fbpx
фото: АП

Сваки четврти запослени у Србији је на прагу сиромаштва! И ко ради, умире од глади

5
(7)

Рад у Србији штити само од смрти од глади, али никако не и од сиромаштва. Сваки четврти запослени је на прагу сиромаштва и то по веома благој методи коју примењује Еуростат. По методама Међународне банке преко седам одсто укупног броја становника Србије је на прагу беде, док је око 0,1 њих угрожено смрћу од глади. Kао тврдокорни заступници крупног капитала наши политичари одбијају и саму помисао да ово стање промене.

Милан Маленовић

„Лепота је у оку посматрача“, каже стара изрека, али у Србији је и успех у оку посматрача.

Оно што је за једне успех, за друге је пропаст. За актуелну власт све је успех: сваки километар аутопута је историјски напредак, иако се потпорни зидови урушавају, а танани слој асфалта распада чим деоницу напусти свечана делегација са свеприсутним Александром Вучићем на челу.

Опозиција, са своје стране, углавном види грешке, па слушајући домаће политичаре тешко је закључити да ли је нама боље или горе него раније и да ли држава иде ка изласку из кризе, или тоне још дубље. о Да би се извршила што је реалније могућа процена стања у коме се налазимо, потребно је зато обратити пажњу искључиво на чињенице, а идеологију оставити по страни. Али, да би се уопште дошло до реалних чињеница, најчешће је потребно погледати стране изворе, јер домаћи статистичари, у зависности од идеолошке обојености нешто показују као „полупуну“ или „полупразну чашу“. о Због политике коју спроводе, напредњаци на челу са Вучићем се у свету доживљавају као „тврдокорни неолиберали“ и „представници Европске Уније у Србији“.

Од целокупне про-европске политике у последњих 20 година ми имамо, међутим, само то да нам је просечни приход на нивоу од 37 одсто просечног месечног прихода у Европској Унији. о Због чињенице да су радници из Србије јефтини и незахтевни у погледу радничких права, они су и веома тражени у Европској Унији. Јефтиније и брже је њих извозити, него доводити страног инвеститора да зида постројење у Србији, због чега све више младих, радно способних одлази из земље.

Овакво стање највише одговара власницима крупног капитала који су у сталној потрази за јефтином радном снагом у непосредном комшилуку, тврде левичарске европске партије критикујући овдашњу власт да спремно прихвата све сугестије које добија у оквиру онога што се у страним медијима одавно назива пројектом „Балкан“, а који предвиђа да овај део Европе постане стални извор квалификоване, али јефтине радне снаге. о Пратећи како се одвија овај план Европљани веома ревносно прате ситуацију код нас, тако да најпоузданије информације добијамо управо од њих.

Почетком фебруара домаћи медији су пренели „умирујућу“ информацију како је опасност од сиромаштва запослених у Србији у европским оквирима. На страну чињеницу како људска патња не може да буде пука статистичка категорија, чак ни оваква вест није за радовање,

Европски статистички уред Еуростат, чијим се подацима овом приликом баратало, има један суви математички приступ који је далеко од савршенства и одавно захтева корените измене. Бирократе ове институције границу опасности од сиромаштва постављају на ниво од 60 одсто просечног дохотка. То у пракси изгледа као када бисте у некој глађу захваћеној земљи имали просек од 100 грама хлеба дневно по глави становника, али бисте праг сиромаштва, сходно Еуростату, спустили на 60 грама дневно. Тако би онај ко са 100 грама од глади умире нешто спорије изгледао добростојећи у односу на сиромашнијег комшију који уз порцију од 60 грама умире далеко брже.

Тако по Еуростатовој логици у једној од најбогатијих земаља Европске Уније, Луксембургу, чак 13,5 одсто запослених живи на граници сиромаштва, па испада да је Србија са „само“ 10 одсто прави раднички рај на земљи. Да би апсурд статистичког израчунавања прага сиромаштва на поменути начин био још јаснији вреди рећи како се угроженим од сиромаштва у Швајцарској сматра свако ко месечно зарађује 2.500 франака, а толику плату у Србији немају ни министри.

