Србија није ни по једном параметру “економски тигар”, слажу се Дејан Шошкић, бивши гувернер Народне банке Србије и професор Економског факултета, и Милојко Арсић, главни уредник економске публикације “Квартални монитор”. “Притом, не проглашавају земље саме себе економским тигровима, него их тако често означавају медији који се баве економским анализама, банке, међународне инститиције. То што неко сам себе прогласи за економског тигра, то апсолутно није релевантно”, каже Арсић. “Србија није ни изблиза ту где се врло често по оценама неких политичара налази”, додао је Шошкић.
„То да је Србија ‘економски тигар’ не стоји уопште и то је познато свима који прате званичну статистику, било домаћу, било међународну. Макроекономска политика даје јасне податке о томе колике су стопе привредног раста у разним земљама. Србија се врло лоше котира у групи сличних земаља у Европи, посебно од 2012. године. И ‘Квартални монитор’ је објавио анализу од 2012. до 2016. године. где се каже да је Србија имала најнижу стопу привредног раста у групи сличних земаља у Европи, а то су истовремено земље које би требало да расту брже, јер су мање развијене, где постоји капацитет раста“, казао је шошкић у Новом дану на Н1.
Тако да прича да је Србија економски врло успешна, како каже, није везана за реалне чињењице.
„Она је имала неких година када је имала мало боље стопе привредног раста, као 2018. и 2019. али треба се подсетити да од 2000. до 2008. године, Србија је имала година када је имала и дупло веће стопе раста па тада нико о томе није причао. Србија није ни изблиза ту где се врло често по оценама неких политичара налази“, нагласио је Шошкић.
Милојко Арсић објашњава ко су заправо „економски тигрови“:
„Термином економски тигар се обично означавају земље које су у периоду од две или три деценије имале врло високе стопе привредног раста, међу највишима у свету, не у региону, међу 4-5 земаља. Економски тигрови су Тајван, Сингапур, Јужна Кореја, у Европи можда Ирска. Из централно-источне Европе кандидати за економске тигрове су земље попут Словачке, Пољске, неке балтичке земље, али их још увек нико није прогласио економским тигровима“, каже Арсић.
И додаје – не проглашавају се саме „тигровима“.
„Не проглашавају земље саме себе економским тигровима, него их тако често означавају медији који се баве економским анализама, банке, међународне инститиције. То што неко сам себе прогласи за економског тигра, то апсолутно није релевантно. Нас нико не зове економским тигром, осим што сами себе тако зовемо“, наводи Арсић.
Према његовим речима, Србија у последњих 8-9 година нема неке карактеристике економског тигра.
„Ми смо до 2016. били најспорији по расту међу земљама централне и источне Европе, до 2019. смо били претпоследњи у групи од неких 14-15 земаља, које укључују земље централне и југоисточне европе и балтичке земље. Када укључимо и 2020. годину, када је наша земља имала мањи пад у односу на друге земље, онда се наша позиција поправља, али ту смо негде испод просека те групе земаља“, објашњава Арсић.
БДП по глави становника – проблематична мера
То што се власт често хвали растом Бруто домаћег производа (БДП) по глави становника, према речима Арсића, није за похвалу.
„Бољи је пласман када се посматра БДП по глави становника, али то је последица тога што код нас пада број становника више него у другим земљама, па то и није тако баш добар резултат. Уобичајено је да се посматра БДП по становнику када број становника расте, а када број становника опада, онда је то мало проблематична мера привредног напретка“, изјавио је гост Н1.
Професор Шошкић додаје да то наводе у својим извештајима и рејтинг агенције.
„То је чак и једна од рејтинг агенција навела када је дала релативно повољне оцене о привредним кретањима у Србији. Они су навели да ће доћи до даљег раста БДП по глави становника, али су такође рекли – не због високих стопа бруто раста, већ због пада броја становништва, то је, ја бих рекао, за сваку земљу врло озбиљан проблем“, наводи Шошкић.
Он каже и да периоду када нека земља постаје „економски тигар“, претходи период инвестирања.
„И то врло озбиљног инвестирања. Ниво инвестиција треба да буде најмање 25 посто БДП-а. Србија је далеко од тога. Србија је од 2012. па до 2016. године имала чак пад учешћа инвестиција испод 17 одсто. Недостају нам много веће инвестиције у домаћем приватном сектору, и због тога су прогнозе о будућем расту неутемељене. Инвестиције које се финансирају из буџета нису довољне“, нагласио је Шошкић.
„Субвенције за иновације, а не за мотање каблова“
Говорећи о субвенцијама које држава даје страним инвеститорима, Арсић каже да се – улаже у погрешне.
„Када говоримо о укупним инвестицијама, домаћим и страним, код нас су стране директе инвестиције релативно високе, веће него у другим земљама централне и источне Европе, ту смо у самом врху. Последње две, три године повећане су и домаће државне инвестиције, али су домаће приватне инвестиције ниске, а оне су основни покретач привредног раста. И не би требало да се заснивају на субвенцијама, ни домаће, ни стране, већ треба да постоји оно што се зове – добар привредни амбијент – да су услови пословања добри за све, а не само за неку групу предузећа“, каже Арсић.
Потребно је, додаје, да се укину и разне административне баријере.
„Да равноправно сви домаћи инвеститори конкуришу у пословима са државом, да нема привилегованих домаћих инвеститора, да неки нису често под контролом инспекција, а другима се гледа кроз прсте. Треба да постоје једноставна, добра правила пословања за све“, додаје.
А субвенције би, према речима Арсића, требало да се дају предузећима која уводе неке иновативне технологије које се шире на остатак привреде.
„Или ако би се догодила велика страна инвестиција која би могла да покрене неку домаћу привреду. Субвенције које се односе на радно-интензивне делатности, попут мотања каблова, текстилне индустрије, где су плате мале, а инвестиције странаца су мале… Такве фирме се лако затварају“, оценио је Арсић.
На питање колико смо далеко од таквог доброг пословног амбијента, Шошкић каже:
„Далеко смо и мислим да то најбоље препознају домаћи привредници. Чињеница да они су спремни мање да улажу него што би било природно и потребно за убрзање привредног развоја, је добар опис онога у каквом је стању наш пословни амбијент. У себи има више компоненти и о томе слушамо стално. Неке од њих су да је владавина права на ниском нивоу, перцепција корупције је на високом нивоу… у свакодневној реалности знање и вредноћа су стављени у други план“, нагласио је Шошкић.
Н1
