Слободан Владушић: Ковић мора да буде протеран са Филозофског јер не рони сузе над Павелићем

Живи симболи стварају енергију и делују на друге људе, храбре их и подижу. И баш зато што је постао такав симбол Ковић мора да буде протеран са Филозофског факултета

Срећом сезона прва, завршила се хепиендом и Ковић је ипак изабран у звање ванредног професора на радост гледалаца и његових студената оба пола. Али хепиенд је кратко трајао: од те 2017. до 2021. са Одељења за историју су приликом конкурса за избор у звање избачени на улицу Александар Фотић, Небојша Шулетић и Маја Николић док је Ковић, који је поменуте јавно бранио, добио на поклон укупно осам судских тужби (кривичних и парничних) који су поднеле следеће особе (азбучним редом послагане): Љушић Радош, Самарџић Никола, Станковић Влада, Стојановић Дубравка, од којих је првоспоменути Радош у међувремену постао пензионер, док је остала братија и сестрадија и даље упослена на поменутом Одељењу. То је био увод у ово што се сада емитује, а то је Избор у звање проф др Милоша Ковића, С02. Заплет је исти: избацити Милоша Ковића са Одељења за историју или, метафорички речено, спалити га на Студентском тргу слично као што су ономад колеге спалиле Ђордана Бруна на једном другом тргу. Његова кривица: није хтео да одустане од истине и прихвати догму иза које стоји гола Моћ.

Разуме се, о ово што се (поново) догађа Ковићу, може се интерпретирати врло једноставно. На неки начин то би ми и приличило, ако се узме у обзир да сам редовни професор на Филозофском факултету у Новом Саду. У тој улози углавном и пишем ове текстове у Печату. Међутим, данас сам одлучио да случај Ковић исприповедам као романописац. Дакле, хајде да прво упознамо три јунака нашег романа.

Први је Самарџић Никола (СН) шеф Катедре за општу историју новог века на којој је запослен и Ковић. Црњански се у Роману о Лондону на почетку позива на Квинтилијана који каже да за познавање човечанства није потребно познавати цело човечанство. Доста је упознати, добро, и једну фамилију. Исто важи и за СН-а. Да би се упознао СН, не треба читати цео његов опус, већ је доста упознати добро само један његов лајк, односно знак слагања са следећом реченицом на твитеру (цитирана су и оригинална правописна ,,решења”): ,,Србија је у глибу митоманије свињокрадице и коњокрадице Карађорђевића. Они су трудној жени одсекли сисе, измислили Косовски бој, измислили СПЦ, створили светог саву и остале глупости, направили ршум у Цг и Косову Јасеновац је одговор на њихову владавину нема већих злотвора.” Ово: Јасеновац је заслужена казна за Србе – то је СН лајковао.

Да је онлајн, то би сасвим сигурно лајковао и поглавник НДХ, Анте Павелић. СН и Павелић о Јасеновцу мисле дакле, врло слично: да су сви ти људи тамо поклани оправдано.

Тај лајк је оно што је довољно знати о Николи Самарџићу.

А ко су они који ту твит фекалију не би лајковали? Пада ми на памет Јаша Алмули, аутор књиге Јевреји и Срби у Јасеновцу у којој се може пронаћи податак да је од 2 милиона Срба у НДХ њих 600.000 убијено, 250.000 је покатоличено, а исто толико протерано.

И пада ми на памет Милош Ковић.

Укратко, Милош Ковић мора да буде протеран са Филозофског факултета зато што не лајкује Јасеновац и зато што не рони сузе над атентатом на поглавника државе која је Јасеновац створила, као што је то учинила Дубравка Стојановић.

Није Ковић једини који мисли као Алмули, а не као Павелић, али је ипак по нечему изузетан.

Наиме, мало ко је тај лајк и све остале сличне лајкове и смајлије над српским гробовима, доживео попут Ковића – као понављање злочина који се управо дешава пред нашим очима, док се његови извршиоци цере у осећању свемоћи и некажњивости. Уместо да као сав ,,поштен” свет прави каријеру, прилагођавајући се, понизно, лајковима и смајлијима нових владара наше историје, Ковић је почео да се бори против тог ужаса у својим колумнама, јавним наступима, гостовањима у медијима, предавањима…. Тиме је јавност непрекидно подсећао да се не може живети као ,,сав нормалан свет”, док неко у Београду оплакује смрт Павелића или лајкује Јасеновац.

За ту борбу Ковић није добио никаква директорска места или станове, па ни академску заштиту (која није никаква привилегија, већ базично право) – да јесте не би било овог серијског рада на његовом избацивању са радног места на улицу. Уместо тога добио је ништа.

Међутим то ништа и овај прогон, нису Ковића претворили у депресивног дефетисту, нити су га спречили да се против тих лајкова за Јасеновац бори и даље без остатка, рачуна и без предумишљаја. Ковић дакле, илуструје могућност живота као мисије. А мисија је у томе да се истина не поколеба пред догмом иза које стоји Моћ.

И последице те борбе се виде: Ковић је током времена и без своје воље, постао и симбол и доказ да се у Србији неко може борити за нешто без личног интереса, дакле из начела и принципа, ерго да није нужно бити крпа и бескичмењак, већ да је то само избор људи малог формата и слабог карактера.

А живи симболи стварају енергију и делују на друге људе, храбре их и подижу.

И баш зато што је постао такав симбол Ковић мора да буде протеран са Филозофског факултета.

Тако долазимо до трећег јунака овог романа, заправо трећег човека, који је увек ту (2021. као и 2017.) али се упорно прави да га нема.

Књижевност, међутим, има моћ да невидљиво учини видљивим и захваљујући тој моћи пред нама се управо материјализује слика и прилика декана Филозофског факултета Данијела Синанија.

Погледајмо свет нашег романа очима овог јунака. Шта он види? Види прво да је СН у својству шефа катедре, предложио састав комисије за избор Милоша Ковића у звање ванредног професора, иако је Ковић већ ванредни професор који испуњава све критеријуме за напредовање у звање редовног професора. То је дакле, прва очигледна неправилност.

Наш јунак види и то да Самарџић Никола који је предложио састав комисије врло сличан, па можда чак и идентичан оном Николи Самарџићу који је тужио неког Милоша Ковића, који је опет, врло сличан оном Милошу Ковићу кога та комисија треба да непристрасно и објективно оцени. То је дакле, очигледан сукоб интереса. На то су га подсетили и шефови катедара Одељена за историју у једном допису.

Позиција декана даје Данијелу Синанију законска овлашћења да прекине прогон Ковића. ОН сам, као декан, има законско право да предложи комисију која ће објективно и непристрасно да састави реферат о Милошу Ковићу.

И тако смо дошли до оног тренутка када сваки човек мора да одлучи на чијој ће страни бити.

Данило Киш на крају Пешчаника пише да је боље бити на страни прогоњених (што у роману односи на Јевреје) него прогонилаца (што се у роману односи на нацисте односно хортијевце).

Синани тренутно верује да је сигурније бити на страни прогонилаца.

Претпостављам да Синани размишља овако: прогон ће се једном завршити, све ће бити као што је било и раније (осим што прогоњених више неће бити на Филозофском) и све ће заборавити: ко ће се за десет двадесет година сећати неког Ковића који је некада давно био на Одељењу за историју? Нико жив. Ако се баш и сети неко, прегледајући пожутеле странице новина, које више нико не чита, замишљам како том неком Синани одговара тугаљиво: синко, таква су времена била.

На жалост, морам да разочарам Синанија: ово се неће заборавити, тачније памтиће се. Наиме, врло сам близу идеје да ми цела ова прича коју овде приповедам послужи као увод у нефикционални роман типа Хладнокрвно Трумана Капотеа, који бих лично написао уколико Ковић насилно буде протеран са факултета. (До сада сам иначе написао четири романа, у 14 издања, са преко 20.000 продатих примерака и 4 књижевне награде. Толико о компетенцијама). Или као што би казао Квинтилијан: не морате знати судбину сваког Србина, ако желите да упознате Србију на почетку 21. века. Довољно је да упознате судбину једног човека. На пример, Милоша Ковића.

Ако Синанија ово не чини срећним, онда нека престане да глуми духа и појави се пред свима нама као декан. Уосталом, закон му даје могућност да прекине прогон Ковића. Нека спаси своје достојанство као и достојанство установе у којој је декан.

Уколико се то не буде догодило, ма колико се правио невидљив, сва је прилика да га чека улазак у историју српске књижевности, заједно са осталим јунацима па да врлини покажемо њено сопствено лице, пороку његову сопствену слику, а самом садашњем поколењу и бићу света, његов облик и отисак, као што би казао један Шекспиров јунак.

Нећу ништа измишљати, али нећемо ништа ни прећутати.

И никада се неће заборавити: ни то шта се догодило и ни то како се ко понео.

Опрема: Стање ствари

(Вечерње новости, 30. 10. 2021)