Сезона лова на српски медијски простор

Агенција за приватизацију је уочи Божићних празника упутила директорима локалних медија у Србији мејл да најкасније до 10. јануара текуће године пошаљу ажурирани CV и „писмо о заинтересованости на функцију В.Д. приватизационог управника“.[1] Како се наводи у електронском писму „Влада РС на седници одржаној 30.12.2014. године, усвојила је  Предлог закона о приватизацији, којим се у потпуности мења законски оквир за даље спровођење поступка приватизације“.[2] Из самог писма Агенције јасно се види да је: прво, Агенција навела датум (30.12.2014) који „жури“ за годину дана од датума одржане седнице Владе (30.12.2013). За многе би то била „опростива“ грешка у писању. Међутим, за оне који пажљиво прате (нео)либералне поступке актуалне политичке елите (и) у медијском простору Србије, крај текуће године јесте и рок за потпуно повлачење државе из власничке структуре медија.

Друго, Агенција је упутила писмо директорима локалних медија да, на основу (тек) предлога Закона о приватизацији који да будемо јасни до краја није прошао раправу и (евентуално) усвајање у Парламенту Србије, да доставе свој ажурирани CV уз писмо заинтересованости за позицију приватизационог управника медија чији су директори.

После овога свака даља прича о институцијама у Србији, транспарентности њиховог рада, изнад свега демократској процедури па тако и у коначном о правној држави нема речи. Правна држава у Србији, јасно је постоји само у медијским триковима и у траговима по неког ревносног бирократе. И то је једина истина.

Синдикат новинара Србије, Коалиција запослених у медијима и Крагујевачка иницијатива организовали су конференцију за новинаре (14. јануара текуће године) на којој су позвали све синдикате на заједничку борбу против усвајања предлога Закона о приватизацији који је према њиховој оцени још неповољнији од предлога Закона о раду а оба директно на штету (малобројно) запослених грађана Србије.Медијска удружења такође су упозорила Владу Србије да поступак Агенције за приватизацију садржи „елементе корупције и подмићивања будући да се од директора тражи да учине нешто што ће им донети корист а да за то у овом тренутку не постоји законски основ“.[3] 

Због противправне процедуре и усвајања предлога системских закона, без претходно (законом утврђене) процедуре у смислу јавне расправе, медијска удружења поднеће Уставном суду Србије Иницијативу за оцену уставности и законитости поступка којим је усвојен Предлог закона о приватизацији.[4]„Ако се прихвате овакви закони доћи ће до тајкунизације и таблоидизације медија и од тога ће највећу штету имати народ“[5], рекла јеДрагана Чабаркапа, председница Синдиката новинара Србије (СИНОС) подсећајући да је до сада приватизовано 56 медија у Србији и да је током те приватизације само један пример позитиван сви остали су потпуни промашај са катастрофалним последицама. Зоран Величковић, директор РТВ Врање и копредседник Коалиције запослених у медијима (ЗУМ) позвао је сва новинска удружења, синдикате, али и „министарство и радне групе које се баве медијским законима да се још једном изјасне да ли су за приватизацију свих медија“[6]. Љубиша Живановићпредседник синдиката Студија Б рекао је да одређене интересне групе које „инсистирају на приватизацији нису добронамерне“[7] према тој кући и подсетио да је усвајањем Закона о главном граду 2007. године Студио Б требало да буде избрисан из евиденције субјеката приватизације. Наиме, локалне самоуправе (општине и градови) имају права да оснивају своја гласила и тако раде у инетересу информисања својих грађана. Драган Марјановић, генерални секретар Конфедерације слободних синдиката поставио је питање: „У чијем је интересу наметање закона на силу и брзину?“[8] Такође је навео да медији не могу бити третирани као остали привредни субјекти и да је став синдиката да би законе требало повући.

Бобан Рајковић, директор НТВ из Ниша подсетио је на пример града Ниша који закључком Скупштине града Ниша тражи од 2007. године измене закона о радиодифузији којом би се медији регионалних центара трансформисали у јавне сервисе грађана на регионалном нивоу. Закључком из 2009, Скупштина града такође тражи обуставу процеса приватизације Јавног Предузећа Нишка телевизија.

