Суфистицирани начини владања (други део)

Амџад МИГАТИ | 25.01.2012

Монопол над медијима

Медији у савременој историји играли су важну улогу у формирању јавног мњења поготву за време ратног сукоба, а нажалост углавном увек је страдала истина управо захваљујући њима. Можда је најдрастичнији пример била прича коју је проширио Тајмс 16. априла 1917. године према којој су се тела погинулих немачких војника користила за производњу глицерина[1], која се до дана данашњег могу наћи у некој озбиљној историјској литератури. Крајем шездесетих година двадесетог века измишљена је стратегија ткзв. специјалног рата – ”Специјални рат обухвата скуп организованих и координираних политичких, економских, психолошко-пропагандних, обавештајно-субнерзувних, а често и војних акција, мера и поступака, које једна или више држава предузимају против друге земље (групе држава), национално ослободилачког или револуционарног покрета ради наметања хегемоније, мешања у постојеће политичке, економске и друштвене односе, остварења одређених циљева и интереса и др.”[2]

Моћ медија и правила медијског ратног механизма још 1930. године сажео је Arthur Ponsonby  у вези са Првим светским ратом. Након телекомуникационе револуције  и посебну утицајну моћ коју су медије добиле 2004. године,  Anne Morelli  систематизовала је механизам деловања у десет принципа аргументације:  1. ми не желимо рат, 2. непријатељ је искључиво кривац за рат, 3. непријатељ има ђаволске особине, 4. ми се боримо за добру ствар, а не за себичне циљеве, 5. непријатељ намерно чини злодела. 6. кад ми погрешимо, то је увек случајно, 7. непријатељ користи недопуштено оружје, 8. наши губици су незнатни, а противнички огромни, 9. нашу ствар подржавају уметници и интелектуалци, 10. наша мисија је света, издајник је онај ко посумња у наше извештавање.[3]

Наравно да су ови принципи до данашњег дана остали исти само надограђени на фин начин како би преко мас медија били представљани као реалност и једина истина, а ”садашњи рат” је поред класичног облика проширен на све области друштвеног живота, према основама глобалистичког принципа који је изрекао George W. Bush ”ко није са нама,  тај је против нас!”. И тако ”истина постане прва жртва рата”, као што је још за време Првог светског рата приметио Georges Clemenceau (1841-1929), а замислите како је сада у времену у коме постоје различити облици рата!

У данашње време, када моћни финансијски кругови управљају свим сферама живота, монопол над мeдијима, који има различите директне и индиpектне облике, постао је најопасније и најмоћније средств управљања јавним мњењем и креирању измиштене ситуације у циљу да она постане “реално“ стање на терену. Њихови инструменти, који те медије формално воде, не суздржавају се коришћења отворених фалсификата, гнусних лажи, превазилазећи и самог Гебелса, како би они којима се супротстављају осећали немоћ да презентују стално стање на терену пред јавним мњењем, иако истина, на крају, долази на видело након завршетка њихових уцртаних планова. То је било очигледно примењено у разним случајевима: Ирак, Југославија и Либија. Сада се примењује на Сирију. Најпораженији пример за целокупно човечанство је била окупација Ирака, ради наводног спречавања употребе оружја за масовно уништење, које је у међувремену никад није нађено.  

Анализа вести о догађајима у последње време у Либији и Сирији доказују колико су информативна средства под контролом. Mahmoud Jabril, бивши привремени премијер Либије, је за Bloomberg 14. новембра 2011 изјавио: ”Стране силе тражиле су ликвидацију Муамера Гадафија јер је превише знао. Било би откривено превише тајни. Гадафи је био црна кутија целе земље. Имао је превише контаката и договора са многим лидерима света.” Такође, додао је ”Због тренутног недостатка државног апарата, свака могућа страна сила покушава да спроведе сопствене интересе у Либији. Ниједна није изузетак. То је политика. Земље имају своје интересе у Либији, а свако гледа себе.”[4] Занимњиво је да оваква информација није пронашла своје место у водећим арапским мас медијима који се даноноћно баве збивањима у Либији, а док је Mahmoud Jabril био привремени премијер детаљно су пратили сваку његову изјаву. Међутим оне су тада биле у интересу њихових монополиста, а сада када откривају реалне чињенице које су разочарале Гадафијеве противнике, оне бивају заташкане да не  би отвориле очи арапској маси о суштини либијских догађаја. Тамо где је објављена схвата се као знак упозорења потенцијалних непослушника!

Информативо покривање догађаја у Сирији одигравају се на веома интересантан начин. Ударна вест је увек о томе колико је режимска власт побила цивила, а поред тога неприметно наводе убијање војника и припадника снага безбедности. У једној од таквих вести коју је објавиљена у различитим медијима према информацији ”Syrian Observatory Rights”у једном од својих извештаја било је да је убијено 27 цивила и 34 припадника снага безбедности. Нико није нашао за сходно да пита ако војска и снаге безбедности убијају цивиле, ко онда убија и војнике и припанике снага безбедности? У последње време објављују се вести о нападу на војне објекте седишта обавештајних служби и седишта владајућих бас партија, питање које се овде поставља је какви су то мировни протрести у Сирији? Анализе видео снимака протеста против режима које мас медији преносе, показују да су знатно мањи број људи од оних који показују скупове људи који подржавају режим. Ниједна утицајна медијска кућа овоме не посвећује довољну пажњу у својим анализама.

Овде треба истаћи да катарска информаривна кућа  Al jazeera предњачи у информативној кампањи подршке ткзв. Арапском пролећу. Многи аналитичари и неки политичари је оптужују да води прљав медијски рат у служби САД, а оптужују Катар, који финансира ову медијску кућу да је истурени амерички инструмент у таквим догађајима, за дестабилизацију појединих земаља и један регион. Веома занимљиво питање се намеће, какав Катар има интeрес од отварања Al jazeerа-е на Балкану?

Злоупотреба спорта

Познато да је широку народну масу заинтересовао спорт од када је постао саставни део друштвеног живота.  У дашње време, нарочито омладина постала је веома заинтересована за спорт, чињеница да је спорт, нарочито фудбал, још од половине прошлог века изазивао велико интересовање код широких друштвених маса и тако је добио титулу ”најспоредније важне ствари на свету” међутим, спорт је тада био другачији и углавном је неговао спортски дух. Тада је фер игра, природни таленат и љубав према према одређеној врсти спорта много значила и била метод за корисно усмеравање енергије, поготову младих. Данас су малтене све спортске дисциплине постале ”најспоредније важне ствари на свету”, али са веома малом дозом спортског духа и осталих спортских вредности међу играчима, а још више међу навијачима који су постали веома организовани и важани фактори у друштвеним критичним ситуацијама. Навијачке групе постале су јако организоване.

Навијачке групе познете под термином ”Ultras”, реч латинског порекла са значењем превише, везане су за страствено навијање за одређени клуб. Постоје различите информације за формирање навијачких група, неки аутори сматрају да је идеја потекла из Мађарске[5] 1929 године, када су навијачи клуба Ференцварош основали своју навијачку групу, док други аутори сматрају да је у Бразилу[6] 1940. године основана најпознатија група Torcida. Овде треба истаћи важност међусобног повезивања одређених навијачких група и њихових широких утицаја, нарочито у данаше време са развитком интернет мрежа. Њихово организовање и начин функционисања је под контролом одређених моћних сила у земљи и иностранству. Познат је случај рата између Хондураса и Ел Салвадора јула 1969. због наводне фудбалске утакмице. Након тога, појавили су се различити облици деловања навијача од којих су најбруталнији били британски навијачи (којих се Британија решила на стадионима, али не и на улици и у другим земљама). Аналитичари су забележили почетак распада Југославије кроз пароле које су биле истакнуте на фудбалској утакмици и сукоба после утакмице Динама и Црвене Звезде у Загребу 1990. године.

