Србија у оковима беде (2): Тањир спаса за убоге

Ушушкана на београдском Дорћолу, у Француској улици налази се највећа црквена народна кухиња, која сваког дана нуди топли оброк свим невољницима које је беда притисла. Убоги и гладни почињу да пристижу пре 11 сати када почиње служење хране.

Поред кухиње на Дорћолу, храна се дели и на Карабурми, Звездари, Старој Бежанији и Жаркову.
Обед у црквеној кухињи за многе је једини који ће појести у току дана. Оброк почиње и завршава се молитвом, а у току јела сиромашнима се чита “Охридски пролог” Светог владике Николаја Велимировића.

– Топли оброк може да добије свако, овде није потребан ниједан документ као доказ о сиромаштву. Ко год дође биће нахрањен, нико неће отићи гладан. Сиромашнима дајемо и лекове, а три пута годишње и пакете који укључују огрев и уџбенике. За породице са малом децом спремају се ствари потребне за бебе. Деца овде могу да се спремају за пријемне испите, да уче руски, грчки, немачки и енглески језик, постоји и здравствено саветовалиште, лекарска помоћ – прича наш саговорник.

У кухињи сви раде волонтерски, а храна се обезбеђује донацијом људи добре воље и великог срца. Кад су новинари “Вести” посетили кухињу био је петак, дан када се пости. На менију је била боранија са похованом сојом, а кухиња крцата. Има болесних, инвалида, бескућника, ратних ветерана.

Обилни оброци

Зоја Буврић живи са 13.360 динара или око 113 евра месечно. Превалила је шездесету годину, па не може да ради, а нема ни свој кров над главом. Собицу плаћа 60 евра. Оброк који поједе у кухињи јој је једини у току дана.
– Да није цркве, не би ставила кашику у уста. Оброци су обилни, у време мрсних дана на менију се нађе месо и укусни батак. Ма нек’ је пун тањир – каже Зоја.

Долазе млади, стари, мушкарци, жене, у изношеној и поцепаној одећи…

Томислав Андрејевић има седамдесетак година и на Дорћол долази свакодневно. Са пензијом од 28.000 динара, што је око 240 евра, каже не може да изађе на крај. Радио је у предузећу Ауто-пут, а сада нема довољно за лекове и храну. Саша Имеровић живи од инвалиднине од 14.000 динара или око 120 евра.

– Немам године за пензију, радио сам у Обући Београд у Земуну. Због телесног оштећења престао сам да радим. Нисам се предавао, па сам наставио да радим на црно. Радио сам код газде који ми је остао дужан 600 евра. Питао сам у суду да ли могу да наплатим дуг, а они ми кажу: “Радио си на црно, па нема доказа” – јада се Саша.

Драган Адамовић из Двора на Уни, који је био на ратишту од првог до последњег дана, живи месечно са 30-ак евра помоћи.

Волонтери у кухињи вредно раде, а ко тражи, сипа му се и тањир више. Волонтерка Драгица Атанасковић долази сваки дан из Винче да послужује храну. Док сипа топлу боранију, каже да јој не пада тешко да се труцка сат, сат и по аутобусом до центра престонице да би послужила убоге. Помоћ другима јој, вели, испуњава душу, а на питање да ли је пензионерка, Драгица као из топа одговара да је мајка десеторо одрасле деце.

Послуживање хране иде брзо. Људи дођу, седну и једу, а они за које нема слободног места, стрпљиво чекају у ходнику или у дворишту. На крају сви оду сити, а већ сутрадан нешто пре 11 сати поново се гладни и забринути тискају испред црквене кухиње.