Најновији “преговори“ о Косову и Метохији представљају само једно луткарско позориште режирано и написано ван Србије па чак и ван Брисела. За доказ о томе потребно је само погледати ко управља лажном “државом“ на Косову и Метохији и сетити се “маштовитости“ бирократа у Бриселу неспособних да замисле један овакав водвиљ.
“Нашим“ глумцима на власти припала је улога “храбрих“ витезова који одбијају ултиматум Брисела, само да би у завршном чину ове драме добили неки безначајан уступак и тако коначно нешто забога и потписали јер су и сами признали да само то чекају да би махали бесмисленим датумом за датум. О том датуму и његовој смислености могли су да науче нешто од Турске која га има деценијама али наравно то њих не занима, јер је цео процес за њих ионако само продаја магле као што је то био и Тадићу и компанији.
Да видимо шта то дакле што Србија “добија“ потписивањем споразума којим укида своје институције на Косову и Метохији.
Одговор је ништа.
И не само то, Србија тиме губи и то и формално и практично право да о Србима на Косову и самом Косову говори другачије него као о “мањини“ у назови “држави“ Косово односно ентитету који посредно и имплицитно признаје. Управо зато је режисерима ове представе стало да Србија потпише било шта и тиме пристане на “персоналну аутономију“ Срба у оквиру “државе“ Косово. Глумцима у Београду са друге стране тако се продужава политички живот иако на кратко, чега они наравно нису свесни.
Цела ова представа тако за њих има вишеструку улогу. Прво настоје да избегну жиг отворене издаје пред сопственим народом, друго – заморе оне који се још увек противе потписивању било чега, и треће обезбеде прећутну подршку (макар неталасањем)целокупног “еурокрема“ у Србији почевши од ДСа па до невладиних организација па чак и ЛДПа, јер су сви они у ствари глумци на истом послу само са различитим улогама које је неко (а лако је претпоставити и ко) давно осмислио.
Оне наивније, који макар само и на тренутак помисле да су људи на власти искрени када говоре о “одбрани Срба на Косову“, треба само подсетити на изјаве Дачића да је “у уставу написана лаж да је Косово српско“, изјаве Вучића да ће му “деца гладовати без ЕУ“ и да “нема намеру да жртвује европски пут Србије“, као и изјаве Николића да “никад неће бити председник у Приштини“. На ово треба додати оно најгоре што су већ одрадили а то је противуставно подизање границе усред Србије иако су се заклели да ће поштовати устав који крше и тако као што каже професор Чавошки постали кривоклетници што је већ тешко кривично дело. Када то знамо да ли је могуће да ико има илузија да ће се ова тројка и њихови савезници суштински супротставити намерама Западне алијансе (Брисел је ту другоразредна свирала). Наравно да неће.
Њима треба само један миноран уступак Приштине и њених покровитеља, макар нпр. у виду магловитих “безбедносних гаранција“ за које наравно нема начина да се обезбеди њихово трајање дуже од периода за који није наплаћивана царина на “интегрисаним прелазима“ који су потом постали права међудржавна граница.И било шта друго да добију биће подједнако бесмислено на шта упућује елементарна логика и цела историја и здрав разум. Али све то њих наравно не занима.
У њиховој психологији и схватању света и времена као прилике коју треба свести на ону Ђинђићеву “коме је до морала нека иде у цркву“, све је подређено тренутној користи и представи која им оставља времена да се колико сутра све заборави и народ забави о неком новом јаду и “услову“. А да таквих јада и услова неће недостајати показала је и показна вежба покрајинске владе Војводине са Пајтићем на челу која је изведена по сценографији управо у време лажне кризе о “ултиматуму“ Брисела.
Поука за цео народ и посебно оне као што су подржаваоци Двери и остале, који се противе целој овој трагикомедији, је да прво схвате да је реч о луткарској представи која има за циљ да их замори и дискредитује, подједнако као што јој је циљ да залуди народ који углавном и не примећује све претходно набројано, тј. да су они већ одрадили најпрљавији део посла и сада се само ради о формалном ударању глазуре на јадац.
Тек када се то зна могуће је одредити смисленост и дужину трајања својих акција. То наравно не значи да су оне нужно бесмислене јер свака борба за државне интересе има смисао, само значи да ће сви морати добро да промисле колико је сваки њихов потез унапред планиран и део представе чак и ако и када тога нису свесни. То важи чак и за СПЦ, која је после дугог ћутања и саопштења о преговорима о Косову већ сутрадан у сусрету патријарха са Дачићем, који је арогантно делио лекције патријарху о томе где му је седиште, ставила до знања да јој “није намера да се меша у послове државе“.
Наравно то право ова наопака власт не признаје ни сопственом народу па није чудо да га не признају ни његовим духовним пастирима, јер да га признаје давно би на референдуму упитала народ шта мисли о њиховом кршењу устава, шта мисли о путу у ЕУ који већ данас треба платити Косовом и Метохијом. Елементарна логика говори да ће сутра они који данас препуштају Косово препустити и Војводину и “Санџак“ ако треба – а требаће како ствари стоје, нека само питају Бојана Пајтића и жуту клику са севера Србије.
Овога је вероватно свестан и ДСС и Коштуница, само питање је колико и да ли их их њихова релативна пасивност данас чини ишта способнијим да сутра имају било какву улогу сем оне украсне у парламенту. Судбина нам изгледа није доделила људе који су у стању да превазиђу своје поделе и схвате да само заједно могу нешто да ураде. Али не треба очајавати, јер и да све оде по замишљеном сценарију у Београду, тешко да ће проћи на самом северу Косова и Метохије, бар сигурно не онако како су сценографи замислили.
На крају није нажалост незамисливо да ће резултат свих ових планова и представа и глуматања бити још један прогон Срба. То међутим није најгоре што може да снађе и њих и Србију. Далеко је горе чекати и живети у једином гетоу у назови “цивилизованој“ Европи у 21-ом веку и далеко је горе уступити отету земљу. О томе каквог не само образа него и “памети“ треба бити па пристајати да се прави друштво онима који су ту ситуацију аминовали и аминују не вреди говорити.
Преосталом српском народу на Косову и Метохији ће, без обзира на све па чак и застрашивање, тешко продати рог за свећу и управо зато ће га и даље притискати и из Приштине и Београда подједнако без обзира на сваки сценарио који остваре у Београду. Штавише свако попуштање уценама само ће водити новим уценама као што је приметио Додик у Београду.
Наравно његов савет је само за тактичку употребу у очима оних који су га примили. Они чекају само неки папир којим ће махати као и Чемберлен после Минхенског споразума са повиком да су “обезбедили мир“ када је у ствари све што су урадили повећање апетита оних са којима “преговарају“. (Узгред, једино место на коме би могли нешто да науче о преговорима и народу и политици и историји и духовности али и економији и томе колико је важно ценити себе је у ствари Јерусалим – а не арапски Емирати јер њихову нафту не можемо опонашати иако Динкић очигледно мисли да је можемо сипати у тракторе ако не на нашој а оно на њивама које смо им поклонили).
Међутим, за “наше“ глумце на власти је већ касно. За народ и његову праву преосталу и макар малобројну елиту међутим никада није касно да извуче поуку макар му за то требало још која година патње да би коначно изгубио илузије о свом “еурокрему“ и њиховом ЕУ-ропском “рају“. Што дуже буде трајало то отрежњавање то ће цена бити већа, али алтернативе немамо, како воле да кажу наши глумци мислећи наравно на своје фотеље – отрезнити се морамо иначе смо осуђени на полагано нестајање и то не само на Косову.
Бобан Петровић
Васељенска
