Бранко Жујовић
Србију је прошле недеље, због почетка примене споразума о интегрисаном управљању границом са АП Косово и Метохија, по леђима потапшало друштво које не ограничава само простор на ком Срби могу да живе, него благонаклоно гледа на сузбијање историјског, језичког и културног контекста српске нације.
Свега 24 часа, по окончању председничких избора у Србији 2008. године, ЕУ је, уз честитке победнику, ужурбано усвојила документ, којим је регулисала „правно и финансијско“ упућивање мисије „Еулекс“ у јужну српску покрајину. За заборавне, био је то почетак фебруара и меко признање независности Косова и Метохије као услов за стицање статуса кандидата тек је почело да базди.
Дланом о длан, весела вест стигла је до Београда. Београд је у то време жустро расправљао о потписивању Прелазног политичког споразума о сарадњи ЕУ и Србије, док се не потпише, претходно парафирани Споразум о стабилизацији и придруживању.
У Прелазном политичком споразуму, писало је нешто што је у Србији изазвало блажу евроентузијастичку екстазу. Констатовано је било, наиме, да ЕУ и Србија треба да интензивирају политичку сарадњу, у циљу, како то бирократе лепо кажу, убрзаног напретка Србије ка ЕУ, укључујући и давање статуса кандидата за чланство Србији, чиме се тргује до данас.
Знања и равнања ради, треба се подсетити и да су преговори о ССП-у између СР Југославије и ЕУ почели били још 10. октобра 2005. године, а закључени су 10. септембра 2007. године, завршетком пете „техничке рунде преговора“. Споразум је парафиран 7. новембра 2007. године, а потписан 29. априла 2008. године.
Народна скупштина Србије, наивна каква је, ратификовала је ССП и Прелазни трговински споразум 9. септембра 2008. године. Споразум тада није ступио на снагу, због одлуке ЕУ да ССП замрзне, све док Србија не оствари „пуну сарадњу са Хашким трибуналом“, уз велико европско обећање да је хашки услов последњи услов.
Након позитивне оцене главног тужиоца Хашког трибунала Сержа Брамерца о сарадњи Србије са Хашким трибуналом, на састанку Савета министара спољних послова ЕУ, 7. децембра 2009. године, донета је одлука да се започне са применом Прелазног споразума о трговини и трговинским питањима.
Тај Прелазни трговински споразум, заправо штака ССП-а, ступио је на снагу 1.фебруара 2010.године. Србија је, како би показала пуну спремност да стекне статус кандидата, од 1. јануара 2009. године почела да примењује трговински део Споразума о стабилизацији и придруживању („Прелазни споразум о трговини и питањима везаним за трговину“) и то на властиту штету.
До овог децембра, после више од 7 година, све државе ЕУ још нису ратификовале ССП. Румунија се инатила мало са Србијом чак до априла ове године, а Литванија то као и да не намерава да уради. А и зашто би?
Због свега овога, мене није зачудило што су Ивица Дачић, Александар Вучић и Томислав Николић прошле недеље тек благо потапшани по рамену и, истина, похваљени у Бриселу, због примене Споразума о интегрисаном управљању границом, пристанку да пријављују финансирање Срба на КиМ и размени службеника за везу.
Мора се приметити да је ЕУ била издашнија према Борису Тадићу. Њему су 2008. године макар понудили Прелазни политички споразум и наговестили ту срећну могућност да Србија постане кандидат за члана ЕУ. Тројица нових српских лидера добрано ће се помучити на преговорима у вези телекомуникација и енергетике, да би пришли шаргарепи из 2008. године и то док гори и последња свећица на торти званој ССП.
Ако се добро сећам, премијер Војислав Коштуница 5. фебруара 2008. године саопштио је да предлог ЕУ да са Србијом потпише политички споразум, док истовремено шаље мисију да распарча Србију, представља обману са циљем да Србија, стављајући свој потпис на споразум, заправо потпише сагласност на независност Косова.
Затражио је тада Коштуница да се Народна скупштина одмах састане, пре него што се прогласи једнострана независност Косова и Метохије и да се, сагласно Уставу и усвојеним скупштинским резолуцијама, донесу одлуке о мисији ЕУ и споразуму који је ЕУ понудила.
Брат близанац премијера Србије, тадашњи председник СПС-а, Ивица Дачић, подржао је иницијативу Војислава Коштунице, нагласивши да Србија и даље треба да се противи решавању статуса Косова ван Савета безбедности УН, да ЕУ није овлашћена да замењује мисију УН на Косову и Метохији и да одлуку о слању мисије може донети искључиво Савет безбедности УН.
Као што рекох, Србију је прошле недеље по леђима потапшало друштво које не ограничава само простор на ком Срби треба да живе, него благонаклоно гледа на сузбијање историјског, језичког и културног контекста српске нације. Статус кандидата за чланство у ЕУ је зато – карикатура Србије, јер је Срба тамо где је писано све мање.
Треба ли сада да напишем да је Србија друштво мултипликованих мандата, с неограничени роком употребе и необавезујућом одговорношћу? Могао бих, да није статуса кандидата. Он је ту, на пролеће, до лета…
Он је вредан свега, чак и истине, Мирослављевог јеванђеља и вести агенције Бета да је Енвер Хоџај најавио да ће Хашиму Тачију предложити имена тројице садашњих „амбасадора Косова“ за амбасадоре у Србији.
Појаснио је Хоџај да ће „косовски дипломата“ имати статус амбасадора и радити у посебној канцеларији за Косово, у „оквиру простора које користе међународне организације попут ЕУ“. Коме више да верујем: Ивици Дачићу или Хоџају, кад је већ фактицитет рођен из насиља у Србији и званично важнији од права? Ко од њих двојице спорадично гази реч? Знам одговор…
