Слободан Антонић: Апел 88 као део кампање „Je suis Milo Đukanović“

4.7
(3)

Поводом дешавања у Црној Гори, има једна ствар која ми је јасна и једна коју тешко могу да објасним.

Јасно ми је да се Мило Ђукановић морао консултовати са страним покровитељима пре но што је донео „Закон о слободи вјероисповијести“ – чије право име је „Закон о конфискацији имовине СПЦ у ЦГ“.

ЦГ је подељено друштво. На последњем попису становништва (2011), Црногораца је било 45%, а Срба 29%, али је српски говорило 43%, а црногорски 37% пописаних (овде).

Последње, пак, истраживање јавног мнења ЦГ показује да је 42% испитаника против НАТО, 38% за, а 20% нема став – при чему удео противника НАТО из истраживања у истраживање расте (овде 2-3).

И подршка уласку ЦГ у ЕУ опада. Тако је сада, од како се мери (2007), „на историјском минимуму“ од 55% (исто).

Претпостављам да је Ђукановић атлантистичким патронима рекао ово: „Без уништења СПЦ у ЦГ очигледно да не могу да претопим Србе у Монтенегрине. А без тога, не само да НАТО у ЦГ није сигуран, већ Србија и/или Русија увек могу да избију на Медитеран. Да ли то желите?“

– „Таман посла!“, одговорили су патрони. „Е па онда – разваљуј!“

То би ми, дакле, требало да је јасно. Али, не разумем зашто се на толико иритантан начин брани овај Ђукановићев coup de grâce српском идентитету Црне Горе.

Узмимо, рецимо, Апел 88 (како га је Блиц крстио). Он је у тој мери састављен од очигледних лажи, да то дискредитује читаву акцију.

Ако је циљ Апела 88 оно што у њему пише – „да сви политички актери у међународној заједници и региону недвосмислено осуде (…) званични Београд“ – до тога свакако не може доћи а да претходно страни центри одлучивања нису приупитали своје овдашње амбасадоре, обавештајце и сараднике од поверења – да ли је тачно то што пише у Апелу 88?

Шта мислите, да ли ће ти људи потврдити параноидне фантазије из Апела 88?

На пример, да је „реч о још једном у низу покушаја званичног Београда да се Црна Гора врати у државни оквир са Србијом“? Да су се власт и опозиција у Београду удружили с циљем „задржавања Црне Горе под београдским великодржавним патронатом“?

Да је реч о „новом покушају државног удара“, наводно сличном оном из 2016, када се, једва, „Црна Гора успела да се одбрани од руско-српског удара“? А да је „стратег, покровитељ, логистичар и наредбодавац последњег покушаја дестабилизације ЦГ званични Београд, односно власти Србије, СПЦ и највеће опозиционе странке“?

Коначно, да „званични Београд“, опет води „регенерисану политику Слободана Милошевића према суседним државама“, а чији су основни елементи „геноцид, етничко чишћење и масовни ратни злочини“?

Ове оптужбе су у тој мери фантастичне и тако мало имају додирних тачака са стварношћу, да једини одговор који познаваоци овдашњих прилика могу дати својим централама на питање: „да ли је тачно то што пише у Апелу 88“, јесте – „ма пустите будале“.

Апел 88 је, заправо, састављен од толико којештарија да чак ни Данас (тај Аутошовинизам тајмс, како га зове Ћирјаковић; овде), није смео да објави његов интегрални текст, испуштајући неке срамније делове попут „српске окупације (Црне Горе) 1918. године“, и изостављајући пуну листу потписника – између осталог, нису набројани Миливој Бешлин, Никола Самарџић, Александар Оленик, Динко Грухоњић, Томислав Марковић, Славиша Лекић, Бошко Јакшић, Мијат Лакичевић, Снежана Чонградин, Бојан Тончић и Душан Мијић – претпостављам да би их се, колико толико, заштитило од бруке; овде).

