Сталне драме Александра Вучића

Одвраћање пажње са кључних проблема на многобројне драматизације у чијем су епицентру упозорења на наводоне покушаје рушења власти премијера Александра Вучића и његове партије могло би бити схваћено и као средство самог владања. Производе се афере, читави таблоидни серијали о наводном угрожавању актуелне власти чиме се, често се чини, заправо баца прашина у очи грађанима.

Александар Вучић је изгледа одустао од позивања на Макса Вебера и окренуо се теоријама завере. Све чешће премијер испољава бес и галами на и најмањи призвук критике или чак само постављања питања. Тада се Вучић и његови најближи сарадници и остали упиру да докажу како је реч о завери светских размера на рушењу премијера и његове владе. И док се јавност недељама бави тиме кључне теме остају у запећку – преговарачка поглавља у преговорима са ЕУ још нису отворена, уступци који ће очигледно морати да се праве у оквиру бриселског преговарачког процеса, отпуштања која се најављују у јавном сектору, вишемесечни штрајк адвоката који је паралисао правосудни систем, па штрајк просвете.

Антрополог Стефан Алексић каже да је Вучић у незгодној позицији јер има огромну подршку у бирачком телу, али се с правом боји да ће ту подршку јако брзо да изгуби и та опасност од губитка избора му стално виси над главом.

„Оно што он заправо покушава то је да се одбрани од утвара које је замислио. Нешто слично свим ауторитарним режимима, што су отпори том режиму мањи то ће он постајати све агресивнији и агресивнији према оним џеповима отпора који су остали и који не могу никад до краја да се докину“, наводи Алексић.

Премијер највише воли да грми у парламенту, називајући опозицију кукавицама. Етикете се пришивају и другима. Па уместо да се расправља о захтевима адвоката због којих су ушли у штрајк премијер и министри су нам говорили да је реч о спрези адвоката и тајкуна како један од њих Мирослав Мишковић не би био осуђен.

Како то што уместо да се говори о суштини проблема власти акценат пребацују на своја тумачења иза којих се често крију теорије завере доживљају они којих се то директно тиче? Милан Јевтић, потпредседник Уније синдиката просветних радника који су два месеца у штрајку каже као бацање прашине у очи.

„Хајде да причамо о нечему како бисмо проблеме заборавили. Ја немам утисак да они неће да решавају прблеме, ја имам утисак да они немају права решења за те проблеме па онда бацају дим на све стране. Покушавају да се праве теме баце на споредни колосек“, наводи Јевтић.

Бацање коске

Тако ће се опозицији на сваку критику одговорити са: а шта сте ви радили, на наводе о манипулацији у избору фирме која ће бити задужена за испумпавање воде у копу “Тамнава-Западно поље” одговара се да су то написали лажови који су “добили паре од господина Девенпорта и ЕУ да говоре нешто против Владе Србије”. За пуштање Шешеља на привремену слободу из Хашког трибунала речено је да је реч о покушају САД да дестабилизују Владу Србије. И тако даље, примера је много. А премијер ће још с поносом истицати како им је свима одбрусио.

Премијер је у својој каријери прошао школу Војислава Шешеља, подсећа колумниста листа Данас Дража Петровић.

“Можете приметити из његових јавних наступа, на конференцијама за штампу и телевизији, да то доста личи на Шешељев начин комуникације са јавношћу када се увек баци нека ‘коска’. А и расправе са свим новинарима који поставе најчешће неко бенигно питање личе на ту Шешељеву школу”, оцењује Петровић.

За то време ко се више сећа да нису отворена преговарачка поглавља са Бриселом, коме пада на памет да пита шта је са применом свих тачака Бриселског споразума, да пита зашто се ћути о рационализацији (отпуштању) у јавном сектору, смањењу плата и пензија. Док неко нашој Влади прети дестабилизацијом.

“Те разне ствари које он помиње попут уинутрашњих и светских завера, наравно служе да и његови бирачи, којих има подоста, размишљају на тај начин да ето реформе иду, али да има пуно тих разних злих чика у Европи и свету, али и међу нам,а који то покушају да укоче и то су ти тзв. кочничари реформи”, каже колумниста Дража Петровић.

У Србији је створена атмосфера, како добро примећује заштитник грађана Саша Јанковић, у којој се критичари сматрају издајицама. Треба ли онда да чуди што је и сам омбудсман ових дана изложен дисквалификацијама? Да чуди не, али да алармира, вероватно, да.

 

Људмила Цветковић, Слободна Европа