fbpx
Насловна / Србија / Репортаже / Срби, шпијуни бечког двора

Срби, шпијуни бечког двора

СТВАРНИ живот великих шпијуна заправо је много занимљивији од оних описаних у романима, филмовима или телевизијским серијама. Њихове операције задивљују више од легенди које су о њима настале, записао је једном приликом Роберт Џ. Лампир, специјални агент ФБИ. Живећи у дубокој сенци, водећи двоструке или троструке животе, они су врло често, хладнокрвно и непоколебљиво, поверљивим информацијама до којих су долазили, мењали постојећи баланс војне, политичке или економске моћи, у временима у којима су живели. Лавиринти, мрачни ходници, тајне собе, тунели и опсена људи од којих су добијали или добијају поверљиве информације саставни су део шпијунског посла. Мотиви за ову врсту животне клацкалице су многоструки. Од дубоких патриотских осећаја, компликованих породичних и животних околности и уцена, па до похлепности и привлачности звекета новца.

Наравно да ни Срби никада нису били равнодушни према таквим изазовима. Листајући пожутеле странице архива или многобројних књига објављених на ову тему, открићемо „туце“ наших људи који су живот стављали на коцку не би ли дошли до неке информације која би могла да помогне њиховој земљи. Ти подухвати се често убрајају у највеће светске шпијунске операције. Међутим, било је и оних који су због прегршт пара издавали своју домовину и нудили и најтајније податке службама других држава, а најчешће оним које су биле отворено непријатељски расположене према Србији.

ОД ИЗБИЈАЊА Првог устанка и почетка формирања модерне државе, Србија је била на удару појединих европских земаља. У томе је, наравно, предњачио свезнајући полицијски и обавештајни апарат Аустрије, који је још од 1805. године био упућен у готово све значајније тајне у Србији. У бечким архивима сачувана су документа која казују да је један од првих „информатора“ Беча био Јован Савић, у нашој историји познатији као Иван Југовић, који је као секретар Карађорђевог Совјета, сваке вечери, преко једног аласа, достављао своје извештаје у Земун, тамошњем аустријском команданту, а овај их је прослеђивао генералу Симбшену у Петроварадин.

Аустријски шпијун Јован Савић или Иван Југовић заузимао је важне положаје у устаничко

време. Био је један од најугледнијих људи свога доба, професор на Високој школи и један од шест министара у Карађорђевој влади. Родио се око 1733. године у угледној свештеничкој породици Савић у Сомбору. Није успео да се закалуђери у једном од фрушкогорских манастира, па у Угарској завршава права. Радио је као професор у Сремским Карловцима, а потом као секретар владике у Вршцу. У Србију долази 1805. Као образованом човеку и познаваоцу више страних језика, није му било тешко да оствари завидну каријеру.

Алекса Ивић, професор историје права, 1929. године, у бечком државном архиву пронашао је доказе да је Иван Југовић био заврбован од Аустријанаца и да је оспособљен за коришћење шифрарника. Међу документима, биле су и признанице на пристојне суме које су исплаћиване Суботићу, односно Југовићу.

У мају 1813, када је осетио да ће бити откривен, бежи у Земун. Исте године умире у Великом Бечкереку, данашњем Зрењанину. Неки историчари су доводили у сумњу његов шпијунски рад. Владимир Ћоровић у „Историји српског народа“ пише да је Југовић био „даровит и учен“, али да није био „морално чист човек“. Поводом двестогодишњице Велике школе објављена је монографија „Јован Савић – Иван Југовић“, у којој је представљен као личност без мрље.

УКАЗОМ кнеза Михаила 1861. године, основан је Прес-Биро Министарства спољних послова. Првих година звао се „прески биро“. Први шеф овог бироа био је Матија Бан – до 1880. године. И по свему судећи једини челник ове службе који није био истовремено и аустријски агент. Један од челника бироа био је и Тодор Стефановић Виловски, рођен 1854, а умро 1920. године. Пре доласка у Србију 1881. уређивао је „Србадију“ и „Српску зору“. Био је посланик и секретар Српског народно-црквеног сабора у Сремским Карловцима. По доласку у Београд, постао је најпре секретар Министарства спољних послова, а затим шеф Прес-бироа. За време Српско-бугарског рата 1885. био је и секретар краља Милана. Виловски је Бечу дојављивао све што је успевао да сазна. Историчар Васа Казамировић је у аустријским архивима пронашао податак да је Виловски био тај који је Министарству спољних послова Аустроугарске 1883. године доставио и препис „Начертанија“ Илије Гарашанина, које бечке службе до тада неким чудом нису регистровале. Шпијунска активност Виловског је врло интензивна у време анексионе кризе 1908, а затим током Првог светског рата. Септембра 1912, поново долази у Србију и по други пут постаје шеф Прес-бироа, али га овог пута Пашић користи и „намешта“ му информације онако које је он хтео да стигну у Беч. И последњи шеф Бироа из времена Обреновића, Бранко Петровић Шандор, такође је радио за Министарство спољних послова у Бечу. Његово шифровано име било је „Мали Бранко“. После преврата 1903, из страха бежи у Аустроугарску.

Балугџић,Думба,Пашић

Доласком Карађорђевића на престо, нажалост, у Србији се ништа не мења. Достављача, информатора, ухода, доушника,потказивача и шпијуна увек је било. Моћни свезнајући бечки обавештајни апарат проналази правог човека на правом месту. Овога пута то је био Живојин Балугџић, лични секретар краља Петра I Карђорђевића и, гле чуда, први човек Прес-бироа. Краљ Петар имао је у Балугџића неограничено поверење, и пре и по доласку на престо Србије. Он је по налогу краља обављао најповерљивије мисије. Све најзначајније тајне информације са Двора и из српске владе стизале су директно на сто министра спољних послова Аустроугарске. Колико су та обавештења за владу у Бечу била значајна, сведочи извештај отправника послова Левентала, од 13. јуна 1906. године, министру спољних послова у Беч.

– Како би Вашој благородкости смело да буде познато господин Пашић је наименовао г. Балугџића за првог секретара посланства у Цариграду и он би требало да тамо отпутује током следећих месец дана… Ја сам услед тога принуђен да се постарам за друге изворе информација, при чему од г. Думбе (посланик у Београду) својевремено предложени Никола Петровић, који је сасвим испао из политичког живота, не би за то уопште дошао у обзир. Моментално ми се чини да би један од следећих часних људи који су се недавно вратили у Београд могао доћи у обзир: бивши дворски новинар краља Александра Обреновића, Пера Тодоровић, који је сада примљен у старорадикалску партију и прикључен њеном органу „Самоуправи“ – или ранији шеф српског Прес-Бироа Шандор (Бранко) Петровић, који наводно сада поново треба да ту дужност преузме. Да ли би се цела ствар уопште могла реализовати, и у оквиру моментално одобрених трошкова за обезбеђење информација, или ће можда бити нужна додатна средства, тек ће се видети. За овај час слободан сам да замолим да ми се јави да ли је нека од поменутих личности можда већ стајала у вези са Информационим бироом – записао је Балугџић.

ОДЛАЗАК Балугџића за Цариград био је последица његовог подужег сукоба с Николом Пашићем. Лукави Баја ће искористити једну његову несмотреност када је обелоданио тајни разговор између краља Петра и бугарског кнеза Фердинанда на железничкој станици у Београду. Пашић га је приморао да поднесе оставку на положај шефа Прес-бироа и послао у дипломатију.

Живојин Балугџић први лево,професор Милета Павловић Крпа и новинар Светолик Јакшић

Годинама се после овог није много чуло о Балугџићу. Али 8. маја 1913, српско посланство у Лондону шаље Пашићу поверљиво обавештење да је Балугџић о плановима и намерама албанског првака Биба Доде, а који су се тицали сарадње са Србијом, које је сазнао од Беровић-паше, прво обавестио Беч, а потом Београд. Како би наш народ рекао, вук длаку мења, а ћуд никако.

ОД ОЦА ОСТАНУЛО СИНУ

Живојин Балугџић је рођен 1868. у Београду, где је завршио основну школу и гимназију. Студије права отпочео је у Београду а завршио у Женеви. Извесно време је био активиста социјалистичког покрета у Србији и њихов делегат 1893. на међународном конгресу у Цириху. Из Србије је емигрирао 1894. Враћа се после Мајског преврата 1903.

Од 1906. био је секретар српског Посланства у Цариграду, а затим конзул у Битољу, Скопљу и Солуну. Био је човек великог поверења краља Александра (од оца остануло сину), који га шаље за посланика у Атину, Рим и Берлин. Пензионисан је 1935, а умро 1941. године. Пред смрт постаје члан тајне организације Српског културног клуба „Конспирација“ са Слободаном Јовановићем, Драгишом Васићем и Драгославом Страњаковићем.

Иван Миладиновић, Новости

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

НЕПОЗНАТА ИСТОРИЈА: На Балкану, пре Грка живео је један стари народ – СРБИ

4.9 (17) НА БАЛКАНУ, ПРЕ ГРКА ЖИВЕО ЈЕ ЈЕДАН СТАРИ НАРОД… Казану тврдњу, која се …

Сведочанство о страдању шумадијских породица под комунистима 1944-1945 (видео)

5 (4) Мало је овако упечатљивих, снажних и истинитих, а сачуваних прича о страдању шумадијских …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *