fbpx
Насловна / Став / Славко Живанов: Учинци Вучићеве владавине „дотерали су цара до дувара“
Славко Живанов: Учинци Вучићеве владавине „дотерали су цара до дувара“ 1

Славко Живанов: Учинци Вучићеве владавине „дотерали су цара до дувара“

Данас је поданичка Србија уз диктатора, док се ова друга, грађанска бори за слободу за све. Потпуно је извесно да ће диктатор пасти, али је неизвесно куда ће Србија после поновне грађанске победе кренути.

Славко Живанов: Учинци Вучићеве владавине „дотерали су цара до дувара“ 2

Вишемесечни протести грађана у Београду, организовани због личне диктатуре Александра Вучића, одолевају многоструким изазовима. До данас се не назире одговор на питање како све то функционише, нити се јасно види чему воде. Извесно је да тресу власт, чине је нервозном и опаснијом, али се примећује и неко позитивно комешање и концентрација грађанске енергије која достиже више енергетске нивое. Опозиционе странке, оне које то уистину јесу, само присуствују овом грађанском таласу. Далеко су од његовог кормила. Упркос огромној режимској контроли, диктаторским инструментима силе и присиле, упркос свакодневним грешкама у корацима самих демонстраната, упркос свему и свачему, протест не само да живи и одолева, него се и омасовљује, и добија нове видове. Сигурно је да су учинци Вучићеве владавине„дотерали цара до дувара“, али чему се можемо надати након краха напредњака?

Закономерност постоји не само у природи, већ и у друштвеним процесима. У природи се сваки спољни утицај који доводи до неравнотеже елиминише, углавном, померањем читавог система. У друштву, сваки покушај гушења слободе рађа побуну, борбу за слободу, и на крају ослобађање. Непознаница је, међутим, када ће то да се догоди и колико ће тај нови период равнотеже да траје.

Славко Живанов: Учинци Вучићеве владавине „дотерали су цара до дувара“ 3

Подела српског друштва на поданичко и грађанско

Неколико је важних заједничких фактора који стварају услове за размах диктатуре, као што постоје и елементи који артикулишу отпор томе. У српском друштву, у последњих 70 година, постојала су три такве преломне фазе. Прва фаза догодила се у периоду од 1944-1953. године, друга фаза крајем деведесетих година прошлог века, па све до 2003. године, и трећи пут, све то, гледамо поново сада.

Иако је реч о веома сложеним догађајима, аутор ових редака сматра да они садрже један те исти, суштински заједнички именитељ који архетипски, не само да одређује природу ствари и детерминише је у потпуности, него поуздано указује на кретање таквог процеса у будућности.

Наиме, живимо у страховито дубоком и непромостивом политичком раседу српског друштва који то друштво цепа на два дела – поданичко и грађанско. Разуме се да плодове паданичког менталитета убирају диктатори и природно је да се грађанско друштво у тим тренуцима храни енергијом тираниде и добија снагу да диктатора сруши. Што је диктатура јача и грађанска енергија је јача, а пошто диктатура тада шири фронт, све више поданика такву власт не осећа својом, напушта је, слаби, и чини је склонијом паду.

Након Другог светског рата терор бољшевичке Југославије био је, по много чему, гори од окупаторског. Али, иако црвени терор није био неочекиван, за тадашње српско друштво, велико изненађање представљао је непресушни кадровски резервоар активиста и злочинаца. Вишегодишња отимачина имовине, хране, убијање, хапшења, казамати, зверска мучења, Голи оток, многа огрешења и најтежи злочини, представљају ужаснуагенду порађања државе југословенских бољшевика. Они који су масовно спроводили ту “ослободилачку” праксу били су углавном талог једнога друштва. Необразивани, нерадници, клошари, примитивни осветници и похлепне, халапљиве хуље.

Ни деведесете нису донеле просвећеност. Ђинђићев концепт демократизације Србије показао је сву своју наказност играјући на сличну карту. Слободан Милошевић је био дезоријентисан, идеолошки заслепљен, али Ђинђић није. Његов политички модел демократизације Србије увео је Србију на опасан колосек. Приватизација, политички систем, волунтаризам, слабост институција, недостатак демократске контроле, буразерска економија створили су симболе српске демократизације персонификоване у: Млађану Динкићу, Александру Влаховићу, Слободану Милосављевићу, Чедомиру Јовановићу, Горану Весићу, Милану Беку, Божидару Ђелићу, Миодрагу Костићу, Љубиши Бихи Чумету и компанији, Горану Свилановићу, Небојши Човићу, Душану Михајловићу и другима од којих су многи служили свима редом, па су и данас важни техничари Вучићеве власти. Али, што је овде најбитније, таква пракса одлично се примила код свих настављача тога курса. Било је онолико прелетања, промена власти, састављања и раскрајања коалиција, настанка нових странака и искакања нових лица, али политичка пракса се углавном није мењала све до данашњих дана, јер је њена егзистенција почивала на поданичкој, а не грађанској бази.

Како да Србија постане друштво консолидоване демократије

И данас је поданичка Србија уз диктатора, док се ова друга, грађанска, бори за слободу за све. Потпуно је извесно да ће диктатор пасти, али је неизвесно куда ће Србија после поновне грађанске победе кренути. Да ли ће Србију опет зајахати власт којој је до истинске демократије стало као до ланског снега, власт која је спремна да опет године почне да рачуна од сопственог доласка, или ће демократску државу градити темељно и стабилно, циглу по циглу не би ли некад српско друштво постало друштво консолидоване демократије. Поданичка Србија досад је била јача не само због мазохистичког менталитета и уживања у подавању, већ и због њене компензацијске модификације у којој поданици од власти за подаништво добијају материјалну накнаду. У грађанској држави тога нема и зато је то неравноправна битка. Увек постоје пречице, странпутице, и само један исправан пут. Тај најтежи, исправан пут, сасвим сигурно не доноси материјално богатство властодршцима, нити им доноси моћ. Напротив, доноси им ограничавање моћи, контролу, владавину права, једнакост пред законима и њихово спровођење без изузетака и привилегија, речју доноси све оно што је демотивишуће сваком данашњем амбициозном политичару властодршцу и ловцу на профит.

Да ли је уопште могућно да грађанска струја једног разваљеног друштва успостави такав амбијент, створи истинску демократску државу? Или је то можда задатак елите? Елити би такав задатак вероватно лакше пошао за руком када би постојала. У Србији такве елите нема, јер је управо то што би требало да буде елита најпокваренији друштвени слој. Израсли превасходно на привилегијама и корупцији, тек понеки, ретки примери достигли су положај поштено, трудом и заслугом. Тако је на универзитетима, тако је у Војсци, тако је у Цркви, тако је у Академији наука, свим оним тзв. популарним и утицајним институцијама. Тако је међу посланицима и страначким лидерима. А да о тзв. бизнису и не говоримо. И како би онда, баш таква елита, грчевито радила на лечењу српског друштва, односно на сопственој еутаназији.

Славко Живанов: Учинци Вучићеве владавине „дотерали су цара до дувара“ 4

Карикатура: Душан Петричић

Куда ће Србија да крене после пада диктатора Вучића

Постоји додуше трачак наде, да и један део, ваљда опамећене елите, уз подршку грађанске Србије може да учини нешто веома битно и створи предуслове за рађање нормалног друштва. И управо од тога зависи куда ће Србија после пада диктатора Вучића да крене. Ка некој новој долазећој диктатури или ка оздрављењу. Тај трачак наде супротстављен је масиву поданичке Србије. То је онај масиван део становништва којем нимало не сметају прозирне, беспризирне Вучићеве лажи и аутократска пракса. То је онај део који не види никакав проблем у начину владавине и тортуре коју не примећује и који му је савезник, корисни идиот у том науму и спровођењу. Тај део Србије, поносан је на свој примитивизам и сваковрсну цивилизованост сматра смртним непријатељем, док све време мисли само на провизије, накнаде, материјалну корист и лични интерес. Такви су својевремено чупали бркове, тестерисали цивиле на пола, кокетирали са мафијашким клановима и лобирали за законе који тајкунима користе, или пак данас делују тако да се у Србији живи „46 милиона пута боље“ него раније.

Звер је озбиљно рањена и искрвариће, али много важније од тога јесте да нови људи стварају амбијент који ће постајати боље место за живот. Могу и стари људи да стварају ново време, свеједно. Само да нови и стари не наставе стару праксу. Било би веома лоше да наставимо досадашњи цикличан пут. Да се, као и раније, враћамо зачараним путањама у зло и агонију, с најпоганијим људским карактером.

Славко Живанов

ИЗВОР: Између сна и јаве

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

ОГОРЧЕНИ ЖИТЕЉИ: Не желимо цевовод на својој реци 14

ОГОРЧЕНИ ЖИТЕЉИ: Не желимо цевовод на својој реци

МЕШТАНИ села Жиљци и других поткопаоничких села и заселака са територије општине Брус блокирали су …

Социјални немири у Ираку – девет погинулих и десетине повређених 16

Социјални немири у Ираку – девет погинулих и десетине повређених

БРОЈ погинулих у протестима у Ираку је порастао на девет, а десетине су повређене у …

2 Коментара

  1. Sveli su drzavu na sprdacinu, pogledajte samo onu besmislicu zbog koje ce nam se opet smejati ceo svet, naime, volina „polaze zakletvu“!?
    Dokle, bre, vise sa tim sprdacenjem, maolumni sizofrenicni pederi i pederuse!?
    Sta radite, bre, bezumnici i neuki diletanti, nistarije bezvredne, od zemlje i naroda?
    PU!
    Pedercine metiljave, seme vam se zatrlo zanavek!

  2. zabole me gde ce diktator oticice u dogovoru sa zutim sa dobrom penzijom mozda i sa nekom vilom i amnestijom — zuti ce dobiti koferce sa kodovima i upustvima a mi ce mo ponovo ovog napadati i svoja prava traziti jer ovaj a ni ostali nisu nista od picoustog bolji. — isto sranje isto pakovanje a mi navikli da nas jasu i samaraju pa ce nam biti zao sto azdaja picousta ode jer njegovo kreveljenje je neponovljivo i jedina besplatna zabava mada ce nas buduci pominjati da ce mo i u grobu stucati.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *