Шта чини доброг наставника… и зашто Србији неће бити боље док њих не буде више

Судбина једне земље може да се наслути у клупама; она тамо ствара темеље свога друштва. Ти наставници и професори, обични, смртни, слични нама, многи и неснађени у растегљивој транзицији, имају задатак да препознају потенцијале тих малих-великих људи и остваре их. Како то да ураде у Србији?

У тренутку кад је питање сата кад ће се поново чути школско звоно у даљини, клинци вас по аутобусу гурати торбама тежим и већих од њих самих, правити гужву у пекари и грајом из дворишта вас подсетити да је дошла јесен, свет се опростио од Робина Вилијамса, због којег смо волели професора Џона Китинга из “Друштва мртвих песника”, оног што се није устручавао да се попне на сто и пружи деци лекцију из живота. Није се устезао да буде другачији, да уштогљене дечаке натера да посегну за својим сновима. Иако та слобода и те како кошта.

Ако смо икад нешто замерали школи јесте то што у крут систем учења није убацила и онај потребнији – о животу. Супер је знати алгебру и географију и стране језике – како бисмо без страних језика? – али, ако не научите да волите то чиме се бавите, да схватите чему служи то што учите – онда је цео систем промашио. Јер школа није само институција која треба да вас укалупи у друштвено-прихватљиво понашање и научи како да зарадите за хлеб.

Она треба да вас научи и како да то радите са страшћу. Како ово није идеалан систем, а још мање утопија, од српског система школства – и превише је. Земља у којој је и образовање исполитизовано, уџбеници деценијама прављени да нас (погрешно) убеде како смо народ посебне историје, природних богатстава и географског положаја, у којој се краду тестови са мале матуре јер су “претешки”, а имамо вансеријске математичаре, држи се још једна мала група оних који верују у генерације које долазе.
Наставнике треба изузети из новог смањења плата, јер није исто бити неки службеник, па и директор у јавном сектору – јер таквих има на тоне – и образовати будућност ове земље. Ако ико из Министарства или Владе чита овај чланак, нека се сети свог професора којег је волео и којег још воли

Само, колико је то мала група и ко је крив за то? Да ли су у праву они који тврде да се наши наставници, на редовним семинарима у иностранству, осећају као залутали диносауруси, остаци из неког протеклог времена, који се нису прилагодили новим “условима рада”, интернету, интерактивним играма? И да ли било какав недостатак средстава може да буде разлог што има толико мало “џона китинга” пред зеленим и црним таблама српских основних и средњих школа?
Бити професор је више од звања. Некад је био статус, једнак лекару, тужиоцу, судији. Некад је професор имао плату која га није деградирала, чинила да мора да ћути пред бахатим родитељима, снисходљивим директорима, неваспитаном децом и министрима образовања који више слушају своје необразоване колеге из странака него (праве) докторе наука. Некад је систем стајао иза професора, па макар он не био у праву. Наравно, бити частан нема везе са професијом, али има ли ишта часније и важнијег занимања од тога да васпитавате туђу децу?

Данас су сви заменљиви, па и они од којих захтевамо да само дају двојку нашој деци и лише нас мука. Откад се то задовољавамо просечношћу, штавише, откад смо пристали да нас обликују људи жељни крви, а не они који имају шта да нам понуде?

Будућност једне земље може да се наслути у клупама; она тамо ствара темеље свога друштва. Ти професори, обични, смртни, слични нама, многи и неснађени у растегљивој транзицији, имају задатак да препознају потенцијале тих малих-великих људи и остваре их. Како то да ураде у Србији? Ако је она прва послератна имала начин да то учини и створи ту исту генерацију професора, ова већ дуго грца у различитим покушајима због којих су многи и одустали.

Деведесетима на душу може се додати и овај смртни грех – од тада су кренули штрајкови, прескакање градива, отаљавања на све стране – али, наша уображеност иде много дубље, као и све остало, што је тема за једну подробну студију, а не чланак лаика из психологије… Они који не одустају – а таквих има у свакој школи – не сматрају да је њихова борба борба са ветрењачама. Они, једноставно, верују.

Бити професор је, кажу, начин живота. Сви памтимо бар једног таквог, или само једног таквог. Оног који нам је променио живот. Или бар пробудио љубав према математици. Историји. Хемији. Биологији. Можда и ништа од тога, али кад га помињемо, то чинимо с поштовањем. Професори су још једине особе које, иако маторе и у оваквој култури, кад их сретнемо, увек ословимо са “професоре”. Можда је то довољан разлог да због таквих размислимо о томе да им вратимо статус који им припада? Да их изузмемо из новог смањења плата, јер није исто бити неки службеник, па и директор у јавном сектору – јер таквих има на тоне – и образовати будућност ове земље. Ако ико из Министарства или Владе чита овај чланак, нека се сети свог професора којег је волео; којег још воли. Или његово дете воли. Можда систем треба мењати од тога, јер тада је лакше тражити од њих оно због чега их зовемо професорима. Онда ће и оних других “професора” бити мање.

