„Бела књига“ Савета страних инвеститора није нека новост. Она годинама уназад служи као документ кроз који се огледају правци лобирања Савета у властима Републике Србије, како би се постојећи законски оквир прилагодио интересима страних компанија које су присутне у Србији. Непотребно је рећи, у делу који се односи на радна права, Бела књига је скуп лепих жеља „инвеститора“ у Србији, који би да наставе започети процес урушавања права запослених.
Чини се да се ситуација у погледу давања превеликих (законских и незаконитих) слобода „инвеститорима“ захуктава, па је тако сам премијер Вучић у јануару ове године најавио формирање радне групе са јединим задатком да се препоруке из Беле књиге спроведу. Оне се, то је сасвим евидентно, у делу који се тиче права запослених могу спровести једино законодавном интервенцијом. Спрема нам се, дакле, нови Закон о раду, баш како је и најављено више пута из надлежног министарства. А у њему ће се, као и 2014. године, по свему судећи наћи већи број решења које су предложили страни „инвеститори“.
Пишући о решењима у Белој књизи, портал Радник.рс објавио је текст „Радна права по мери страних инвеститора“. Само неколико дана касније, Б92 је на свом сајту објавио интервју са представником Савета (потпредседником Одбора за људске ресурсе Савета) адвокатом Мирком Ковачем (текст крајње тенденциозно насловљен „Инвеститори кад то чују, окрену се и иду“). Будући да је у питању интервју, свакако није било места да се његовој интерпретацији Беле књиге поставе контрааргументи. Отуда је овај текст посвећен критици управо тих препорука, онако како су написане и онако како ће бити имплементиране, ако постану део Закона о раду или других закона.
Радноправним прописима посвећен је део под називом „Радна снага“. Овај текст садржи више десетина препорука, од којих су неке везане за Закон о раду а неке за друге прописе. Следе најзанимљивије међу њима.
1. Изузимање радног учинка из обрачуна зараде.
Овај захтев заправо донекле има смисла. „Радни учинак“ један је од потпуно апстрактних појмова из Закона о раду, који у пракси доноси много невоља (углавном запосленима). Због тога одавно постоје идеје да се радни учинак прецизније дефинише (што истини за вољу није нимало лако у општем режиму радног односа, који би требало да обухвати најразноврсније послове и занимања). Али препорука Савета је да се овај елемент обрише, а да се о њему преговара између запослених и послодавца, по потреби. Непотребно је рећи да би ово практично довело до елиминације увећања основне зараде, јер је у тренутним условима (част послодавцима који су изузеци!) сасвим нереално очекивати да постоје рационални и равноправни преговори приликом закључења уговора о раду. Они су у огромној већини случајева постали такозвани „уговори по приступу“ – уколико се кандидату за посао не свиђају услови рада који су му предочени не мора да се запосли, али измене садржине уговора који је припремио послодавац не може бити.
Крајње је притом циничан одговор господина Ковача да се ово може предупредити организовањем, удруживањем, односно борбом (у тексту се дословно каже: „На питање да ли ће послодавци злоупотребити закон када им да то право и потпуно укину те додатке а самим тим смање и плату, овај правни стручњак одговара да би синдикати требало за то да се боре, да послодавац та права не ускрати.“ Део текста: „Кроз колективне уговоре, борите се“). У ситуацији када „инвеститори“ масовно забрањују синдикате и прогоне њихове чланове, саботирају колективно преговарање док држава окреће главу, оваква изјава је више провокација, него искрен савет.
2. Запослени који су заштићени од отказа по основу технолошког вишка требало би да имају право да дају сагласност на такав начин отказа, и да у том случају имају право на бенефиције за случај незапослености.
Овде се пре свега мисли на труднице и породиље. Господин Ковач каже „да је било ситуација да труднице желе да напусте фирму као технолошки вишак уз отпремнину, али по закону за то немају могућност јер их закон у том смислу штити и оне хтеле не хтеле морају да остану у радном односу. А некада желе да узму отпремнину и оду. А ако у том случају споразумно раскину уговор са послодавцем, немају никаква права на бироу“. Истина је да Закон о раду забрањује да се трудници, као и жени/родитељу на породиљском одсуству, одсуству ради неге детета и одсуству ради посебне неге детета, откаже уговор о раду. Истина је и да уколико жена која користи ова права споразумно раскине уговор о раду, не може користити „права са бироа“, односно права из осигурања за случај незапослености. Тешко је међутим замислити трудну жену или породиљу која жели да остане без посла. Уколико то жели зато што је нашла радни ангажман код другог послодавца, права из осигурања за случај незапослености је неће интересовати – дакле, аргументација Савета не стоји.
Још теже је замислити логику послодавца да је отпусти као вишак запослених у тренутку када не обавља рад, посебно имајући у виду да је од тренутка када оде на породиљско одсуство „терет“ државе, а не послодавца. Овај предлог је посебно чудан када се узме у обзир да приликом решавања вишка запослених уз такозвани „социјални програм“ који им се нуди, послодавац заправо доноси програм решавања вишка запослених чија реализација није временски ограничена. Дакле према садашњем законском решењу послодавац може да сачека истек одсуства и да онда „омогући“ запосленој да буде отпуштена са законском бенефицијом отпремнине (то се нажалост често и дешава, када се породиље отпуштају одмах по повратку са одсуства). Коначно, уколико је „пакет бенефиција“ које послодавац нуди толико повољан за запослену, ништа је не спречава да прекине одсуство ради неге детета (породиљско одсуство је обавезно и не може се прекидати) или да то право уопште не користи.
У сваком другом случају је наравно повољније да прво искористи своја законска права везана за трудноћу и порођај, па да тек онда размотри понуду послодавца. Због свега наведеног, јако брине могућност да ће се наопаком аргументацијом која не стоји увести правило да послодавац може да отпусти труднице или породиље као вишак запослених – ово би се заиста могло назвати правилом „Белом књигом за белу кугу“. Имајући у виду досадашње искуство са послодавцима, „газдама“ и „инвеститорима“, који често крше и овако лабаво постављена правила из Закона о раду, чини се да би овде простор за злоупотребе био огроман и да би се свака трудноћа код таквих послодаваца кажњавала отказом.
Повезана са овом препоруком је још једна занимљива идеја која се тиче положаја трудница и породиља: „У вези са новим одредбама о заштити запослених трудница, односно запослених који користе породиљско одсуство тј. одсуство са рада ради неге детета или посебне неге детета, требало би прецизирати: (и) да решење о отказу неће бити ништаво, уколико је до трудноће дошло након достављања овог решења запосленој – претпостављам да је овде реч о намерном изазивању конфузије како би се коначно одредба у потпуности укинула (таква тактика примењена је 2014. код укидања увећане зараде за сменски рад); као и (ии) да дневна пауза/скраћење радног времена за дојење детета од 90 минута у себи обухвата и период редовног одмора у току дневног рада, те да не постоји право на додатну паузу у току дневног рада“. Овде се практично каже: (и) нешто што је већ сасвим лепо формулисано законом јесте проблем зато што га тумачимо онако како не пише, а све у циљу да се одредба прикаже као штетна и коначно укине; (ии) да тумачимо правило да породиље које доје децу немају право да и саме једу и одмарају се у току дневног рада – паузу коју имају могу да искористе да нахране децу, ништа додатно није дозвољено (то што у Закону о раду пише нешто сасвим друго, није битно – битно је пласирати алтернативно тумачење које ће вероватно ускоро постати пракса). Белом књигом за белу кугу, заиста.
3. Уговор о раду на одређено време би требало да се продужи са 24 на 36 месеци и да не буде лимитиран било каквим условима за закључење.
Већ је било речи о томе да се одредба о уговорима на одређено време не примењује доследно и да инспектори рада намерно не реагују на очигледна кршења закона. Ова препорука заправо иде у правцу да се ова законска препрека отклони и да се озакони постојећа незаконита пракса послодаваца. Сличне ствари су се дешавале и приликом измена и допуна Закона о раду 2014. године, када су се примери кршења права запослених претакали у законске норме. Према овој препоруци, сваки запослени и послодавац би могли да договоре приликом закључења уговора о раду на који ће период уговор бити закључен.
Јасно је наравно да би уговори на одређено време постали правило, чиме би се не само омогућило брзо повлачење „инвеститора“ из Србије, него би се запослени држали у константном страху за свој посао и добровољно одрицали низа законских права, укључујући и право да оснују синдикат и колективно преговарају, штрајк да не помињемо. Ово се и данас дешава код многих послодаваца и често је предмет новинских извештавања. С том разликом што је то данас незаконито, а овом једноставном изменом би постало – потпуно легално.
4. Прековремени рад би могао (морао) да се врши увек када то каже послодавац.
Ова препорука иде у правцу брисања одређених разлога за увођење прековременог рада, који би запослени и послодавац индивидуално уговарали. И овде, као и у претходним примерима, „преговарање“ услова рада се ставља у први план јер је сасвим јасно да ће тако послодавац моћи да наметне своје услове без икаквог отпора, а да при томе не крши закон. Знајући да је неплаћени прековремени рад и данас једна од главних тачака израбљивања запослених, можемо да замислимо како би изгледало да се пракса увођења прековременог рада озакони без посебних ограничења.
5. Коначно, једна од најсимпатичнијих препорука јесте она која се тиче смањења прекршајних казни за послодавце. Оне су наводно јако високе за неке „мање прекршаје“. Ово не вреди коментарисати, па можда само једна кратка и добронамерна порука послодавцима: не кршите закон, па вам ни казне неће бити превисоке.
Бела књига наводи још неколико препорука у вези са изменама и допунама Закона о раду. Неке од њих су смислене – на пример, препорука о стриктном означавању императивних и диспозитивних норми у закону – ово разликовање је од огромног значаја у радном праву. С добрим разлогом се указује и на недоследност судске праксе и праксе инспектора рада. Чини се међутим да је све рационално у Белој књизи остало у сенци невероватних захтева за даље понижавање запослених. А чињеница да постоји радна група која смишља како да све наведено, и још много тога, постане део важећег законодавства, никако не охрабрује.
Инвестициона политика Владе је промашена. Она се међутим неће мењати ни под новим премијером, то је сасвим извесно. „Инвеститори“ које привлачи могућност некажњеног кршења закона и робовска радна снага неће донети бољитак Србији. И тога су свесне и младе генерације, па не изненађује што су социјални захтеви нашли своје место на текућим протестима против диктатуре. Тамо где „инвеститори“ прођу, остаје и финансијска и социјална пустош. Не само што се користи слабо плаћена и обесправљена радна снага, већ нема реинвестирања профита, који се испумпава из земље. На губитку је наравно и држава која огромним и неоправданим субвенцијама троши новац који јој се не враћа кроз порезе, а који је могао да буде уложен у здравство, школство, војску или полицију, пензијски фонд. Отуда не чуди што су се управо и ове групе препознале у социјалним захтевима и придружиле протестима – све њих, све нас, погађа исти пакет дилетантских мера „реформе“.
Сасвим је извесно да је тренутни курс власти такав да се политика према радницима неће променити док се не промени начин схватања социјалног положаја просечног грађанина Србије и док се не крене у праве реформе које ће се ослањати на сопствене снаге. Питање свих питања је: шта ће нам „инвеститори“ који не инвестирају, понижавају запослене и укидају радна места са престанком субвенција? Да ли ситни политички поени који се добију искривљењем (ипак значајно лоше) статистике вреде сахрањивања достојанства грађана? Да ли се треба плашити да ће „инвеститори“, како нас застрашује наслов текста на Б92, да се окрену и оду, или им треба показати врата јер такви какви су не могу да направе никакву квалитативну разлику? Док се нешто не промени, сви заједно ћемо максимизирати профит „газдама“ и „инвеститорима“ на рачун свог рада. Једино чега се треба плашити јесте да ће садашња власт потрајати довољно дуго да нас додатно понизи новим Законом о раду.
Марио Рељановић, Пешчаник.нет
