Добривоје Станковић живи у Големом Селу, у крају Пољаница, 25 километара од Врања, и бави се искључиво пољопривредом како би његова породица успела да преживи у ова смутна времена. Има 12 грла стоке, десетак свиња, ћурака, кокошака… Гаји кукуруз и пшеницу, сеје траву да би имао што више сена. Главна делатност је производња сира и млека. У послу му помажу супруга Наташа и синови Милош и Владица.
У Пољаници, крају који обухвата 22 села, са само 2.365 житеља, Добривоје је један од педесетак српских домаћина који су одлучили да свој опстанак и егзистенцију потраже у пољопривреди и сточарству. Из године у годину, стање је све лошије, па је од 20 грла стоке колико је имао прошле године дошао до 12.
Најава могућег доношења закона о порезу на запуштену земљу Добривоја није затекла неспремног.
– Српска пољопривреда је као болесник на инфузији с крајње неизвесном прогнозом за оздрављење. Кад кажем српска пољопривреда, мислим на српског сељака који се новим законима претвара у кулака великих приватних и државних корпорација под контролом белосветских компанија – почиње причу Добривоје.
Пољаница је област с великим пространством, која се граничи с општинама Лесковац, Владичин Хан и Косовска Каменица. По многим проценама, да се после Другог светског рата улагало у пољопривреду, могла би да храни целу јужну Србију, од Ниша до Прешева.
– Грехота је и велика штета што се више од половине земље не обрађује, што је напуштена више од 20 година и урасла у чичак и коров. За то је искључиви кривац држава. Е, сад, неко хоће да соли памет. Овде код нас никакав закон о опоравку пољопривреде неће проћи, не зато што није добар, већ што је неприменљив, а то значи да је чиста утопија. Да ли неко мисли да је сада 1946. година и да може да одузима и затвара због необрађене земље, то не знам. Знам да се историја код Срба понавља и да је све могуће – резигниран је Добривоје.
[pullquote_right]
На ивици закона
– Шта мене и моје сељакае мучи?! Питамо се зашто Динкић нас не субвеционира са по 9.000 евра, па да види колико ће нових радних места бити у пољопривреди. Они који су остали на селу имали би услове за живот, а у Врању су остали без посла, па се баве свим и свачим, на ивици закона, како би преживело – наводи Добривоје.
Пашњаци и лековито биље
Природна богатства Пољанице састоје се у здравој, релативно незагађеној животној средини, ливадама, богатим пашњацима, чистом планинском ваздуху, богатој буковој и храстовој шуми, атрактивним условима за лов и спортски риболов, лековитом биљу и шумском воћу, разноврсним гљивама.
[/pullquote_right]
Он објашњава зашто Закон о обавезној обради земљишта није могуће спровести у Пољаници.
– Део обрадивог земљишта, које није занемарљиво за нас, а за државу јесте, у долини реке Ветернице је необрађено јер је становништво старачко. А пропаст је настала јер није било никаквог улагања у путеве и подстицања на сточарство и ратарство, већ се све свело на отимање и разрезивање пореза. То је довело до тихог исељавања становништва – наводи Добривоје.
У почетку су Пољанчани често одлазили у Банат у бербу кукуруза као надничари, радили као физички радници у грађевинским предузећима у Београду и Чачку. Отварањем великих предузећа у Врању, добрим изгледима за запослење у Београду и одласком у иностранство убрзао се одлив становништва из Пољанице.
– Растурене су велике задуге, разорена је породица, запарложена земља, остали су старци да на кућним капијама стоје као стећци и чекају да наиђу њихови потомци. А они наиђу, неки једном недељно, неки једном годишње, а неки једном у више година. Зато данас скоро да нема села у коме се неко из очаја не обеси или отрује – прича Добривоје.
Посебан проблем јесте како утврдити власништво над земљом, а захваљући небризи државе проблем је и како доћи до обрадивих површина у планинским селима јер нема путева, већ стаза и богаза којима се једино коњи пробијају.
– Не верујем да се у скорашње време може утврдити наследство над земљом. Овде ће вам рећи да је земља тог и тог, да има 20 и више хектара, да се не обрађује јер су власници остарели. Тачно је да је земља њихова, али само на реч, законски она има више наследника јер је припадала најстаријем члану задруге. Од тада наследно право није регулисано, а у задрузи је било од 15 до 25 људи, па видите. Наследници постоје, али су расути по свету – каже Добривоје.
А Италијанима поклон
– Скоро је министар Млађан Динкић био у Врању и са Италијанима потписао уговор о изградњи нове фабрике обуће где ће држава Србија свако радно место субвенционисати са 9.000 евра. Већ је давао британском бизнисмену Јанису Савасу и његовом Замберу да гради текстилну фабрику за 3.500 радника, и то по 3.000 евра субвенције по раднику, па та фабрика не постоји. То су савремени робовласници за којима је била расписана међународна потерница. Радници су остали на улици. А сада Динкић нашао нови “спас” у фабрици где ће се радити по цео дан за 150 евра. Е, моја државо! – хвата се за главу Добривоје.
Много је необрадиве земље у планинским селима до којих је немогуће доћи и обрађивати је савременим машинама.
– Та земља је добра за кукуруз, пшеницу, овас, раж, јечам, али питање је колико ће приноса давати јер је необрађивана и испошћена. Друго, до планинских села нема путева. Људи или иду пешке или коњима. Кад је суво, и воловским запрегама. Ко ће направити путеве? Сигуран сам да ми нисмо интересантни толико за државу колико Војводина и Шумадија. Ту је мајдан за велике корпорације, њима одговара да сваки милиметар земље обрађују радници-робови, које ће као запослити – упозорава Добривоје.
Он каже да у Пољаници 80 одсто људи живи у тешким, сиротињским условима, понегде као у 19. веку.
– Да им разрежу порез не могу, да им отму земљу могу и убрзају сахрану, и њих и села. А у наредних 10 до 20 година, најмање пет села нестаће у Пољаници. За то је искључиво и даље крива држава – тврди Добривоје.
Вести