Михаило Петровић Алас је у својим “Гимназијским успоменама” поделио своје професоре на оне које су његови другови и он поштовали и волели, затим на оне које су поштовали, али их нису волели, потом на професоре које нису поштовали, али су их волели и, на крају, на оне које нису ни волели, а ни поштовали

Шта вансеријског професора чини другачијим, вољенијим и поштованијим, открива нам Милан Чабаркапа, пресор информатике у Математичкој гимназији већ 35 година:

“Такав професор савршено влада наставном материјом,воли и поштује ученике,има способност да у разним ситуацијама реагује духовито. Љубав према послу таквим професорима је јача од незадовољства због лошег статуса просвете”.

Иако професори лако могу да нађу друго занимање, посебно оно плаћеније, у којем нема губљења живаца са нечијим родитељима или непослушном децом, професор Чабаркапа каже да се никад није двоумио да ли треба да прихвати боље плаћен посао:

“Био сам више пута у прилици да одем на боље плаћено место, али чињеница да ученицима дајем темељна знања из програмирања, да они када изађу из школе постају свесни тога, да већина у тој области доживљава пуну професионалну афирмацију, јесте сатисфакција да наставим да и даље радим посао који је неоправдано деградиран. Сигуран сам, да не радим у Математичкој гимназији, тешко да бих пронашао аргументе да и даље радим овај посао. У српским школама је мени сасвим разумљив пад мотивације за учењем. Како да ученика подстакнете да учи када се до дипломе може доћи и без учења, и са таквом дипломом радити одговоран и добро плаћен посао, када су најбољи студенти аутсајдери при запошљавању у конкуренцији са страначким активистима, када имате поплаву некомпетентности на свим нивоима (на пример, како је могуће да државни секретар за телекомуникације буде професор српског језика и књижевности)… Мени је дечја радозналост и критичност сасвим довољна да се максимално ангажујем”, истиче професор Чабаркапа, али додаје да је песимиста по питању образовања.

Више него очигледан је тренд, који нико не покушава да заустави, да школе постану играонице
Милан Чабаркапа, професор Математичке гимназије

“Више него очигледан је тренд, који нико не покушава да заустави, да школе постану играонице, да се учи површно, да се амбициозна деца шиканирају и да не смеју да испоље радозналост и знање. Шта можете да очекујете од школе, ако ‘експерти’ из Министарства просвете инструирају наставнике да, када виде ученика да преписује, не реагују, већ да га пусте да преписује – тако ће нешто научити. У просвети има и данас врло квалитетних професора, који због лоше атмосфере у школама, не могу да дају пун стваралачки допринос. Они који истрајавају у напорима да децу што више науче, васпитају и оспособе за живот често доживљавају свакодневне непријатности јер у српским школама знање више није важно, вец само оцена. Родитељи занемарују чињеницу да се на светској пијаци знања цени пре свега знање, а да диплома или високе оцене немају скоро никаквог значаја”.
Да свако памти учитеља, наставника и професора, било по карактеру, по знању, духовитости, или по томе што је оставио животни утицај, потврђује нам и професор информатике у ОШ “Душан Радовић” у Нишу и оснивач онлине академије “Учи слободно” Саша Поповић.

“То су људи који су ми још у школи помогли да раздвојим лажне од правих ауторитета и препознам медиокритете иако тада нисам знао шта та реч значи. Ја се најрадије сећам мудрости свог учитеља Чедомира Јовановића, човека ситније грађе који је мени и мојим друговима из одељења деловао велико као планина”, истиче професор Поповић, који је искомбиновао традиционалне методе учења са технологијом и помогао својим, али и многим другим ученицима да уче другачије.

“Бити професор је пре свега позив, па тек онда посао. Професор кога памте ученици никад неће рећи ‘Не могу ме мало платити колико ја могу мало радити’. Истински преданим професорима на првом месту је рад са њиховим ученицима и нематеријална сатисфакција коју добијају за тај рад, па тек онда плата која је, потпуно сте у праву, бедна. Деградирање професора се временски поклапа са деградирањем целог нашег друштва. Током деведесетих образовање је тотално девастирано, па су модели на које се друштво угледало били ратни профитери, ексцентрични криминалци, представници турбо фолка и остали којих би се нормална и развијена друштва стидела. Не схватајући шта радимо успели смо да професију просветног радника извргнемо руглу пред сопственом децом. Последице и доброг и лошег рада у просвети су дугорочне, за све што је лоше у друштву данас корене можемо потражити у образовању од пре петнест или двадесет година. Због тога је битно да што пре преузмемо моделе успешних земаља у којима професори, иако нису наплаћенији, представају најцењенију професију у друштву”.
Професор Поповић каже да, кад се подвуче црта, једино остаје утицај који професор остави на своје ученике и задовољство знањем и вредностима којима их опреми за живот. “На крају знате да сте макар неком својим несебичним давањем улепшали дан. И од тога правом наставнику нема веће сатисфакције”.

Михајло Ћулум, професор историје у Првој београдској гимназији, чије ученике зову “ћулумчићи”, каже нам да правим професорима плата никад није била мотив за рад, већ радозналост деце. Можда је и то разлог због чега су га његови ученици кандидовали за Светосавску награду за изузетан допринос образовању, коју је и добио 2011.

“Најјачи мотив је да волите да радите са децом, да пратите како се развијају, проширују знање, интересовања, а да им ви у томе помажете и на крају имате задовољство што сте тој деци били професор и испунили један од мотива”, каже пофесор Ћулум и додаје да није довољно знати, “треба знати знање дати”.

Кад уђем у учионицу, све проблеме остављам испред врата, питам децу како су, јесу ли расположена за рад
Михајло Ћулум, Прва београдска гимназија

“Професор мора да заинтересује ученике, да час деци буде интересантан, да уживају на часу. Професор мора да поштује личност ученика и родитеља, да им помаже да предвиђено градиво лакше науче и да их учи животу, како да остану добри људи, спремни за самосталан живот. Зато кад уђем у учионицу, све проблеме остављам испред врата, питам децу како су, јесу ли расположена за рад и у њиховом очекивању шта ће понети са тог часа видим мотив више за рад у просвети”.
Професор Ћулум слаже се да је школство један од темеља државе и друштва и додаје да држава мора више да стимулише просвету:

“Ако то држава не ради у довољној мери, онда напред могу да вуку само велики ентузијасти. Увек има шансе за нас и нашу децу. Песимисти не треба да раде у школи”.

Професорка математике Весна Бабовић из Прве нишке гимназије, коју такође ученици воле због необичног приступа и начина на који им преноси знање, каже нам да често у шали деци поручује да “свако може да буде глуп мангуп, будите паметни мангупи”. Она каже да њен начин поучавања није необичан, већ једноставан.
“Трудим се да моји ученици сами дођу до закључака, тако да се они добро осећају јер су нешто открили, а са друге стране, то знање иде у дуготрајно и применљиво. За то користим примере из живота, музику, анимације, онлине интерактивне лекције (које користе ученици у земљи и иностранству)… Мотивисали су ме уметност, психологија и путовања, и све сам успела да спојим у математици. Деци увек пожелим да имају осмех, да стекну пријатеља за цео живот, да доживе прву љубав, да изађу из школе пуни знања.”

Упоређујући наш систем школства са оним у развијеним земљама које је посетила, професорка Бабовић одаје признање свим својим колегама. “У којим условима ми радимо – сваки професор је вансеријски. Страшно ме брине што нас последње четири школске године Министарство, уместо да нам обезбеди боље услове рада и смањи програме, затрпава папирологијом! Испада, по њима, све нам више времена треба за папире и форму, а не за децу”, каже ова професорка “страшне” математике, коју и по завршетку школе, ученици зову да попричају или да им буде ментор.

Професорка београдског Филолошког факултета Рајна Драгићевић, која је подигла Србију на ноге мотивационим говором пред будућим колегама, открива нам да је Михаило Петровић Алас је у својим “Гимназијским успоменама” поделио своје професоре на оне које су његови другови и он поштовали и волели, затим на оне које су поштовали, али их нису волели, потом на професоре које нису поштовали, али су их волели и, на крају, на оне које нису ни волели, а ни поштовали.

“Моје искуство је другачије. Волела сам само оне професоре које сам поштовала и поштовала само оне које сам волела. Наставници често нису свесни трајног доброг или лошег утицаја који врше на ученике. Оно што повезује наставнике које сам волела била је велика посвећеност и знање, способност да изузетан ауторитет изграде без претеране строгости и, што је такође веома важно, они су својим снажним личностима имали моћ да утичу на мене као особу, а не само на мене као професора. То да ћу постати професор српског језика постало ми је јасно на крају трећег разреда основне школе када ми је учитељица Бисерка Сантовац доделила диплому за одличан успех и рекла: ‘Мом најбољем ђаку из српског језика’. Зар сам после неприкосновеног суда моје учитељице могла да се одлучим за неки другачији животни пут? Понекад испричам овај детаљ из живота учитељима којима држим предавања на стручним усавршавањима са жељом да им скренем пажњу на чињеницу да деца често више верују својим учитељима него родитељима, а то је одлична подлога за васпитавање”.

Часови лексикологије, коју професорка Драгићевић предаје на факултету, нису обавезни, нити домаћи задаци, али студенти ипак посвећено долазе.

“Намерно ствари постављам тако јер желим да им као пунолетним људима дам могућност да се препознају. Дирљиво је када се испостави (као протекле школске године) да се група не осипа у току семестра и да скоро сви редовно раде домаће задатке. Нема опипљиве награде, а студенти раде! То је за мене импресивно, непроцењиво. Млади људи су жељни духовних садржаја. У прилици сам да се стално изнова уверавам у то. Пре неколико месеци, на Ускрс, читала сам изузетан задатак једне студенткиње. Анализирала је значења једне речи залазећи у сваки детаљ семантичке анализе, добровољно је прочитала неколико научних радова да би поткрепила своје тврдње и користила неколико речника. Уложила је огроман труд иако се тај рад не оцењује. Њени мотиви су искључиво били унутрашњи. Била сам ганута. Никада као тада нисам била толико сигурна у чињеницу да има наде за нас и за ову земљу”, истиче професорка Драгићевић и додаје да неповољне околности професорима који воле свој посао, чак, представљају изазов.

За достојанство професије најодговорнији су, сматра професорка Драгићевић, њени носиоци. Она нам каже да, нажалост, има професора који својим незаинтересованим ставом према позиву угрожавају достојанство које је наставничка професија одувек имала.

“У прилици сам да из даљине посматрам рад основношколских и гимназијских наставника који предају у школама које похађају моји синови, а гледам и однос према послу мојих колега са факултета. Много пута сам имала прилике да закључим да је све у људима – и страст према ученицима и предавањима, и апсолутна непосвећеност. И за једно и за друго може се пронаћи мотивација у стању у друштву. Ако је већ тако, онда је боље определити се за посвећен однос. Чаролија професорског позива заснива се на успостављању енергетског моста између професора и ученика у току успешног предавања. Тај тренутак успостављања трансфера са слушаоцима предавач може да осети, а узбуђење које потом уследи познато је само онима који су имали прилике да предају младим људима. Позитиван утицај који професор може да има на ученике представља незамисливо већи животни подстицај за њега самог него што би био утицај који неки људи имају на финансијске токове, политику или на било шта друго. Подучавање и васпитавање младих, тј. стварање Људи (са великим Љ) представља привилегију која се не може упоредити ни са једним послом”.

Постоји неколико тема о којима се у јавном животу у Србији стално говори, сматра професорка Драгићевић, а једна од обавезних је потреба да се промени систем – у спорту, политици, просвети, медицини, јавном информисању итд.

“Друга омиљена тема је недостатак новца. Наивно верујемо да ће све доћи на своје кад променимо систем и некако дођемо до новца. То јесу нужни, али нису довољни услови за бољи живот. Док чекамо промену система, требало би да мењамо сами себе – да покушамо да обављамо своје послове темељно и одговорно, а да васпитавамо децу тако да почну да верују да се исплати само поштен рад”.

Директор Математичке гимназије Срђан Огњановић, некада и сам њен ђак, каже да су његови професори умели да инспиришу и науче ђаке како да размишљају и решавају математичке, али и животне проблеме. Он истиче да сви памтимо по неког професора, и да такви нису само врхунски стручњаци у својој области, већ да имају посебан “шарм”, посебан однос с ученицима и према свом послу.

“Читав наш просветни систем је недовољно добро организован. Не постоји начин да најбољи и најискуснији наставници пренесу своје идеје и знања млађим колегама, да им помогну и усмере их. Посебно сам са свих страна чуо негативна мишљења о методама стручног усавршавању наставника. Млађа генерација наставника више је оптерећена основним егзистенцијалним проблемима и много мање је посвећена ученицима него што је то било некада. Сада је значајније да се пређе план и програм него шта ће ђаци запамтити и научити. О формирању личности ученика да и не говоримо. Добрим делом ово је и заслуга инспектора, односно саветника из Министарства, који се углавном баве формом”, истиче Огњановић, који је, иако директор, врло омиљен код професора и ученика, и додаје да колико год да је ситуација у друштву, па и у образовању тешка, и сада има сјајних младих наставника, будућих “професора Вујића”:

“У времену које долази, када нове технологије освајају свет, неизвесно је како ће се мењати школе и да ли ће их уопште бити за двадесетак година. Наша деца су наш највећи ресурс, њихов таленат највеће богатство наше земље. Ако мислимо на будућност, морамо да им посветимо много више пажње, времена и средстава”.

 

Пише Зорица Марковић

недељник.цо.рс