Долазак српског председника Александра Вучића у Загреб представља догађај високог безбедносног ризика по српског председника, а за хрватску председницу Колинду Грабар-Китаровић највећи државнички изазов у досадашњем делу петогодишњег мандата, пише Зекеријах Смајић, преноси Ал Џазира Балканс.
Коме овај сусрет највише треба?
Сусрет државних делегација Хрватске и Србије заказан је у врло неповољном унутрашњеполитичком тајмингу по обе земље и усред обостраних ратнохушкачких препуцавања о прошлости и заглушујуће националне реторике на обе стране. Логично се, због тога, поставља питање зашто уопште оваква изнуђена посета. Зашто баш сада? Ко иза ње стоји? Коме она највише треба? Какав је њен могући расплет и учинак?
Боље упућени извори у седишту ЕУ сматрају да су брзопотезну Вучићеву посету Хрватској синхронизовано исходили јавно невидљива тиха дипломатија, суптилни прсти у белим рукавицама и хрватски лобисти с првенственим циљем заустављања тренда јаловости хрватске спољне политике.
Фрустрирајући међудржавни спор Хрватске са Словенијом обележио је Хрватску у Бриселу као високопроблематичну чланицу Европске уније, што је почетком овог месеца исходило увођење новог европског правила по којем будуће чланице ЕУ неће моћи са собом да уносе нерешене међудржавне проблеме.
Друго важно европско правило које је засновано на лошем искуству с Хрватском јесте да ниједна земља, из себичних интереса, неће моћи да омета свог сусједа на европском путу проширења. За Србију и њене европске амбиције ово правило схваћено је као црвена лампица упозорења да је нормализација односа с Хрватском од судбинске важности за достизање 2025. као индикативног рока за чланство у ЕУ.
Србија значајно заостаје за Црном Гором…
Највећи “источни грех” хрватске председнице ипак је “Иницијатива три мора”, коју је почетком јула прошле године изненадно и на велика звона покренула с радикално антиевропским председником Пољске.
Иако је Грабар Китаровић после контроверзног самита у Варшави убеђивала да та иницијатива није уперена “против немачког утицаја, против Русије, нити је то амерички тројански коњ који јаше против Европске уније” – умерене снаге у ЕУ доживеле су такву “неочекивану егзибицију” Хрватске као недобронамеран гест који ће се памтити све док Пољска буде антиевропски настројена.
Хрватска позивница председнику Вучићу анализира се у седишту Европске уније и из угла најновије Балканске стратегије, која се спремала од јесени прошле године, а усвојене почетком прошле недеље. Најјачи адут српском председнику за прихватање изнуђеног сусрета са хрватском колегиницом на њеном терену јесу започети преговори о приступању Европској унији, у којима Србија значајно заостаје за водећом Црном Гором.
Хрватски циљ посете је и да се у што краћем року из Вучићевих руку истргне чврсто стиснути бајрак самонаметнутог балканског лидера, и да се засени самопостављени Вучићев ореол балканског демократе-просветитеља. Ни једну ни другу улогу српски председник историјски ни етички, реално, не заслужује иако би такву улогу Србија као земља, историјски и геостратешки, могла имати, закључује у Смајић у ауторском тексту за Ал Џазиру Балканс.
Ал Џазира
