У време потпуног распада економије у Србији (као и у целом региону), масован, неконтролисани увоз је само друго име за колонијални статус. Како друкчије објаснити чињеницу да је ре о застрашујућим сумама које се мере милијардама долара?
Само у току прошле године, на увозне енергенте, аутомобиле и електричне машине, Србија је платила чак пет милијарди долара! Укупан годишњи увоз прелази и десет милијарди долара. Али, ако је увоз неких стратешких производа нужност, увоз лука, кромпира и јабука свакако није. У време док је још постојала југословенска федерација, увоз робе је морао да прати извоз.
Тачније, колико је увозник планирао да увезе робе, за толико је морао и да је извезе! На тај начин се одржавала равнотежа промета, али, пре свега, штитио домаћи произвођач и домаће тржиште.
Захваљујући таквој политици, у ондашњој држави настајале су врхунске робне марке које су могле да конкуришу равноправно на светском, али и на домаћем тржишту. За разлику од оних времена, Србија је данас отворени контејнер у који свако баца шта хоће. Извоз је смешно мали, и углавном иде преко пар тајкунских, и неколико страних фирми.
За само десет година, Србија је постала највећи европски контејнер најлошије али и најскупље робе из увоза. Тако је убијање домаћег произвођача обављено на најбруталнији начин, уз помоћ корумпираних власти и криминалних апетита бескрупулозних мешетара и препродаваца.
Планска политика убијања Србије нигде није тако видљива као на овом, нечувеном увозничком насиљу. Још од владавине ДОС-а па све до садашњих, напредњачких скакаваца, траје истовремено уништавање домаће производње и масован увоз свега замисливог и незамисливог, почевши од одеће, обуће, хране, техничке опреме, па све до сировина и полуфабриката, који углавном имају третман смећа у земљама порекла.
Да је ситуација драматична, посебно кад је увоз хране у питању, говори и податак да је само у току прошле године, у Србију увезено скоро две хиљаде тона кромпира, преко 23 хиљаде тона парадајза, хиљаду и по тона шаргарепе и преко 12 хиљада тона пасуља (из Казахстана), скоро 14 хиљада тона (из Македоније, Грчке, Турске, Шпаније…), преко 13 хиљада тона јабука, хиљаду тона крушака…
Претпрошле и прошле године јабуке су Србији су одлично родиле, али је, истовремено, тржиште било преплављено јефтиним (и лошим) јабукама из увоза, за шта је потрошено чак 10 милиона долара!
Мада је Србија држава са статусом најповлашћеније нације у трговинским односима са Русијом, извоз српских јабука на ово огромно тржиште био је скоро дупло мањи од увоза!
Србија годишње увезе и преко три хиљаде тона црног лука (углавном из Холандије, Белгије, Чешке, па чак и Аустралије!). Лешник долази из Грузије, Немачке и Турске, смокве из Албаније, а бели лук из Кине.
Мада звучи невероватно, да Србија као изразито пољопривредна земља, увози оно чега има у обиљу, ово криминално увозничко дивљање је знатно шире него што изгледа. Истовремено, на списку оних роба које би без тешкоћа могле бити произведене у Србији, а које годинама увозимо, налазе се и такве “ситнице које живот значе” као што су шибице, лампе, играчке, жваке, цвеће, школски прибор…
Тужно је и то да Србија, која је на почетку двадесетог века само у једној години извезла у Аустро-Угарску чак милион свиња, данас годишње увози између 4 и 7 хиљада тона свињског меса (вредности преко 18 милиона долара)!
Да би убијање домаћих произвођача било јасније, треба знати и то да Министарство пољопривреде за субвенције планира незнатну суму, мада Србија располаже са 0,6 хектара обрадивих површина по глави становника, што нема ниједна друга земља у Европи. Уместо да буде пољопривредна велесила, криминалном политиком својих влада, Србија је данас претворена у најбеднију колонију, зависну од увоза свега, па чак и флаширане воде, мада је овде, под овим небом, има у изобиљу.
Случај увоза кромпира је можда најречитији пример како власти овдашње са предумишљајем убијају сељака, село, пољопривредна газдинства…Са једне стране, производња кромпира је под субвенцијом државе, а са друге, држава врши диверзију сопствених одлука, јер увозници већ одавно потплаћују државне службенике.
Због свега тога, вагони домаћег кромпира пропадају. Због милион тона кромпира увезеног у 2012/2013 години, на хиљаде тона домаћег кромпира је бачено! Тако су у црно остали завијени произвођачи кромпира у Војводини, Шумадији, Мачви…Чипсара у Чачку, која је годинама куповала кромпир од домаћих произвођача, данас је принуђена да га купује од увозника.
А какав “квалитет” увозимо, најбоље говори податак да су, на пример, познате марке чоколада које се продају на нашем тржишту често са знатно мањим садржајем какаоа него у земљама западне Европе, да зачини садрже више соли него поврћа, да увозни детерџенти лошије перу, да кремови имају мање млека и лешника, да се у производе од меда ставља се кукурузни сируп…
Са друге стране, ови производи се на исти начин рекламирају код нас као и у земљама у којима су знатно квалитетнији, иста им је амбалажа. Штавише, ни цене се не разликују, чак су код нас често и више. Роба лошијег квалитета стиже углавном из Румуније, Бугарске, Мађарске, Пољске, где велике светске компаније имају развијену производњу, намењену за становништво овог дела Европе.
Чак и кинеска роба којом је преплављено тржиште Србије, има статус трећеразредних производа у Кини. На жалост, Србија нема скоро никакву контролу над квалитетом увозне робе. И то је последица криминалне везе државних органа са великим увозницима.
Увозимо и операционе столове!
Посебан хаос, увозничка мафија направила је на тржишту текстила. Домаће текстилне фабрике бачене су у дужничко ропство или су брутално угашене, јер држава није хтела да штити домаћи производ. Да би акција успела, корумпиране су све надлежне институције, па је несметано кренуо увоз текстила из Индије, са Тајланда, из Кине, Турске, Египта, па чак и Мадагаскара. Испада да су, како рече један огорчени аналитичар, топлији џемпери које увозимо са Мадагаскара од оних које штрикају златиборске плетиље.
Текстил и обућа које купујемо у радњама углавном нису прошли никакву контролу здравствене исправности. У Србији, наиме, не постоје ни правилници, али ни апарати који су у стању да идентификују хемијски састав одеће. Иако у овдашњим кућама и инспекцијама тврде да контролишу декларације које им достављају увозници и произвођачи, оне су, углавном, нејасне и непотпуне. Референтна лабораторија нема могућност за проверу свега што се продаје.
Као у доба самоуправних вицева, министарствима финансија и привреде, која су, иначе, у обавези да до краја године донесу нове правилнике о текстилу и обући, формираће комисију! Тада ће се одређивати присуство тешких метала у одећи, обући и текстилу и других хемијских једињења чије присуство представља ризик по здравље људи!
Али, није спорна само здравствена исправност кинеске робе која се продаје без икаквих декларација на свакој уличној тезги, пијаци и бувљаку, и која у Србију долази сумњивим каналима. Једина гаранција квалитета, како домаће одеће и обуће, тако и оне маркиране из увоза, јесте реч произвођача и његова репутација.
На жалост, дивљање увоза достигло је застрашујуће размере, па тако из иностранства стижу и најпростије медицинске потрепштине као што су игле и шприцеви, апарати за дисање…
Са друге стране, чак и најделикатнија опрема коју производе домаће компаније по највишим светским стандардима, данас не може да се одупре увозном лудилу које директно подстиче Влада Србије и њена министарства.
Протекле, 2013. године, држава је својом увозном политиком “убила” чак и произвођаче рентген-апарата (попут “Југорентгена” али и “Електромедицине”), мада су ове фирме годинама снадбевале и сервисирале здравствене установе у Србији, Црној Гори и Македонији.
Србија увози чак и операционе столове, па их годишње увезе око стотину комада, мада је разлика између најниже цене увозног, и операционог стола произведеног у „Електромедицини”, чак 15.000 евра
Коме треба 25 тона свињске длаке?
Србија годишње увози невероватних 200 килограма људске косе, 400 килограма корњачевине и китових костију, чак 2.500 килограма птичјег перја и 100 килограма природних сунђера, па чак и хеликоптере до 2.000 килограма који су плаћени 505.000 долара.
Прошле године увезено је 100 килограма прашине и праха од драгог и полудрагог камења, чак 50.000 килограма конопље и више од 300 килограма детелине, 1.000 килограма корала и 400 килограма бикове сперме и 25.000 килограма свињске длаке!
У гомили бизарних производа које Србија увози, прошле године је из иностранства стигло чак 8.800 килограма двогледа, 6.600 килограма различитих микроскопа и 2.400 килограма телескопа за оружје. Као да све у овој земљи функционише како треба, па је још само остало да збринемо ловце!
Лускузну храну увозимо и купујемо у тонама, као да имамо швајцарске или немачке плате, и као да нам је тржиште бар десетак пута “теже”. Подаци Републичког завода за стартистику говоре да се у Србији поједе годишње 800 тона смрзнутих, сушених и сољених сипа, хоботница и лигњи. А, папири са царина показују и да смо купили и 16 тона јастога, четири тоне ракова и 1.700 килограма острига и друге морске хране.
Можда и ово може да зазвучи невероватно, али српска поља немају довољно нане па је зато увозимо годишње у незамисливим количинама од по двадесетак тона! Разлог је такође терор над домаћим произвођачима који су у немилости сопственог министарства пољопривреде!
А, колика је разлика између увоза и извоза, најбоље говори податак да је Србија за последњих годину дана остварила дефицит у спољнотрговинској размени за више од пола милијарде долара.
Србија увози чак и лед за ћевапе, пљескавице и све производе од млевеног меса. Међу стотинама различитих артикала који сваког месеца улазе у Србију је и лед, којег нема довољно у домаћој производњи!? Поједине месне индустрије, као што је „Биг Бул” из Бачинаца у Срему, имају ледомате, али већина је принуђена да користи увозни лед! Лед се у месној индустрији користи у припреми роштиљског меса.
У лепези месних производа који се увозе јер код нас нема ко да их произведе су свињска и овчја црева, бешике и желуци. Црева су се увек увозила, јер их код нас никад није било довољно. Стижу из Кине и служе за производњу кобасица. Кинези имају најбољу технологију обраде црева, па тако и развијене земље из Европе шаљу свињска и овчја црева у Кину, где се чисте, калибришу и намотавају, па се враћају у земље порекла.
На списку робе коју не бисмо морали да увозимо, али из неког разлога то чинимо, налазе се и чачкалице. Србија у неограниченим количинама купује руже, зачине, тиквице, отпатке од хартије, шљокице, ђонове, потпетице…Дугачак је и списак оних неуобичајених роба коју Србија увози налазе се оклопи корњаче, змије отровнице, игле, кухињске крпе, лишће…У бродским контејнерима који плове за Србију, налазе се и приплодни коњи и магарци. Увозили смо и мајмуне, и то за потребе Института „Торлак” и производње серума.
Бескрајни списак апсурда
Није тајна да Србија увози све и свашта: од шибица, преко пасуља, до белог лука, па и шљунка и камена! Иако, у први мах, звучи смешно, на списку апсурда нашло се и старо стакло – основна сировина Српске фабрике за рециклажу из Грејача код Алексинца, једине фирме не само у нашој земљи, већ и у региону, која се бави прерадом ове амбалаже и приморана је да годишње увезе и до 3.000 тона отпадног стакла!
Иако је капацитет фабрике 30.000 тона, без обзира на увоз из региона, годишње једва успева да рециклира око 13.000 тона отпадног стакла које не може да сакупи на домаћем терену. Крајњи производ је такозвани кулет, рециклирано стакло које из овог погона одлази углавном у извоз, а ради се о чак 10.000 тона на годишњем нивоу.
Генерални директор компаније „Холцим Србија”, Клаудиу Соаре, најавио је да ће та цементара у Параћину изградити најсавременији систем за рециклирање комуналног отпада у Европи, вредан неколико милиона евра. Лако је закључити од кога ће фабрика за рециклажу из Грејача код Алексинца куповати рециклирано стакло.
Упозорења домаћих и европских удружења потрошача да је квалитет производа истог бренда лошији за неразвијене земље Европе (где Србија реално припада) – произвођачи цинично правдају „различитим потребама” и „укусом локалног становништва”. О
овој теми тренутно расправља и Европски парламент, обзиром да су очигледне разлике између квалитета роба истих марки које се продају у „старим” и „новим” чланицама Европске уније. Како би се овој врсти обмане стало на пут, у Европском парламенту покренута је иницијатива да се та пракса прогласи преваром.
Наиме, за разлику од САД-а, Европска унија нема општеприхваћену дефиницију преваре с храном, па једино регулатива под бројем 178/2002 прописује како је “забрањено обмањивати потрошаче”. Како то звучи наивно из перспективе Србије, те мале, још сасвим непокорене евроатланске колоније на Балкану.
Никола Влаховић
©Гето Србија
материјал: Лист против мафије
ŠTA REĆI POSLE OVOGA??