fbpx
Насловна / Србија / Срби као робови који глуме стратешке партнере

Срби као робови који глуме стратешке партнере

Пише: Владимир Димитријевић

НИЈЕ ВАМ ДОЗВОЉЕНО ДА ПОСТОЈИТЕ 

Однос Империја САД – ЕУ – НАТО према Србима се, наравно, геополитички може разумети: Срби су, као и вековима до сада, „реметилачки фактор“ на Балкану који омета продор Запада ка Блиском Истоку, или је, потенцијално, руски савезник. Запад, по академику Милораду Екмечићу, народ Светог Саве доживљава као коњоводце руских козака ка топлим морима. Зато су Срби протерани из данашње Хрватске, која је примљена у челични загрљај Империје; зато је Република Српска стално угрожена политиком унитаризације Босне и Херцеговине; зато је Црна Гора „монтенегризована“ стварањем црногорске нације која претумачује највећег србског песника, Његоша, и пише латиницом. Зато се Косово и Метохија отимају Србији и нуде Великој Албанији, савезници НАТО Турске. Зато се спремају удари на Војводину и Рашку област.

Све је то, дакле, геополитика. Али, хладнии прорачунати Запад је према Србима у последње две и по деценије окрутан више него што геополитички интереси захтевају. И са мање силе и неправде могли би се постићи слични, по Србе, неповољни резулати, јер су домаће политичке елите, осим часних изузетака, више него услужне осовини Вашингтон – Брисел. Па ипак, западни злоставитељи, маскирани у доброжелатеље и миротворце, просто уживају у понижавању Србије и спречавању сваког, макар и симболичког, добитка србске спољне политике (изузетак је једино 1995, и стварање Републике Српске, којој, опет и опет, прети покушај укидања). Чак и „подела Косова“ (у бити, штетна по србске националне интересе) , о којој је маштао Ивица Дачић, од стране Империје није допуштена ни као наговештај. Као што су римски пагани, гонећи хришћане (иначе, крајње мирољубиве, ненасилне и одане држави као отаџбини, али неспремне да праве компромис са идолопоклоноством) , са страсном мржњом говорили „Нонлицетвосессе“ ( „Није вам дозвољено да постојите“) , тако и савремени, репаганизовани Запад Србима говори оно што је Ворен Кристофер рекао Слободану Милошевићу кад га је овај питао шта треба да учини да би САД према Србији имале пријатељски однос:“Нема посебних услова. Морате увек и на сваком месту да урадите оно што се од вас очекује“.
Тако престаје политика; тако почиње злостављање.

ИДЕОЛОГИЈА ЗЛОСТАВИТЕЉА 

Угледни србски философ, др Милан Брдар, указивао је, још 2008. године, на то да у србомрзачком лудилу Империје, шекспировски говорећи, има система. Он доказује да Маркиз де Сад, радикални идеолог западног просветитељства, није писао о еротици, него о политици, која је данас руководна идеолошка матрица Запада и кад су Срби у питању. Реч је о политици запоседања и злостављања која од жртве тражи сагласност са мучитељем:“Данас није довољно „сарађивати“, показујући спремност на добровољно ропство. Морамо, преко тога, да се ентузијастички залажемо да „добијемо оно што заслужујемо“. На пример, да нам отму Косово/… /А ако се то деси, да се не бунимо, него да аплаудирамо ономе ко ће то да нам уради, да кажемо да је то права ствар, да смо то заслужили, и да показујемо ентузијазам тако што ћемо скочити одмах да нацртамо границу, пре него што они кажу где је.“ Није довољно покорити се као после пада Деспотовине Србије под власт Турака 1459. професор Брдар објашњава ставове нових, „меких“окупатора:“У реду, мораш да будеш роб, али понашај се као то ниси, понашај се као да си сарадник, стратешки партнер, јер сви смо у радосној заједници. Споља мора да влада радост. Смешкамо се ми, морате се смешкати и ви, без обзира колико је врућа ватра коју смо вам подложили“. То је један од кључних (а обичном политичком погледу скривених) разлога због кога Ивица Дачић, некад близак сарадник Слободана Милошевића, који је ратовао за Косово против НАТОа, мора да се састаје са Хашимом Тачијем, једним од вођа ОВК тероризма осумњиченим, између осталог, за вађење органа живим Србима. Империја у лицу Кетрин Ештон Дачића приморава да се смеши Хашиму Тачију не зато што не зна шта је Тачи радио Србима (скупа са Чекуом, Харадинајем и сличним луменима „независног Косова“) : она то чини баш зато што ЗНА шта је Тачи радио Србима. Они који господаре светом желе да од Србије створе, како рече др Мило Ломпар, „колонију кривице“. Разлози су јасни: Срби су, како је још 1994. говорио Дејвид Гомперт из РАНД корпорације, члан Трилатералне комисије, носиоци вируса који треба уништити. Вируса слободе.

МЕТОДОЛОГИЈА ЗЛОСТАВЉАЊА

По др Слободану Антонићу, методологија злостављања Србије изгледа овако:
1. Нема коначне листе захтева које треба испунити да би злостављач био задовољан;
2. Захтеви који се постављају су неодређени, да би жртва стално осећала кривицу због неиспуњавања истих;
3. Од жртве се тражи да погађа скривене жеље и намере злостављача ( „Шта је још услов ЕУ? Шта је то што се не тражи отворено од Србије (јер се није тражило ни од других земаља) али се очекује да Србија испуни? Геј парада? Још новца из буџета људскоправашким НВО – оима? Конфедерални статус за Војводину? Још једна награда Србљановићки и Басари?“) ;
4. Жртва не сме ни да мисли, ни да говори, о злостављању које јој Запад приређује јер „кроз ћутање и сарадњу жртве перверзни 3лостављач постаје легитимни ВАСПИТАЧ несрећне жртве“;
5. Жртвино самопоуздање мора бити уништено кроз распамећивање – она мора себе почети да окривљује за своју „неспособност“ да уђе у ЕУтопију;
6. Жртва мора да изгуби идентитет тако што ће њена историја бити претумачена као историја кривице; то јест, по Антонићу:“Србији се проналази антисемитизам у раном 19. веку, фашизам у раном 20. веку, а корени геноцидности и етничког чишћења датирају се чак у 14. век“;
7. Кад жртва „схвати“ да је крива, она мора себи да одреди казну и позове злоставитеља да „испуни правду“ извршењем казне;
8. Жртва не сме имати никакву вредност – ни пред собом, ни пред светом, да се не би видео прави изглед монструма који је малтретира… Зато је, по Антонићу, први корак у отпору Великом Инквизитору јачање самовести и самопоуздања (у култури, пре свега) , затим активан отпор агресији злоставитеља и њихових домаћих помагача, и, на крају, јасно откривање и друштвена осуда како србофоба са стране, тако и њихових локалних саучесника у злостављању.

СВЕТЛОСТ НА КРАЈУ ТУНЕЛА? ДА СКОЧИМО ПОД ВОЗ? 

То је нови, глобалистички тоталитаризам, чију симптоматику Брдар описује као тврдњу да више нема непријатеља:“Напротив, онај ко вас кињи, каже да вам је пријатељ, као у подрумима јунака Маркиза де Сада. Па као што каже Кондолиза Рајс, пре две недеље, после отимачине Косова:“Сједињене Државе су пријатељ Србије“. А Европа то папагајски понавља“, при чему је наша несрећа у томе што имамо „критичну масу припадника политичке елите која је спремна да пристане на ту игру, рачунајући да ће из тога извући неку корист“. Зато је сасвим могуће да, после свега што нам је САД – ЕУ – НАТО Империја учинила, Александар Вучић каже у интервјуу „Ројтерсу“:“Преговори са ЕУ су важни не само са политичке тачке гледишта, већ и због развоја српске економије, бољих животних услова, веће одговорности, другачијег система вредности/… /Датум за почетак преговора са ЕУ је оно на шта сви ми морамо да се усредсредимо, да завршимо тај важан посао, а онда ћемо видети светло на крају тунела“.
Да та светлост на крају тунела није воз, питао би се просечан Србин, коме није до самоубиства на „бриселским шинама“? Јер, евроинтергативци у Србији су жестоко забринути: подршка просечних Срба уласку њихове државе у ЕУ пала је на 41%, а омладина презире ЕУтопијску лаж: ученици и студенти се највише противе том уласку.

ЕXОРИЕНТЕЛУX 

Његош је свом секретару Медаковићу једном јасно рекао:“Зар не видиш, да сам сирак без нигђе и никога. Још да немамо уздања у ту Русију, морали би пасти у очајање, – а ками би се могли држат сами; а већ кога имаш? На кога би се мога поуздат?“. Медаковић додаје „да није било Москова, нигда Србија не би била своја – она би могла бити туђа и свачија кано што то бјеше до појава Руса и њихове помоћи, али своја са туђином нигда.“ Милан Брдар је, век и по после ових тврдњи, изјавио, као Његош некад, а данас „имамо Русију, чији представници кажу „Споразумите се сами са собом, и реците нам како хоћете да вам помогнемо“; то јест, „једини нам је спас промишљена политика у савезу са Русијом“.
Није ту реч више ни о каквом романтичном словенофилству и било чему сличном, одавно превазиђеном. Русија је, у овом тренутку, једина која не само може и хоће да нам помогне у борби за земљу нашег идентитета, Косово и Метохију, него и једина која може да нас спасе од Великог Злоставитеља са Запада. Питање је само да ли домаћа политичка елита то жели, или више не може без мазохистичког уживања које осети кад види бич у рукама Империје.

Фонд Стратешке Културе

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

ИЗМИШЉЕНО ДОСЕЉАВАЊЕ СРБА И СЛОВЕНА НА БАЛКАН У 6. И 7. ВЕКУ: 1. део – Како је све почело?

5 (4) Генерације наших ђака, па тако и писац ових редова, већ у основној школи …

Београд данас међу најзагађенијим престоницама света, аларманто у још шест градова

Немојте излазити из куће – на ово се своди савет на сајтовима надлежних институција, који …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *