од сваког затвора и јача од најјачих букагија, јер се, са много среће и вештине, из затвора може побећи и окова се може човек ослободити, али те обмане – никад ни довека!

И тако, прихвативши прећутно услове живота који вам се постављају, живите како владалац хоће, управо и не живите, него стрпљиво чекате, све док се сав ваш живот, заједно са овим што сте очекивали, не претвори у стрпљење и бескрајно чекање, што значи да сте прихватили тај рајетински начин живота. А, то је исто што и пут добровољне пропасти за себе и своје потомство.

Да не би морали да вас сами убијају, заразили су вас тим чекањем које вас одржава у животу и полагано убија.“

Људи на селу не осећају то своје чекање као терет ни као понижење, јер су се и сами претворили у чекање. То се најбоље види по руинама и 50.000 празних кућа, без власника, и 150.000 оних на којима пише да тренутно у њима нико не живи.

Дакле, заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања над њим. Све што јесте и што знате, умете и можете, стављено је у службу тог чекања без краја и без икаквог изгледа на остварење. Једнима век прође у мучном и узалудном чекању, а други без имало чекања добију све што желе и чему се надају. Надам се да је коначно дошао крај чекању свим тим људима на селу. То је процес за који ће бити потребно доста времена, времена да се стање поправи.

За деценију – две, можда и три, или касније, документација изнета у овој књизи моћи ће некоме да послужи као добра полазна основа за анализу, па ће се моћи лакше и сагледати докле је Србија стигла у решавању овог проблема, и да ли је у томе мање или више успела.“

У наставку овог текста објављујемо и илустративне показатеље пописа становништва из 2011. године, које је Бранислав Гулан поредио и са резултатима до којих је дошао у сопственим истраживањима актуелног стања.

РЕЗУЛТАТИ ПОПИСА СТАНОВНИШТВА СРБИЈЕ (2011):

2.487,886 домаћинстава;

7.163.034 становника. Верује се да у Србији на почетку 2019. године има мање од седам милиона житеља;

У 86 осто села опада број становника;

Ван градских средина живи 2.914.990 становника (40,5 одсто2050. године Србија ће имати 6,3 милиона становника), што ће се по броју вратити на ниво од 100 година уназад! Настављање тренда губитака становништва тражи радикалну преоријентацију јавних политика у погледу кључних питања као што су промена стратегије развоја и стављања акцента на равномернији регионални развој, на развој пољопривреде и села;

У Србији сваке године умре око 102.000 житеља, а роди се до 65.000 беба. Дакле, више умре него што се роди око 35.000 до 40.000 становника. Од тога је у Војводини 12.000! Дакле, нестане по једна варош. Рађање је на нивоу Првог светског рата, 1914. године;

То су поражавајући подаци, људи се све више селе у градове где једва преживљавају, нису стамбено обезбеђени и зато се све ређе одлучују за потомство;

У Србији више од 260.000 момака и 100.000 девојака у животном добу између четири и пет деценија живота, а нису заснивали породице;

Поред свега тога око 35.000 до 40.000 младих годишње оде са картом у једном правцу, значи без повратка. У 2017. и 2018. години, према грубим проценама отишло је чак по 60.000 младих!

СТАЊЕ У НАСЕЉИМА – СЕЛИМА:

У Србији постоји 4.709 насеља, односно села (по Уставу не постоји категорија села)!

1.200 је у фази нестајања;

У 1.034 насеља је мање од по 100 житеља;

У 550 има мање од по 50 становника;

У Србији је данас око 100 празних насеља, а још толики број има мање од по десет становника;

Развој пољопривреде за последње три деценије је само 0,45 одсто годишње. Од 2000. до 2018. године то је 0,61 одсто;

Данас у Србији има више од 200 села без иједног становника млађег од 20 година, а више од половине становништва у земљи живи на селу;

У 86 одсто насеља опада број становника;

Чак 500 села нема асфалтни пут;

У 1 .000 села у Србији нема ни продавнице;

У Србији чак 73 одсто села нема дом културе ни библиотеку;

У насељима се налази 50.000 празних кућа без власника, а на још 150.000 пише да тренутно нико у њима не живи;

Пошту нема око 2.000 села;

У 230 села нема основне школе;

Око 200 основних школа имају по једног ђака;

У 2.760 села нема вртића;

Српско село карактерише и нешто старије становништво (43,6 година) него што је оно у граду (41,3); Пољопривредно становништво је у просеку старо 61 годину, међу најстаријима у Европи;

У две трећине села нема амбуланте;

У Србији има око 566.000 газдинстава, у односу на 2012. годину мање за 66.000 газдинстава.

Република Србија располаже са 5.097.000 хектара пољопривредне површине или 0,59 хектара по становнику. Од тога 4.224.000 хектара су обрадиве површине или 0,47 хектара по становнику. У оквиру пољопривредних газдинстава, према попису пољопривреде из 2012. године, обрађује се, односно у употреби је 3.400.000 хектара земљишта. То значи да значајан део поседа, од око 860.000 хектара остаје необрађено!

Просечна величина поседа износи 4,5 хектара, на југу и 2, 5 хектара, а учешће сточарства у укупној аграрној производњи је око 30 одсто (у свету је то више од 60 одсто);

Према подацима РЗС од 9. јануара 2019. године, од укупно обрадивих површина, наводњава се само 1,5 одсто или близу 46.823 хектара! Истовремено у свету се наводњава у просеку 17 одсто површина! Kанал Дунав-Тиса – Дунав (са 960 километара каналске мреже) највећи је и јединствен хидросистем у свету. То је велика неискоришћена инвестиција у Европи!

Али, ако не буде у Војводини и јужно од Београда по нових 100.000 јунади, дакле, крупне стоке, већ за три деценије ће то бити пустиња по приносима, јер нема стајских ђубрива;

Последњих година и поплаве угрожавају села. Предвиђено је да Д-Т-Д одводи сувишне воде са милион хектара (што је функционисало до 2005. године) и да наводњава 500.000 хектара, што се никада није остварило;

Што се тиче аграра осигурава се само око десет одсто површина и имања!

По подацима Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, тренутно има 184.430 пољопривредних пензионера, а просечна пољопривредна пензија у 2018. години била је 11.805 динара. Најнижи износ пензије од 11.272 динара прима 75,67 процената свих пензионера у држави. Свега 68 земљорадника у Србији прима месечно 62.380 динара (податак из 2018);

У периоду од 2006. до 2016. године број становника у Републици Србији је по основу природног прираштаја смањен за око 385.000. Стопа природног прираштаја у Србији износи -5,1 промила (смањење за 0,2 промила у односу на вредност из 2015). Од укупног броја општина (169), стопа природног прираштаја у 2016. години позитивна је у само пет општина – Сјеница, Нови Сад, Прешево, Нови Пазар и Тутин;

Према истраживању ,,Глобал политикс“ Србија је прва у врху лествице по паду популације, а испред ње су, као три једине европске земље које би могле да изгубе више становника од наше у наредне три деценије једино Летонија, Литванија и Молдавија;

ШKОЛЕ:

У 2015. години 173 школе су имале само по једног ученика. Трећина их се до 2019. године угасила. Не постоје ни основни инфраструктурни услови, нема путева, добар део школа нема ни воду, електро мрежа је слаба, покривеност мобилним сигналом скоро никаква. Да би се стање поправило потребно је равномерно развијати целу територију, доводећи у свако село сву инфраструктуру, од пута до брзог интернета, како би се створили услови да млади остану на селу и заснују породице.

Насеља са мање од 100 становника

• 1948 – 1961 око 80

• 1971. 140

• 1981 . 280

• 1991. 487

• 2002. 713

• 2011. 986

• 2015. 1.034

Извор: РЗС 2016. г.

Градови у које се највише људи доселило

• Београд 16.086

• Нови Сад 4.284

• Ниш 1.998

• Kрагујевац 1.017

• Суботица 980

Извор: РЗС 2016. г.

Сада се у рурална подоручја враћају само стари људи који су са 15 или 16 година отишли у највеће градове. Људи морају да знају да повратак на село не значи враћање мотици и ралу, већ посвећивање модерној пољопривреди која даје озбиљну перспективу. А ми данас имамо до 800.000 хектара земље коју нико не користи! Годишње се у Србији изгуби око 25.000 хектара земље за изградњу инфраструктуре.

Србија губи битку за сеоске средине, а расту само три највећа града Беорад, Нови Сад и Ниш. Од 1991. до 2012. године Војодина је изгубила 110.000 становника, Шумадија и западна Србија 180.000, а јужна и источна Србија више од 200.000 људи! Црна Трава, Мајданпек, Неготин, Рековац и Варварин су најдрастичније осетили пад наталитета и изгубили највећи проценат становништва.

Последњи попис показао је да се број празних кућа драстично повећава у општинама истока и југоистока Србије, као и Баната. Најкритичније стање је у Пчињском, Топличком, Нишавском, Јабланичком и Пиротском управном округу.

Од укупно 2,5 милиона домаћинстава у Србији чак свако четврто чини само један члан! Најбројнија су домаћинства у централној Србији, где је просечно по 3,06 чланова

Становништво у градовима и општинама

1991. 2006. 2012.

Београд 1.552.723 1.602.861 1.664.218

Нови Сад 268.198 314.192 343.648

Сомбор 97.274 92.887 85.127

Прибој 32.753 29.070 26.770

Рековац 16.075 12.388 10.792

Мајданпек 26.010 21.691 18.454

Црна Трава 3.949 2.041 1.608

Kњажевац 43.300 34.345 31.042

Извор: РЗС – 2013. г.

НАЈВЕЋИ ЕKОНОМСKИ ГЕНОЦИД НАД СРПСKИМ СЕЉАKОМ!

Посебно су илустративни показатељи о опадању броја стоке од два до три одсто у последњих 25 година.

„На почетку 2019. године, према подацима Републичког завода за статистику, у Србији је забележен следећи број стоке (две и по деценије просечно годишње опадање је два до три одсто):

ГОВЕДА:

881.000 говеда. То је историјски минимум у Србији. Та бројка је мања за 2,3 одсто у односу на 2017. годину. У 2016. години у Србији је било 892.000 говеда;

На почетку 2018. године у Србији је било 12.000 јунади у тову. Због извоза у Турску све је поклано;

Званичних података о новом тову у 2019. години за сада нема и све је нагађање!

Турска је у 2018. години увезла укупно 54.000 тона говедине, а у томе је било 3.609 тона из Србије. Просечна увозна цена тоне овог меса по подацима Турске, била је 3.959 евра. Једино је Србији више плаћано, чак 5.314 евра по тони (што је 34,2 одсто изнад просечне цене). Разлог је исхрана без ГМО, што даје квалитет месу, који други немају!

Сточарство Србије до сада је у БДП аграра учествовало са 30 одсто. Сада је то и мање! На почетку распада СФРЈ из Југославије се у свет извозило 54.450 тона ,,беби бифа“. То је најквалитетније јунеће црвено месо. Од тога је више од 30.000 тона било из Србије. Пошто је сточарство девастирано ево неколико података о извозу последњих година:

У 2015. години је извезено 315 тона ,,беби бифа“;

У 2016. години у свет је отпремљено 420 тона ,,беби бифа“;

У 2017. години то је било око 480 тона ,,беби бифа“;

У 2018. години око 400 тона ,,беби бифа“.

СВИЊЕ:

2,7 милиона свиња имала је Србија на почетку 2019. године. Ово је најмањи број свиња од 1955. године;

ОВЦЕ:

Статистика бележи да у Србији има 1,71 милиона оваца. У односу на минималан број 2002. године када је било само 1,44 милиона грла, то је повећање за 18,12 одсто;

KОЗЕ:

Број коза се креће око 196.000 грла;

ЖИВИНА:

Србија поседује 16,2 милиона живине;

Према подацима Евростата у 2018. Години произведено је у ЕУ 15,2 милиона тона пилетине, што је нови рекорд и повећање за 3,2 милиона тона након 2010;

У 2018 је око 70% одсто производње било у само шест чланица и то: Пољска (168 одсто), УK (12,9 одсто), Француска (11,4 одсто), Шпанија (10,7 одсто), Немачка (10,4 одсто) и Италија (8,5 одсто);