Од Апела 88 одмах су се оградиле чак и перјанице „грађанске Србије“. Сергеј Трифуновић (ПСГ) написао је: „Читам Апел 88. Па то пас с маслом не би појео. Не чуде ме Чеда, Чанак и остала екипа, али ме чуде Латинка Перовић и Иво Голдштајн; ту има барем пет озбиљних историчара који не знам шта су студирали“.

„Приметићу још“, додао је Трифуновић, „и да Словенија и Хрватска имају своју државу, но нигде се СПЦ не зове другачије но Српска Православна Црква. Једино је још доктор права Анте Павелић покушао нешто слично што и господин Ђукановић, но без успјеха у коначници“.

Јавио се и академик Душан Теодоровић, који је написао: „Не слажем се с Апелом 88“. На то је Весна Пешић додала: „Ни ја се не слажем. Лажљив је, власт у Бгд нема намеру да руши територијални интегритет ЦГ“.

Затим је у низу објава Пешићева утврдила да „нема претње из Бгд територијалном интегритету ЦГ. Потписници су лажови“, „Вучић се није мешао, а говоре о званичном Београду“. А у вези тврдње да је реч о „предупређивању руско-српског мешетарења у ЦГ“, она каже: „све су то измислили, и државни удар… не будите наивни“, одбијајући „да је Црна Гора била нечија колонија, тј. Србије, баш безобразно“.

Пешићева посебно критикује део потписника и њихове мотиве: „ево опет Латинке на челу колоне с њеним Чедом и дружином, доста ми је више“, „потписници су скоро сви Чедина и Чанкова банда“, „критикујем потписнике из других разлога, реч је о преварантима“, помиње „Самарџића“ (Николу – С. А) „и сличне мутиводе, који причају само о службама, те Удба, те Руси… а ми поцркасмо и овде и у ЦГ“; такође критикује „ове из других република, требало би да се не мешају, нарочито Кучан, добијем осећај као да потпаљују“.

А водитељ Иван Ивановић је написао: „Треба пружити прилику потписницима апела да поштено кажу да ли су уопште прочитали шта су потписали. И с ким“.

Неки од апелаша 88, међутим, узвратили су противоптужбом на критике, укључив и на оне које долазе из „грађанске Србије“, да их изричу националисти.

Александар Оленик (ГДФ) написао је: „Сви скривени националисти и настављачи Милошевићеве геноцидне политике су се лепо показали ових дана, подржавајући клерикалну, лоповску, педофилску, средњовековну, милитарну и параполитичку фалангу која себе назива СПЦ. Да се зна ко је ко“.

Сергеј и Весна „скривени националисти и настављачи Милошевићеве геноцидне политике“?

Можда је пре реч о томе да ти људи ипак имају извесни осећај за реалност – док се то не би баш могло рећи за политичара који у Србији хоће да изађе на изборе, а СПЦ назива „клерикалном, лоповском, педофилском, средњовековном, милитарном и параполитичком фалангом“. С таквим ставом ни укућани неће гласати за њега.

Јавила се и Биљана Србљановић с тако неинтелигентним текстом да сам се у тренутку запитао – да га није неко други написао, или је сирота Биљана почела да губи разум?

Србљановићева се, најпре, сита начудила како неко може да протестује „против закона који се и буквално зове `о слободи вероисповести`“, питајући се: „а шта може бити лоше у слободном исповедању вере“?

Е, тако бива ако за педесет година живота не научиш да се злокобне речи, ради манипулације, обично замењују другим, умирујућим појмовима. Тако се лаж зове „алтернативном чињеницом“ или „постистином“, а логор за истребљење и мучење назва се „радним логором Јасеновац“.

И да, тако то бива када на време ниси читао лектиру. Па не знаш за Орвелову 1984, у којој се Министарство рата зове Министарство мира, Министарство пропаганде Министарство истине, а Министарство терора Министарство љубави.

Онда би знао да се зато „Закон о конфискацији имовине СПЦ у ЦГ“ зове „Закон о слободи вјероисповијести“.