Последњи и најважнији закључак Скупштине града Ниша из 20. децембра прошле године био је покретање иницијативе за измену прописа којима се уређује област јавног информисања и електронских медија. Чланом 4 ове иницијативе одборници Скупштине града Ниша изражавају спремност покретања иницијативе за одржавањем референдума на територији града на коме би се грађани Ниша изјаснили о даљој судбини својих гласила, то јест да ли желе да јавно предузеће за радиодителевизијску делатност нишке телевизије добије статус јавног сервиса.[9] Савез самосталних синдиката Србије (СССС)  и Уједињени грански синдикати (УГС), два највећа синдикална удружења, затражили су у знак солидарности, подршке и будућих заједничких акција, од Владе и Скупштине Србије да повуку из процедуре предлоге закона о: приватизацији, стечају и раду јер ће у супротном захтевати смену премијера и ресорних министара и организовати масовне протесте. Синдикати су изричито захтевали равноправно укључивање у целокупан поступак формирања радног законодавства и доношења „Кодекса рада“[10] уз поштовање социјалног дијалога.

Када је већ реч о најављеној приватизацији, не можемо а да се не подсетимо како су текле неке од медијских приватизација. Морамо, стога, да се вратимо у блиску прошлост. Рецимо у 17. мај 2011. године, и до извештаја Савета за борбу против корупције о приватизацији компаније „Новости“. У извештају се између осталог наводи: „Новости“ су 2000. године биле предузеће у 100% друштвеном власништву. У њему није започет поступак својинске трансформације, није приватизовано по Закону о приватизацији, нити је министарство надлежно за приватизацију након 2001. године иницирало овај поступак. Свим надлежним институцијама било је познато да је упис акционарског друштва у судски регистар 2002. године незаконит, јер није било законито спроведеног процеса приватизације. Иако је Влада Србије 2006. године, након уочених незаконитости наложила Министарству привреде да изврши ревизију власничке структуре, као и да предузме мере око обуставе евидентирања и емитовања акција „Новости“, Министарство то није учинило.

Да је извршена ревизија и да је отворен поступак споразумевања предвиђен Законом о средствима у својини Републике Србије, било би утврђено да је државни удео у укупном капиталу „Новости“ знатно већи од уписаног, јер у процену вредности капитала није ушла зграда у Улици Косовској 20-26 која је у државном власништву.„Новости“ полажу право на зграду у Косовској улици, што је јасно из чињенице да су пред Трговинским судом у Београду поднеле тужбу против Републике Србије ради утврђења свог сувласништва. Дакле, без процене овог објекта није се могла утврдити власничка структура „Новости“, а да ју је Министарство привреде извршило приликом ревизије коју је наложила Влада, већински пакет акција „Новости“ продавала би Република Србија. У том случају, међутим, продаја акција би у јавности била сасвим другачије праћена – као приватизација државног капитала за коју су одговорни Министарство привреде и Акцијски фонд, а не као приватни посао између малих акционара и три непознате иностране фирме.

Међутим, избегавањем ревизије процене, односно непоступањем по налогу Владе, Министарство је омогућило да власничка структура „Новости“ остане као што је 2002. године уписана у регистар суда, а да се затим већински пакет акција у власништву малих акционара, стечених узурпацијом државне својине, прода преко Београдске берзе, и да се притом чак не постави ни питање концентрације, јер се „оф-шор“ фирме иза којих стоји Милан Беко не баве пословима из области информисања и оглашавања. Начин продаје који је својим непоступањем омогућило Министарство привреде, заправо је довео до тога да успостављање контроле над најтиражнијим дневним листом у Србији прође као да се ради о послу који није од јавног интереса.

Одлуке које су потом доносиле Комисија за хартије од вредности и Комисија за заштиту конкуренције, омогућиле су Милану Беку да већ скоро пет година незаконито располаже једном од најутицајнијих и најпрофитабилнијих информативних кућа у земљи.[11]

Средином 2011. године Беко изјављује да је он већински власник „Новости“, комисија за хартије од вредности потврдила је да су три компаније Милана Бека (Бека Ардос, Тримакс и Карамат) већински власници са уделом 62, 42 посто акција. Према слову Закона, уколико фирма достигне више од 25 одсто акција, власник мора да јавно понуди преузимање до 100 одсто акција или да прода све акције преко 25 одсто а до продаје може му се ускратити право гласа на све акције преко 25 посто. Беко је тада говорио да ће поводом овог решења коначна одлука о изабраној опцији бити донета након консултација са медијском кућом Вац. Аустријска холдинг Ост која је власништво немачке медијске групације Вац затражила је јануара 2011. године од Комисије за заштиту конкуренције Србије одобрење да преузме 62,4 одсто акција компаније Новости, која је у власништву Бека.

Медији су извештавали да је Беко имао споразум с Вацом о препродаји акција „Новости“. Комисија је изјавила да ће до средине јула 2011 одлучити да ли ће аустријском холдингу одобрити преузимање акција. Иначе овај холдинг основан је 1998. године за управљање уделима Вац-а у Источној Европи. 2010. године холдинг је саопштио да је почело преузимање удела у Новостима куповином 100 одсто власништва аустријске фирме Ардос.[12] Годину дана касније априла 2012, синдикат новинара Србије (СИНОС) поставља јавно питање ко је власник „Новости“. Према налогу Комисије за хартије од вредности Беко је, наиме имао рок од три месеца за упућивање понуде за преузимање или продају осталих преко двадесетпет одсто акција. Беко то није урадио, према наводима СИНОС-а: „Како је држава која поседује 30 одсто капитала, преузела управљање и именовала Управни одбор (…) постављам питање ко је сувласник у „Новостима“ и шта ће предузети имајући у виду налазе Надзорног одбора (…) тим пре што смо за Извршни борд компаније „Новости“ први пут чули јуче, када се огласио својим саопштењем“[13], рекла је Чабаркапа председница СИНОС-а. И на томе се стало-макар медијски.Незаконита приватизација и ником ништа.

Данас, почетком 2014. године, како сазнајемо држава Србија се повлачи из власништва медија до краја текуће године, чију ће даљу судбину одредити приватизациони управници уколико се усвоји Закон о приватизацији-односно, центри моћи који су почели још једну сезону лова на медије у Србији.У међувремену, припреме за почетак емитовања програма ЦНН (и) у Србији приводе се крају, и како то иначе бива у оваквим пословима, а према писању хрватске штампе скандали су уобичајени сателити. Наиме, пројект ЦНН познатији као Н1 поклопио се с предлогом сета нових медијских закона у Србији којима се (према писању Јутарњег листа из Загреба), предвиђа да дистрибутер информативног програма не може да производи вести. Брет Седлер, директор Н1, том приликом је рекао да је: „врло очито како је овај чланак закона, а придодан у последњи час, усмерен против Н1“.[14] С обзиром да је реч о ЦНН-у, било је помало натегнуто поверовати да неко из најутицајнијег дела српске елите толико увезане са свим што долази из познатог центра моћи (САД) може тако нешто да уради. Међутим, Јутарњи је и те наводе потврдио „неименованим“ извором и открио разлоге: „Једино рационално објашњење јест да су високо позиционирани политичари директно интервенирали како би обликовали закон према својим интересима“. Те интересе Јутарњи објашњава заштитом два утицајна српска медија какви су Пинк и Б92.[15] 

Дакле, када се све ово и још много тога узме у обзир а тиче се медија у Србији (о којима ћемо тек писати) не можемо а да се (опет из блиске прошлости) не (при)сетимо изјаве покојног Александра Тијанића бившег директора РТС: „Хоћу да буде јасно да сам рекао да обмањујете целу Србију и да од те лажи почиње лажна завеса која се спушта као магла на целу српску медијску област“ (23. октобар 2013, расправа о сету медијских закона). Коначно, свим медијским упосленицима у Србији треба да буде јасно да ће поново бити између чекића и наковња великог капитала. Или, да будемо до краја транспарентни: Није све у политици, има нешто и у новцима. А овде је реч о крупном капиталу.