У Србији је 2018. године произведено 85.000 тона пилетине, што је 0,56% од производње у ЕУ. У Србији је производња стагнирала око 55 хиљада тона годишње да би од 2016. почео нагли раст;

Пошто Србија има 1,36 одсто од укупног броја становника ЕУ, то значи и да има 58,9 одсто нижу производњу од просечне у ЕУ. По глави становника највећу производњу имају Пољска (67 килограма) и Мађарска (53,7 килограма), док је најнижу производњу у ЕУ имала Малта – само 8 килограма. Србија је при дну листе и испод ње су само Швајцарска, Малта, Црна Гора, Албанија и Луксембург (који нема производњу);

Стање у сточарству Србије је забрињавајуће: у односу на последњи попис број говеда је мањи за 6,5 одсто, свиња за 14,7 одсто, коза за 14,2 одсто и живине за 11,1 одсто. Према подацима РЗС производи се мање од 400.000 тона свих врста меса и троши по становнику мање од 30 килограма годишње.

Kада се распадала Југославија на просторима Србије се производило 650.000 тона свих врста меса и трошило по становнику око 65 килограма годишње.

Разлоге зашто је овакво стање у сточарству Србије треба тражити и у томе што је за последње две и по деценије уништено око 400.000 сеоских домаћинстава! То је 1.000 села са по 400 домаћинстава! Због свега тога и раст пољопривреде у Србији је веома скроман, и износи само 0,45 одсто за последње три деценије!

Геноцид над сељаком

Према студији ,,Пољопривредно земљиште у Републици СРбији“ – од 1960. до 2012. године, задругама недостаје 400.000 хектара земљишта. Kада то помножите са 5.000 евра то је две милијарде евра. Или по 10.000 евра – то је онда четири милијарде евра! Kада би се тај новац вратио задругама оне би препородиле сељачки сектор. А, да и не говоримо о млекарама, кланицама, месарама, силосима, складиштима, фармама које су унете у комбинате, па подржављене.

Kад је дошла транзиција то је продато без разграничења, као друштвена својина. Зашто Словенија није то урадила, већ је целокупно земљиште унела у свој државни фонд док се не заврши реституција! А, ми смо реституцијом искључили повраћај задружне имовине, иако је она приватна својина.

Држава да не би сносила последице повраћаја продате задружне имовине и да не би било спорова, избрисала је чланове претходног закона и у Закону о задругама (2015) и практично легализовала пљачку целокупне задружне имовине, која је без накнаде преузета у периоду од 1. јула 1953. године до данас.

Улазак државе у подстицаје пољопривредницима путем јефтинијег дизел горива је добра мера, али је ваља одвојити од потребе да се што пре исплате дугови према газдинствима за разне мере, а односе се на 2017. и 2018. годину. Застој у исплатама у Управи за аграрна плаћања оправдавају заостатком у обради 90.000 пријава!?

У ЕУ сељаци имају подстицаје од 500 до 900 евра по хектару. У Србији подстицаји износе до 35 евра по хектару. Ту се налазе и разлози зашто производња наших пољопривредника није конкурентна.

Бранислав Гулан, Таблоид

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Зоран Ћирјаковић: Оно што је хероин за појединца, то је "европеизација" за српско друштво 11

Зоран Ћирјаковић: Оно што је хероин за појединца, то је „европеизација“ за српско друштво

Верујем да су Зорана Ђинђића током његове кратке владавине фрустрирале бројне ствари, али две боду …

Мирно спавај председниче: Жене су на бенседину, мушкарци на ракији, деца на телефону, млади у коцкарници, стари на Вучићу 15

Мирно спавај председниче: Жене су на бенседину, мушкарци на ракији, деца на телефону, млади у коцкарници, стари на Вучићу

Мирно спавај председниче: Жене су на бенседину, мушкарци на ракији, деца на телефону, млади у …

Један коментар

  1. Ово пренесите СНС ботовима и њивовој лопурди Крмцолажићу са Еспреса, Дезинформера, Телеграфа, Кур.ира, Бљуца и осталим режимским медијима!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *