Стручњак за издувну грану

Мајстор Миле је, између осталог, стручњак и за кршеве старије од својих власника. Погледа и одма’ зна шта им је: да ли је (само) пукао каиш на алтернатору, или је, не дао Бог, вриснула бош пумпа. У најгорем случају, покаже на најближи отпад, да се власник препотопског котрљала не троши безвезе. И ту нема трте-мрте.

Овај наш главни мајстор за све, од демонтаже медија до монтаже афера, није баш неки зналац. Покажеш му бирача, он види овцу. Попусте му кочнице, он дода гас. Откаже му ручна, а он паркира у леру, па се онда изненади кад пољуби бандеру.

А кола пуна! Па онда ту изгину и недужни веселници, утерани у крш за који их возач-мајстор убеђује да је де лукс лимузина.

На ту скаламерију, склепану збрда-здола и опасну по живот, личи и злосрећна смедеревска железара, посађена где јој место није, тамо где треба да ничу чокоти и плантаже. Просто да човек грешан поверује у ону причу како је Тиле упитао:

– Мајку ти божју, шта овђе успијева?

– Грожђе, друже Тито.

– Гвожђе? Дижи жељезару!

И, шта ћемо сад, друже главни мајсторе? Да сипамо и даље у тај огромни котао без дна, који топи буџет уместо гвожђа? Или да нађемо најближи отпад, а да тих 5.000 несрећних радника лепо упослимо како Бог заповеда: дамо им кредит да засаде који хектар брескве и шљиве, па правац београдска пијаца или мајчица Русија?

Али, он, као што рекосмо, уместо људи види овце, а уместо очајних радника гласачке листиће… Неки ћемо да преживимо, а неки ћете да изгинете.

Главни мајстор, то и слепци виде, није неки зналац, а још мање дијагностичар. Бубрези нам отпадоше, а он не капира да су нам пропали амортизери, што физички, што ментални, па смо почели комшије и пословне партнере да пакујемо у пластичне кесе.

Успут, ако нам неко неопрезно свирне на прелазу, мало га избодемо, чисто да смањимо стрес чекајући бољи живот за сезону 2016/17/18/19…

Шта се, у ствари, дешава са Железаром, питају необавештени. Отерали смо те Амере, пљачкаше, да им мајку мајчину каубојску, и то поздравља васколики народ. Туђе нећемо, своје им не дамо, виче обермајстор, али шта ‘оћемо – то нико не зна под капом небеском.

Осим њега, наравно. Он ће још који месец, као загорелу сарму, подгревати илузију металаца-несретника да ће и даље радити у киклопу на самрти, грчевито ће бранити тих пет хиљада пута три (или пута четири) гласачких листића, брига њега колико ће то да кошта.

Не плаћа он, плаћамо ми, бесловесне овце. Као што плаћамо Арапе да нам за шеикове бабе здравље черупају буџет из године у годину не би ли главни мајстор показао сиротињи раји да, ето, и у Србији има страних инвеститора.

Његове илузије засипају нас са екрана и са новинских стубаца, његова митска храброст слави се од обданишта до врха смедеревског металског синдиката који Вођи шаље најсрдачније поздраве и честитке на чврстини којој ни челик није раван.

Кад из Железаре изађе последња табла лима и мајсторови музичари одсвирају фајронт, спустиће се завеса на Смедерево, а онај који последњи изађе угасиће светло. Јер, у мраку се беда и безнађе не виде, а ТВ камере преселиће се на неко веселије место, тамо где још све није пропало и где постоји шанса да се прими хиљаду пута поновљена лаж: биће боље.

Да је мештар наше опште пропасти имао зрна соли у глави, позвао би, на пример, Милета, питао би га за савет, а овај би му јасно и просто рекао:

– Мајсторе, гаси мотор и правац отпад. Немој да бацаш паре.
Јел?! А, петн’ес, два’ес иљада гласића, роооођо?! Неће да може, док има кокса на стоваришту.
Е, мој обермајсторе, па не може се кршем у будућност. Додуше, не капираш ти то баш најбоље, ипак си ти стручњак само за издувну грану.

 

Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ

Вести