Од 30. децембра радници Сушаре у Рударском басену Колубара на посао одлазе, али га не обављају. Из непознатих разлога угаљ се ту тренутно не суши. Плату за сада добијају, али на колективни уговор и даље чекају. Подршку синдиката немају. И питају се – имају ли у Колубари будућност.
Дан 51. Толико је прошло од када Сушара у Колубари угаљ заправо не суши. И њена деценијама необнављана, оронула зграда утиском који оставља на пролазнике о томе сведочи.
Н1: Прилично сабласно?
„Па, када ради мало је веселије, као иде пара на све стране и тако, а сад изгледа баш сабласно. Згодна је за снимање неких хорор филмова. Тако да можда будемо радили у некој Б продукцији холивудских филмова“, каже Драган Станковић, прерадник технолошког процеса.
Шали се Станковић, док се, заправо дубоко забринут, пита: због чега Сушара стоји и на чему тачно стоје њени радници.
„Који се плаше за свој посао, школују децу, неки треба се жене, купују станове, много је људи под кредитима. За своју судбину не знају. Углавном су сви уплашени. Нико не сме ништа да каже. Други ћуте, сакрили су се у ћошак и нико ништа. Као овако је добро, не ради се ништа, примамо плату“, прича Станковић.
И то, како сведочи – не малу. Јасно им је да у одрживом систему то није могуће. А због чега је обрада угља у Сушари немогућа, о томе се за сада само нагађа. Несташица угља јесте једно, али не и једино оправдање.
„Међутим, мислим да ту има и мало ванзакулисних радњи око увоза угља, јер очито да су неке интересне групе нашле значајан извор зараде око увоза угља. Мене у последњих шест месеци нико од надлежних није позвао да пита да ли има каквих проблема у довозу угља, да ли има каквих застоја. Било шта што је до пре шест месеци било редовно у техничко-технолошком процесу рада. Међутим, сваки дан добијамо позиве – шта се дешава, докле је стигла Индонезија“, прича Драгослав Љубичић, радник ТЕНТ-а и синдикални активиста.
А Индонезија, како се у ТЕНТ-у угаљ увезен из те земље колоквијално зове, стигла је, судећи по статистици, далеко. Од јула 2022. године месечни увоз угља Србија је, подсећамо, увећала 10 пута и за то потрошила 567,5 милиона евра. Од 2023. и увоз индонежанског угља значајно је порастао.
Намеће се закључак да у Србији угља недостаје. Истина је заправо да га има, али да се, како за Н1 предочава Мирослав Томашевић, некадашњи директор ЕПС-а, за откопавање треба припремити на време. Није. И због тога сада шетња импровизованим паркингом код Колубаре изгледа овако.
„Импровизован је због тога што је била велика количина, велики број камиона који овде долазе и купују тај наш сушени угаљ. Он је доброг квалитета. Погледајте сад – нема једног камиона, нема ништа, ништа не ради, фирма не ради. Све је стало“, каже Станковић.
А стало није, Станковић истиче, ни док је Србија била под санкцијама. Хоће ли камиони поново стајати у реду испред Сушаре питали смо и Електропривреду Србије. Одговор, кажу, припремају.
Ta sušara je veći zagađivač vazduha u državi. TE Kolubara zagađuje strašno, ali je to desetak puta manje od sušare. U krugu od 10km smrad je nepodnošljiv, a širi se i dalje zavisno od pravca vetra. Tako nešto bez ikakvih filtera ne bi smelo da postoji ni u jednoj koliko-toliko normalnoj državi. Pitajte građane Lazarevca kako je kad duva severac!
Usput i TE Kolubara, mnogo manji zagađivač je prema planu trebala biti ugašena 2024 godine! Naravno da se to neće desiti, ali bar da sušara prekine svoj trovački posao. Rio Tinto je “mala beba” za sušaru!!!