Напад на америчку амбасаду у Београду након победе у финалу кошаркашке утакмице против Америке 2002. године, био је проба за контрадикторни упад у америчку амбасаду у Београду где се одржавао митин ”Косово је Србија” 2008 године, поводом једностраног проглашења независности, чији је резултат био деволвирање праведног протеста грађана Србије у светском јавном мњењу.

Пре отварања садашње кризе у Северној Африци забележено је оснивање јаких навијачких група у различитим афричким земљама који су успели да затегну односе између неких афричких земаља након одређених утакмица. Прошлих година односи између Египта и Алжира након утакмице двеју репрезентација толико су заоштрени, да су обе земље повукле своје амбасадоре и требало је јако посредништво да се њихови односи нормализују након хушкашког медијског рата. Тада је америчка мрежа Fox News прогнозирала да ће следећи рат на Блиском истоку можда избити због фудбалске утакмице[7].

Последњи пример овако опасног управљана ”спортских” навијачких група су септембарски догађаји у Египту, упад наводних навијача египатског клуба Al-Ahly у зграду изреалске амбасаде у Каиру. Опште је познато да су израелске амбасаде у свету под јаким безбедносним надзорима, а нарочито у земљама као што је Египат, где је читав комплекс амбасада окружен високим, затвореним зидом са најсавременијим електронским и другим модерним технологијама за упозорење и одбрану!

Аналитичари, психолози и социолози истраживали[8] су у својим различитим литературама феномен различитих навијачких група. Ни једном ни један од њих се није упуштао у откривање политичке позадине таквог политичког феномена нити центара моћи који стоје иза такве добре организације која је увек спремна да створи одређене немире на одређеним местима у одређено време.

Контрола над дрогама

Дроге су различите природне или хемијски синтетизоване супстанце које имају психоактивни учинак.  Оне првенствено делују на вегетативни нервни систем. Историја је забележила да су се дроге углавном коришћенеу медицинске сврхе. Међутим у савременој историји дрога је злоупотребљена у различите политичко-друштвене сврхе.

Историчари и аналитичари забележили да су колонијалне силе у савременој историји употребљавале дрогу за ”одржавање” енергије радне снаге и војника који ће да ратују за њих. Познат је пример Велике Британије која је проширила употребу опијума на широке народне масе у Индији како би ослабила њихов бунт, отпор према окупацијии како би их лакше и масовније мобилисала у своју војску ради колонијалних ратова и успостављања реда у окупираним земљама.  Тада је Индија сматрана ”драгуљем у круни”.[9] Исто тако, Велика Британија је оптужена за  пуштање у широку употребу опијума у Египту који је тамо познат под називом ”афијун”. Тада су лакше успели да савладају активан отпор египатског народа против окупатора коме је веома стало до управљања Суецким каналом.

Најдрастичнији пример употребе дроге, као средства у војним борбама против непријатеља, како тврди тадашњи шеф француске обавестајне службе Countde Marenches,  је да СССР, односно Вијет Конг шире употребу дроге међу америчким војницима, као један вид моћног оружја за амерички пораз у вијетнамском рату. Такав вид ратног инструмента користио је амерички председник Реган по савету Countde Marenches против Совијетске армије у Авганистану, што и потврђује у својој књизи [10]. 

У истој књизи, аутор недвослислено тврди да обавештајна снага утицајних светских сила контролише производњу и дистрибуцију дроге у земљама где имају интересе да разоре друштвено ткиво.[11] Разарање друштвеног ткива омогућава заинтересованим утицајним силама да лакше и без значајнијег отпора завладају неким земљама на простору који сматрају важним за њихове стратешке интересе. Постоји пуно података о контрадикторној улози обавештајних служби које се боре против дрога као што је америчка агенција за борбу против дроге-ДЕА.[12]

Занимљиво да је након америчке окупације и успостављања лојалног режима, узгој и дистрибуирање опијума достигао је своју највећу експанзију која је икада забележена према званичним извештајима  УН.[13]

Пут дроге из Авганистана преко Ирана имао је веома опасне последице по руско друштво. Како би овај контрадикторан процес сузбила, Русија је на конференцији у Јеревану 8. 7. 2011. године понудила план за ефикасну борбу против узгој и дистрибуцију дроге које НАТО земље нису прихватиле. Неки руски стручњаци оптужили су челнике НАТО-а да у најмању руку толеришу овакве процесе који се одвијају од Авганиста и дистрибуирају у више правца.[14]

Занимљиво је да се не може одвојити развој ситуације на отвореним жариштима од светских путева дроге. У том контексту треба разумети догађаје у Албанији и Косову и Метохији[15]. Такође, дешавања у Ираку и ситуација у Либији се не треба (поред осталих) посматрати као изоловано процес.[16] Развој међународне ситуације указује да је почела жестока борба за освајања сфера интереса у Африци. Познато је да афрички континент лежи на великим природним богатстивима.

Иначе, колико је дрога постала опасна по човечанство доказује изјава заменика регионалног директора комитета за борбу против дроге и криминала (УНОДК) Faisal Hagazy да петина, односно двеста осамнаест милиона људи је употребљава. Он је упозорио од застрашујућег напада који прети различитим земљама, нарочито у арапском свету. Тренутна ситуација у појединим арапским земљама која резултира лабавим границама је идеална подлога за дистрибуцију дроге.[17]

Још отвореније о томе је говорио извршни директор (УНОДК) Антонио Мариа Коста на 52. заседању Комитета за борбу против дроге. Он је обелоданио да је приход од трговине дрогом достигао триста милијарди долара.[18] Он отворено каже да приходе трговине дрогом не контролише само нарко мафија,  него и званичници појединих држава, истакнути чланови парлмента и водеће личности појединих политичких партија, што предствља претњу по безбедност и развој неких земаља света.

 

Ширење порнографије

Порнографија је постала друштвени феномен који до данашњих дана не може да се дефинише или објективно истражи, јер у садашњим друштвено-политичким околностима се повезује са екстремним либерализмом или конзервативизмом.  Иначе, реч порнографија води грчко порекло које представља спој проститутке и писане речи.

Проституција је појава која стара колико и друштво. Она је основни садржај порнографије. Кроз историју проституција је била ”прљав” партнер прљаве политике, које су разне структуре власти употребљавале као вид уцене и притиска на одређене личности  ради спровођења одређених интереса. Историја је забележила коришћење венеричних заразних болести кроз проституцију ради доминације над одређеном групацијом у одређеном друштву.

Сексуална еманципација, као нормална биолошко-репродуктивна појава обележена је као тзв. сексуална револуција која је се јавља другом половином 20. века и обухватила један део друштва у различитим земљама. До данашњих дана, секс је углавном табу тема или демократска тековина, јер одређени центри (либерални или конзервативни) преко њега добијају одређену моћ у управљању дела друштва и контролисања одређених догађаја. Из тог разлога,секс и проституција је увек повезани са различитим облицимакриминала у тзв. сивој зони.

Културолошка појава лепоте била је повезана са разним, постојећим манифестацијама природе. Женска и мушка тела, као део те природе одувек су биле предмет уметности и његово развоја. Она се развијала паралелно развитком сваког друштва, доживљавајући успоне и падове тог друштва. Као што је познато, уметност је део људске цивилизације који има узмни утицај на свако друштво појединачно и у целини, непризнајући границе, расу итд. Међутим, као део цивилизације уметност је одувек бивала злоупотребљена од стране постојећих центара моћи ради учвршћивања њихове позиције и проширивања утицаја.

Најочигладнија цивилизавијска злоупотреба лепоте је проституција. У савременом свету, проституција се развијала упоредо са развитком технологије и мас медија. У току тог развитка појавила се различита терминологија која је настојала  да у едукативне сврхе промовише секс као природну потребу, кроз тзв. меку и тврду еротику. Одређени научници, трудили су се да ту природну потребу уврст у научну дисциплину, познату као сексологија. Нажалост, таква добронамерна научна мисија омогућилаје већу манипулацију одређеним центрима моћи над сексуалном едукацијом, претварајући је у опасно средство. Та средства, су се вртоглаво развијала паралелно са технолошком револуцијом, нарочито у области медија и комуникације. Тако да у данашње време имамо веома штетну друштвену појаву познату под називом порнографија, са својим различитим ”категоријама”.

Порнографија, не само што је неморална, тј. неприхваћена у постојећим нормама сваког друштва, већ је почела да се претвара и у друштвену болест, познату као завист од порнографије. У Великој Британији је на пример регостровано 1, 2 милиона зависника.[19] Ова штетна појава не јавља се само у виду зависности, већ и као опасн разарач друштвеног ткива. У последње време једна категорија порнографије, позната као педофилија, проглашена је за кривично дело по међународном праву, где се окривљени гоне под отптужбом друштвеног зла. Међутим, постоје сличне ”категоријама” које су можда и опасније по дугорочне последице на постојање и развој друштва. То је на пример инцест порнографија (familysex, momsexи сл.).

Са политичке тачке гладишта то се не може посматрати као изолована појава, изван одређених центара моћи. Порнографија је карика у низу организованог криминала који обухвата: дрогу, трговину људима, различите видовиме шверца и сл. Злоупотребљавајући развиткак интернет мреже, порнографија је  постала много опаснија по друштво.

Очигледно је да постоје одређени центри који производе, дистрибуирају и контролишу порнографију. То доказују истраживања сајтова порнографског садржаја на различитим језицима на пример: енглеском, српском и арапском.

Ширење порнографије, као и дроге има за циљ неутралисање једне одређене групе, нарочито међу младима, како не би били активни у различитим процесима за прогресивну промену постојеће друштвене ситуације. У либералном друштву где такве теме нису потпуно табу центри моћи усмеравају њихову стваралачку енергију и тежњу за прогрес у погрешне правце, који нису од значаја за општу егзистенцију, људска права и развој демократије. У конзервативним друштвима где су такве теме табу, центри моћи их изолују од борбе за друштвени прогрес, затварајући их у себе саме и са тим постају склони насиљем и злостављањем. Самим тим, ове групације бивају изоловане од суштинског друштвено-прогресивног процеса и тако постају друштвени проблем.

Са друге стране, када је у питању порнографија, односно њене различите категорије одређени центри моћи уз јаку медијску подршку и ангажовање дела невладиног сектора, постављају одређена питања као судбоносна друштвена. Самим тим, скреће се пажња широким друштвеним слојевима од озбиљних и суштинских проблема друштвеног развоја, везаних за егзистенцију. Вредности као што су слобода и ширење демократије немају своју суштину, уколико човеку није обезбеђена егзистенција и делују као најјефтинији вид политичке манипулације, која је сада на широко присутна у тзв. новом светском поретку.

Исто тако у конзервативном друштву такве групе преузимају водећу улогу у позивању на повратак у прошлост под изговором очување ”изворних вредности”, као испробано средство за прогресивно и достојанствено друштво! Оба екстрема, на крају крајева, воде на исти циљ који се своди на очување позиције центара моћи.

Овде се мора истаћи да се и кроз порнографију шаљу политичке поруке у циљу деморализације потенцијалних противника центара моћи. Ово се једноставно може уочити на скоро свим порно сајтовима који пропагирају family, momsex, углавном су актери са руског, а ређе немачког говорног подручја. Ако узмемо у одзир да је Америка центар тзв. индустрије за одрасле онда је политичка порука јасна!

Сви предходни начини владања су толико повезани да се тешко могу раздвојити, јер су једни постављени у служби другог, нпа. либерално схватање порнографије, подржава либералне невладине организације, ”слободне медије” и екстремне либералисте, укључујући и екстремне либерале. Исти ланац важи и за супротну страну, доведећи до екстремних конзервативаца тј. неофашиста. То доводи до закључка да одређени ценри моћи кроз исти механизам контролише такве процесе.

Нормално, ови начини владања не искључују класичне начине употребе силе: оружане сукобе, интервенције, вршење различитих притисака, санкције и сл. Суфистицирани начини владања понекад њихова предходница или се дешавају паралелно са њима. Касније они служе да минимализују бунт и отпор против домаћих владара и њихових светских ментора!