Шта нам гледају деца: Крв липти из цртаћа

УМЕСТО да ишчекују цртани филм у седам и петнаест, на ком су одрастале генерације малишана у Србији, данашња деца су власници даљинских управљача у својим породицама. На репертоару им је свакодневно, и непрестано, програм са неколико кабловских, домаћих и сателитских канала на којима им се нуде агресивна чудовишта, наказе, вилењаци и ренџери увек спремни за батинање.

И док су се годинама у Србији деца идентификовала са јунацима попут релативно безазлених Тома и Џерија, Душка Дугоушка, Попаја, Пере Којота, Пинк Пантера, данас су их заменили неки нови, чија имена је тешко изговорити, а камоли запамтити. Наруто, Саске, Од, Јуми, Џереми, Ајлита, Ксена, Волтрон, Каелу, Вакфу, Тара Данкан… ликови су којима су наша деца опчињена, а њихове покрете и моћи многи покушавају да опонашају.

– Борба са чудовиштима уз помоћ магије основни је мотив већине цртаних филмова – каже Сања Јаковљевић, мајка тројице синова. – Деца се диве наказама које бљују ватру, имају четворе очи или „специјалне моћи“, живе у „виртуелном свету“, једни другима кидају делове тела… Речник који се у њима користи не би разумели ни много старији, а о изразима непримереним узрасту не треба ни говорити. Ретко који деветогодишњак ће разумети речи као што су симулација, скенирање, телепортација, али уредно почињу да их користе у својим играма.

Просечно дете у Србији проведе дневно испред ТВ екрана три до четири сата. Зна се да већина малишана највише времена гледа цртане филмове, нарочито су томе посвећени малишани предшколског узраста. Осим мноштва ТВ канала, понуда је далеко већа на интернету, а с обзиром на то да сваки малишан данас боље барата компјутером од својих родитеља, претпоставља се да се уз цртаће проводи неупоредиво више времена и да они у великој мери формирају личност деце.

200.000 СЦЕНА НАСИЉА ДО пунолетства свако дете у Америци дневно проведе пред ТВ екраном четири сата и 48 минута. То значи да је пред телевизором свако било пуне три године. Програм који су гледали садржао је чак 61 одсто емисија са насиљем. У њему су видели 200.000 сцена насиља и 40.000 убистава.
По мишљењу Снежане Трстењак, редитеља анимираних филмова, свако ауторско дело има одређену поруку коју преноси публици и на тај начин покушава да јој се додвори.

– Да би публика реаговала, у овом случају деца, морају се користити одређена средства – објашњава Трстењакова. – Идеја насиља у цртаним филмовима базирана је на чињеници да деца морају да се привикну на његово постојање у стварном свету. Међутим, некада је туча Тома и Џерија схватана као игра у којој нема повређених, док су данашње сцене пуне крви. Проблем је што је већини анимираних филмова који се сервирају деци са ТВ канала у првом плану профит, а не васпитање девојчица и дечака.

Др Драгица Павловић Бабић, научни сарадник Института за психологију при Филозофском факултету у Београду, наглашава да не постоји једнозначна потврда да изложеност гледању насилних сцена у анимираним филмовима изазива склоност ка њему, иако нека веза, ипак, постоји.

– Проблем у цртаћима је што насиље над другим не изазива никакве последице – објашњава др Павловић Бабић. – На пример, један јунак испребија другог до смрти, а он после неколико секунди устане као да се ништа није догодило. Значи, последица нема и деца то тако прихватају. У млађим узрастима је учење по неком моделу јако утицајно, али и прихватање таквих модела понашања.

Телевизија не сме, сматра наша саговорница, да буде дадиља нашој деци и увек мора да постоји избор дозвољених садржаја и временска ограниченост гледања. Сличног је мишљења и Милена Опарница, школски психолог у београдској Основној школи „Јелица Миловановић“. Она сматра да гледање цртаћа не треба забранити, већ само цензурисати.
СЛОБОДНА ВОЉА ЕМИТЕРА У СРБИЈИ ни на једном од специјализованих ТВ канала који приказују само цртане филмове, немају ознаку ком узрасту су намењени. Зато је родитељима препуштено да сами одређују које цртаће ће њихова деца гледати и лимитирају време гледања. У Републичкој радиодифузној агенцији тврде да не постоји посебна регулатива за цртане филмове, односно и они подлежу правилима остатка програма. Тако су емитери слободни да пуштају цртаће које желе.

– Децу не треба учити да је у стварном свету све лепо, дивно, красно, а да када се суоче са њим схвате да ништа од тога није тако – објашњава Опарница. – Све зависи од развојног стадијума детета. Уколико му се насилни садржаји сервирају у предоперационалном стадијуму размишљања, оно није на когнитивном нивоу да то схвати на прави начин. Насиља има откад је света и века и зато и они треба то да знају, али, наравно, само у одређеном узрасту и у одређеној мери. Са три или четири године не могу да схвате да после смрти више нема живота, већ мисле да се она деси, али се човек „опет врати“, што је у већини цртаћа најнормалнија појава. Тек око седме године стичу свест о таквим појавама.

Наша саговорница наводи да бојазни које су „покупили“ из насилних садржаја цртаћа могу да изазову ирационалне страхове којих се касније тешко ослобађају. Родитељи, сматра она, најбоље познају своје дете и требало би да знају какви цртани филмови им пријају, а који могу да их узнемире до крајњих граница. Најгоре је пред овим зажмурити.
УЧИМ ТЕ ДОК МУЧИШ МЕ…

ДА цртани филмови могу да буду подстрекачи насиља говори уводна и завршна шпица која се може чути у доскора јако популарним „Покемонима“:

„Желим да будем највећи, као никад досад,да скупим све, да ми се посрећи.

Њихов тренер бићу тад, Покемони воде ме…

Покемон пријатељ најбољи и у највећој невољи.

Учим те док мучиш ме, Покемон,

Треба да скупиш све!“

 

Новости