„Прочитала сам закон“, пише даље Србљановићева, „и видим да страх да ће неко СПЦ-у да отме Острог или било који други манастир нема никаквог утемељења; то не само да у закону не пише, већ је написано управо супротно: вековне светилишта православних Срба остају то што јесу и ту нема ни механизма ни намере да се ствар промени“.

Не знам у каквом је ментaлном стању била Србљановићева када је читала „Закон о слободи вјероисповијести“. Али, мислим да, ако није у питању сужење свести изазвано каквим спољашњим факторима, тада једино особа с интелигенцијом парамецијума не би могла да схвати оно што тамо пише. На пример:

Члан 12: „Добра која представљају културну баштину ЦГ, а на којима право својине или коришћења има вјерска заједница, не могу се отуђити, премјештати или изнијети из државе, без сагласности Владе“. То значи: Влада прогласи мошти Св. Василија културном баштином и оне се чак не смеју донети ни у Никшић, а да се претходно не мора тражити специјална дозвола од Владе.

Члан 59. „Новчаном казном од 200 еура до 2.000 еура казниће се за прекршај родитељ који врши вјерску поуку супротно одлуци дјетета“, тј. уколико је дете старије од 12 година (чл. 51 ст. 2); то значи: дете од 12 година сада има право да пријави своју мајку полицији и оптужи је да је – уместо да је пусти да игра игрице на телефону – хтела да је подучава молитви „Богородице дјево“; и за то ће сирота мајка бити кажњена с 200-2.000 евра.

Члан 62/1: „Вјерски објекти и земљиште који су изграђени, односно прибављени из јавних прихода државе, или су били у државној својини до 1. децембра 1918. године (а за које не постоје докази о праву својине вјерских заједница), државна су својина”. То значи: Влада прогласи незаконитим досадашње уписе СПЦ у катастар непокретности – као што је и урађено! (а на шта је указала и Венецијанска комисија; види овде, 47); Влада, онда, утврди да је, рецимо, за изградњу манастира Дајбабе ондашња Кнежевина ЦГ дала прилог од 20 талира; пошто закон не каже колики удео јавног новца датог за изградњу је довољан да би се црква или манастир конфисковали, садашња Влада ЦГ, на основу чл 62/1, лепо прогласи Дајбабе државном својином. И потом је дâ на коришћење Црногорској православној цркви.

Што је најлепше, у овом члану уопште се не прецизира на које се све државе мисли. Тако, може се протумачити да је, из јавних прихода, Немањин синовац, жупан Стефан Првослав, подигао 1213. године будимљанске Ђурђеве Ступове. Влада онда, на основу таквог увида, конфискује манастир од СПЦ и да га на коришћење ЦПЦ.

Члан 62/2: „Вјерски објекти који су изграђени заједничким улагањима грађана до 1. децембра 1918. године (а за које не постоје докази о праву својине), државна су својина”. У претходном ставу Влада је, дакле, добила право да може да конфискује сваки манастир или цркву за чију је градњу дат било колико мали прилог из јавних прихода. Овим ставом, пак, Влада добија овлашћење да може да конфискује чак и манастире или цркве који су грађени искључиво добровољним, приватним прилозима!

То значи да све што не може бити конфисковано по чл. 62/1, моћи ће да буде одузето по чл. 62/2.

За мене је посебно весело било то што се овим чланом врши експропријација свих новчаних прилога – јавних или приватних – који су икада, у целокупној историји, били дати, на територији ЦГ, за неку цркву или манастир. На основу такве, јединствене експропријације – невиђене у светској историји (овде, 47-48) – Влада ЦГ је добила овлашћење да може конфисковати било коју цркву или манастир СПЦ. И да их, потом, препусти на коришћење ЦПЦ.

А све је то за Србљановићеву – „прочитала сам закон и видим да страх да ће неко СПЦ-у да отме Острог или било који други манастир нема никаквог утемељења“?!

Лудило.

Али, ако је Србљановићева имала помрачење свести, како је могуће да се исто десило потписницима Апела 88 – Латинки, Басари, Лекићу, Јакшићу, Лакичевићу, Мијићу, Суши, Прокићу… Како су сви ти људи могли да стану иза тако иритантне којештарије – толико одбојне, да је то засметало чак и Весни, Сергеју и Теодоровићу?

И то је оно што не разумем.

Зато морам да се ослоним на претпоставке. Једну од њих нашао сам у чланку Антонија Ковачевића.

Ту се каже да иза читаве маркетиншке операције „Je suis Milo Đukanović“, укључив и Апел 88, стоји „велики мештар“, Беба Поповић. Он је, наиме, направио резервни излаз за Ђукановића.

Ако Срби у ЦГ пруже одвећ велики отпор конфискацији цркава и манастира, биће уприличен долазак Вучића у Подгорицу. А Вучић ће „учинити да се неки парафи у спорном Закону преко ноћи сами избришу, а неки други, опет, допишу“.

Ђукановић би, у том случају, „засијао новим сјајем разумног државника“. А Вучић би – оклеветан од стране 88 злих другосрбијанских апелаша да је подривач и агресор – добио прилику да покаже своју конструктивност и патриотизам. И мирна ЦГ.

Народ је у ЦГ, после усвајања закона, показао изузетну бунтовност и спремност да се бори за светиње. А Блиц најављује да би „Александар Вучић, уз благослов патријарха Иринеја, могао присуствовати налагању бадњака у ЦГ“.

Па да видимо, у данима који предстоје, ко ту за кога спинује. И ко је коме корисни идиот, а ко чиста срца брани идентитет, душу и светиње.

Сва наша подршка, безрезервно, иде верном православном народу ЦГ. И упркос свим мешетарима, као и свом спиновању, уверен сам – попут већине читалаца овог портала – да ће наш народ умети да одбрани све што треба.

А то су: светиње, душа, и вишевековни идентитет. Како онај хришћански, тако и онај српски.

Извор: Стање Ствари

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Палестински терориста осумњичен за убиство Јасера Арафата је спона између Вучића и Ђукановића

5 (4) Мохамед Дахлан је човек о којем се неколико година уназад често говори у …

Обрадовић: Медији под Вучићевом котролом покушавају да спасу Мила Ђукановића

5 (2) Председник покрета Двери Бошко Обрадовић оценио је данас да „није случајно што режимски …

6 Коментара

  1. Latinka, pešićeva, basara, srbljanovićeva moraju biti svuda gde se vršu govna. Dosad nisam čuo ni pročitao ni jednu njihovu rečenicu u kojoj ima trunka istine. Ne razumem šta onda njih drži u žiži medija. Jesu li oni spojeni sa medijima kao pupčanom vrpcom? Plaćaju li oni toliku medijsku pažnju? Pored nas žive ljudi mudri i stručni, a niko ne pomišlja da ih pita za mišljenje o bilo čemu. Šta više, latinka i pešićeva su univerzitetski profesori, a čini mi se da ni jedna nije objavila ni jednu knjigu. Nisam baš pratio njihov „rad“, ali pročulo bi se da su napisale bilo šta korisno, makar mali udžbenik od stotinjak strana. Ništa. Totalna nekreativnost, nesposobnost i nerad. Ovo dvoje preostalih bednika, basara i srbljanovićeva nešto kao stvaraju, pokušavajući mucavim jezikom i dronjavim stilom da iznesu svoje „genijalne ideje“ koje više liče na igru reči petogodišnjaka koji vrteći se u krug izgovara prostakluke pokupljene na ulici i umire od smeha ubedjen da je jako zabavan.

    • Доктор са Чубуре

      Господине Рајко, у фокусу медија овакве ликове држе власници тих медија, не они на папиру већ они стварни, из сенке. Не треба много копања па да се установи да су власници ових гласноговорника лажи које поименце помиње текст и власници медија у ствари исти. Уосталом, често већина нас заборави да је сврха са којом су медији измишљени пре свега манипулација јавним мнењем, а јавно мнење је још по Платону онај обманути, најнижи слој људи који седећи у пећини, на њеном зиду посматра пројекцију игре сенки и одсјаје стварних догађаја изван пећине. Медији су замишљени као тумачи те игре сенки пећинским људима у сврху стварања виртуелне реалности коју они треба да прихвате као своју.

      • Istina živa, to što kažete za medije. Oni jesu izmišljeni radi manipulacije. Ali ipak se od njih očekuje i neka trunka, bar neki privid objektivnosti, istine i poštenja. Uostalom, na objektivnost i istinu ih obavezuje i zakon. I to me upravo uvek naljuti, to što mediji rade suprotno onom što bi morali i što očekujem. Svakom dopuštam da misli različito od mene, ali lagati ne sme niko. Ako nešto mislimo, a nismo sigurni da je to potpuna istina, dužni smo da svoju sumnju nagovestimo bar jednom rečju (kao npr: „verovatno“, „možda“ itd). Takodje mislim da je taj prljavi potcenjivački, prezrivi, psovački stil koji oni upotrebljavaju za opisivanje Srba i Srbije nedopustiv. Ovo što ovi ljudi rade je bezočna agresija prema čitaocima/gledaocima, tj. prema svima nama i zbog toga bi oni morali da im budu izopšteni iz svih medija. Čemi npr. služi njihova redovna urečica „Srbi su stoka“ ili neprekidno izjednačavanje srpskog naroda sa onim u Domanovićevoj pripoveci? Tu nema dobre namere. Cilj je samo uniziti i oslabiti Srbe i Srbiju. Zašto ih onda trpimo, za Boga miloga? I hoćemo li ikad smoći snage da se obračunamo sa tim podlačkim medijima?

        • Доктор са Чубуре

          Медији преносе и део истине, на пример када саопште резултат неке утакмице или дају извештај о времену. Све остало је или лаж или толико обојено да је неупотребљиво као основ за стварање било каквог независног мишљења.

          Супротно вама, мислим да ови пљувачи по Србији и Србима раде позитивну ствар, истина из нехата. На нашу срећу, онај ко их је сакупио није успео да пронађе бар мало паметније или мање одвратне ликове. Овакви, они као реакцију стварају једну нову, узвишену свест код Срба и то је све очигледније, поготово у последњих неколико недеља.

          • Da, promene na duhovnom i kulturnom planu u Srbiji su sve vidljivije. To osvešćivanje je trajalo godinama, ali sad je izgleda većini konačno puklo pred očima. Ali ne bih rekao da je tome značajnije doprineo ovaj korov. Oni su bili samo neka vrsta dopunskog goriva. Mislim da su više uticali ljudi kao g. Antonić i drugi ljudi koji su se borili za istinu i poštovanje Srba i Srbije, kao i Rusija, njeno jačanje i njeno veće prisustvo na Balkanu. Bez Rusa ne bismo imali ni zaledjinu, a što je još važnije ne bismo imali ni pozitivan primer. Bez pozitivnog primera razvoj je jako težak i spor. Evo, upravo na ovom portalu danas je objavljeno jedno „gradjansko kažnjavanje“ narko dilera. Mi verovatno nećemo nikad posegnuti za ovakvom merom, ali nam Rusi pokazuju da roditelj IMA pravo da zaštiti svoje dete i da u toj zaštiti gotovo da nema ograničenja i to će ubrzati kristalizaciji stavova o pravima roditelja i dece i kod nas. I na kraju, ni naši neprijatelji u zemlji i inostranstvu nisu isto što su bili pre deset godina. Ljudska prava se sve redje pominju, izlizala se valjda od silne upotrebe, Srbiju kao temu izbegavaju nato članice, jer je sve jasnije da su nas bombardovali na pravdi Boga. Bilo da se tog bombardovanja stide (što je manje verovatno) ili da izbegavaju da razgovor skrenu na temu za koju nemaju zgodnu propagandnu priču, to je još jedan pokazatelj da pravda i istina još uvek stanuju negde na ovoj planeti i da nepravedni lažovi zaziru od njih.

            • Доктор са Чубуре

              Антонића на жалост нема у медијима, а коров је, како сте и сами приметили, присутан у свим. Зато је утицај корова значајнији на то да се народ тргне и освести.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend