“Квира” на југоистоку Сардиније највећи је полигон НАТО-а у Европи. Од 1956. године служи како за вежбе војних снага Алијансе тако и за тестирање и уништавање оружја укључујући и ракете са торијумом и пројектиле са осиромашеним уранијумом. Житељи околних села деценијама умиру у тишини. Обољевају од истих болести од којих и италијански ветерани са Балкана – канцера лимфних жлезда, леукемије, канцера мозга, а пречесто им се рађа потомство са урођеним тешким деформитетима. Локални јавни тужилац Доменико Фиордализи први је јавни тужилац који се усудио да отвори истрагу против једног полигона НАТО-а, а ових дана суду је представио оптужницу против 20 лица међу којима и десет генерала и високих официра. Репортер “Вести” био је на лицу места.
Сваког 15. у месецу на тргу Пиаца дел Кармине, испред зграде локалне владе у Каљарију, окупи се група од око двадесетак људи који траже затварање војних полигона на Сардинији. Посматрају их пензионери који седе на околним клупама испод дрвећа око статуе Госпе од Кармела и можда неки државни функционер иза прозора масивног здања обласне владе.
На челу протеста увек је Мариела Као, пензионисана професорка француског, председница Комитета грађана Избацимо базе.
– Истрага и оптужница Доменика Фиордализија показују да грађани, удружени у комитете, могу да изведу пред суд војно-индустријске империје, тај страховито моћни лоби који управља државама, понавља Мариела Као.
Ако неко из зграде регионалне владе једног дана ипак реши да изађе на трг и саслуша ове људе, чуће потресне исповести. Паола Сиди (40) испричаће им да је 18 година живела и радила у селу Вилапуцу, чији се водовод снабдева из реке Флумендозе, загађене на полигону Квира. Паола се тешко разболела пре 10 година.
– На послу смо пили воду из водовода. Мислим да је то разлог. Превише је болесних. Ако прођете поред главног пута у Пердасдефогу само дуж 100- 200 метара наћи ћете – петнаесторо оболелих. Бар две стотине људи иде на хемотерапије – каже Паола, која је попут још четрдесетак суграђана узела адвоката и предала тужбу.
Она каже да има још људи који су болесни, али ћуте јер се боје да не изгубе посао на полигону.
Мари-Клод Мелис из Каљарија каже да је њен син Валери умро је од рака жлезда (Хочкинова болест) пошто је 1998. и 1999. године служио у Албанији, Македонији и на Косову. На захтев другова и породице војска није присуствовала сахрани, а на Валеријев ковчег није положена застава Италије, јер му држава никада није одговорила ни на једно питање о муницији са осиромашеним уранијумом употребљеној на Балкану.
[quote]
Отрована вода
Тужилац Доменико Фиордализи наводи у оптужници да је на километар и по од центра села Пердадефогу, уз сам пут, на војном локалитету Ис Пибрис, горњи ток реке Флумендозе претворен у “дивљи” војни отпад у коме су нагомилани: велика количина азбеста, електронска опрема, на стотине камионских гума, акумулатори, ракетни упаљачи, бакарни елементи за ракетно навођење и други делови противтенковских ракета који садрже отровне материје.
[/quote]
– После смрти мог сина 2004. године, тадашњи тужилац из Каљарија покренуо је истрагу, али је брзо одустао. Сада имам наде да ће истина о уранијумској муницији, за коју се борио мој син, изаћи на видело – каже Мари Клод.
Од Хочкинове болести разболео се и Паоло Флорис. Он је 1998. године служио тада још обавезни војни рок на полигону Теулада, на југозападу Сардиније. Болест је дошла седам година касније. “Сакупљао сам остатке оружја и муниције на полигону, без икакве заштите. Амерички маринци су имали маске, а наши официри су им се смејали. Примам терапије, не кажу ми да сам излечен”, каже Паоло видно исцрпљен. Држава је одбила све његове захтеве за одштету.
– Знао сам тројицу војника који су служили на Балкану. Умрли су. Добили су неку одштету, не велику. Остали моји другови су или умрли или су болесни – сведочи Паоло.
Сутра – Крај закона ћутања
Вести