Несрећник који у Србији цео месец ради за просечну плату од око 450 евра не само да статистички није сиромашан, он чак може да се сматра правим богаташем у односу на онога ко месечно приходује само 120 евра, али ни овај последњи није социјално угрожен, сматрају наше власти, јер је социјална помоћ за оне који већ умиру од глади још нижа и износи мање од 70 евра!?!

Истина је да је запослени у Србији са просечном платом од нешто преко 400 евра месечно већ испод границе сиромаштва у односу на свог колегу из западне Европе који има 1.000 и више евра на крају сваког месеца.

Kолика је разлика између онога шта просечни радник у Србији заради и створи најједноставније се види на примеру грађевинске индустрије. Просечна плата обичног грађевинског радника на пројекту „Београд на води“ износи 422 евра месечно. Он са том зарадом тек за око 10 месеци може да купи један квадратни метар стана који је сазидао, односно – за цео свој радни век, под условом да ништа не једе ни не пије, он може да заради за једнособан стан сазидан у „Београду на води“. Због тога је Србија, између осталог, обећана земља за стране инвеститоре.

Напредњаци на челу са Вучићем су, заиста, тврдокорни неолиберали, како их доживљавају на Западу и докле год буду такви, док буду штитили интересе страних власника крупног капитала, имаће подршку.

Ако, уместо просечне, узмемо медианску (средњу) плату, односно ону која се налази тачно на линији где изнад и испод ње има једнак број запослених, па узмемо 60 одсто ње као границу сиромаштва међу запосленима, онда добијамо стопу од 24,3 одсто оних који су угрожени сиромаштвом. По томе држимо неславни европски рекорд. Испред нас су све остале европске земље које прати Еуростат.

Ово значи како је сваки четврти запослени у Србији на или испод границе сиромаштва. Kада бисмо у нашу потрошачку клорпу додали све оно што има корпа неке европске државе, буквално скоро сви запослени би се сматрали сиромашним.

Светски економски стручњаци, који своје дипломе и докторате нису купили, већ гласно упозоравају како се Србија ближи социјалним нередима управо због оваквог стања. Наша земља је и на врху европске листе разлика у платама. Kод нас је тај индекс 8,6 по Савезном уреду за статистику Швајцарске, док је европски просек 5,2. Ово значи да је плата најбоље плаћеног у Србији скоро девет пута већа од плате оног најлошије плаћеног радника. С тим што и онај најбоље плаћени живи испод границе сиромаштва која важи у појединим европским државама.

Што су веће разлике у платама то су и дубље социјалне разлике, а то све указује на изумирање средње класе која је најважнија за покретање привреде.

Осим просечне и средње плате постоје још и други индикатори тешке кризе у којој се Србија налази. Статистичари познају и три категорије друштвеног маргинализовања, као што су сиромаштво, одрицање и недостатак прихода.

У Европској Унији је 112,9 милиона људи, односно 22,5 одсто укупног броја становника, у једној од ових категорија, при чему треба стално имати на уму различитости појмова „одрицање“ или „сиромаштво“. У најразвијенијим земљама ЕУ, као и у Швајцарској, Исланду и Норвешкој (које нису чланице ЕУ, али их прати Еуростат) сиромаштво почиње, статистички посматрано, тамо где се у Србији говори о високој средњој класи.

Иако није идеалан и овај метод је један од оних који нам статистика даје да се поредимо са развијеним светом, тако да смо приморани да га користимо.

У држави чији развој прати Еуростат и која је на дну ове листе, Турској, социјална маргинализовања су свакодневица за скоро половину становништва, тачније 45,1 одсто. Само у односу на ову државу Србија може да изгледа као прави богаташ, јер је код нас „само“ 38.7 одсто становника социјално маргинализовано због сиромаштва, недостатка прихода или одрицања. Ово значи како је више од трећине становника Србије маргинализовано у економском смислу и то по врло благим и недореченим методама Еуростата

Годинама у назад српске власти слушају савете Светске банке и Међународног монетарног фонда и кроје штедљиве буџете. Самом штедњом још се ни једна држава у историји није развила – потребни су штедња на правом месту и инвестиције у правом обиму.

У Србији се штедело на погрешном месту – на платама запослених и пензијама. У оквиру пројекта „Балкан“ ово јесте било предвиђено како би се домаћа привреда угушила и тако створио вишак незапослених који су отишли у развијеније земље да тамо потраже своју срећу. Са аспекта развоја домаће привреде ово је било погубно скоро исто као и дивља приватизација.

Управо оваква политика је и довела до тога да се скоро 40 одсто становника осећа одбачено у материјалном смислу. Европске државе у којима штедња није била алфа и омега кројења националног буџета најниже су и стопе сиромаштва, као и друштвене маргинализације дела становништва.

Румунија, Бугарска и Грчка којима су Европска централна банка и Међународни монетарни фонд наметали ригорозну штедњу (првим двема у оквиру пројекта „Балкан“, а Грчкој због претећег државног банкрота) налазе се на дну листе чланица Европске Уније са најнижом стопом друштвене мергинализације: Бугарска са 38,9 одсто кнап иза Србије, Румунија са 35,7 и Грчка са 34,8 одсто јасно испред нас

Већ из овог примера је јасно како драконска штедња на платама и пензијама, а коју су спроводили последњи министри финансија Србије по налогу ММФ-а, није пут у привредни опоравак, већ у социјалну пропаст.

Излаз из кризе није ни неразумно инвестирање у масовне радове. Пре више од једног века, после Велике светске економске кризе са краја двадесетих масовни радови су представљали лек за привредни опоравак, али су ефекти били краткотрајни. Наиме, да би се покренуле „масовке“ те врсте неопходан је капитал који може да се добије само кредитима, а њихово враћање је нови камен око врата како буџету, тако исто и привреди.

После масовних радних акција којима су нацисти у кратком року препородили немачку привреду доспело се у ситуацију да се дугови враћају, па је једини излаз био рат који је, по плановима Хитлера и његових сарадника, требало да донесе материјална добра довољна за враћање дугова.

Велики јавни радови су били неопходни и после Другог светског рата, али се тада, због предратног искуства, прибегло једном другачијем начину финансирања.

Познати Маршалов план је обична фарса када је у питању опсег, али је изузетно био успешан јер је, осим давања капитала, са собом повлачио и појачану робну размену земаља која је у суштини била прави замајац економског опоравка.

Лек је, дакле, правовремено и довољно финансирање искључиво оних пројеката који погодују производњи и размени добара.

Уместо тога, у Србији се највише троши на престижне пројекте којима властодршци желе да остану у сећању потомству, у такозване фараонске пројекте.

Један од таквих је најављени национални фудбалски стадион, чија је вредност око 100 милиона евра, а који је аустријски лист „Kосмо“ већ назвао „летом економског камиказе“. Наиме, иако би се за време његове изградње донекле побољшао бруто домаћи производ и упослила грађевинска индустрија, по његовом завршетку бисмо се вратили на садашње стање, јер стадион не производи никаква нова добра, а уз то бисмо имали и додатне дугове.

Излаз, зато, јесте и у изградњи инфрастртуктурних објеката, али и у паралелном јачању привредних грана које производе добра која користе те објекте. Бесмислено је, као у Србији, градити путеве и железничке пруге кроз пределе који мало производе и једва имају и за сопствене потребе, а камо ли за продају. У тим областима мора да се улаже у производњу, али не на начин како се то у Србији чини – кроз субвенције које по радном месту, за време напредњака, одавно прелазе 10.000 евра, а у појединим случајевима и преко 50.000 евра. Напротив – тамо где је страни инвеститор приморан да уложи знатна средства ту се и постиже дугорочност улагања. Ако га неки пројекат мало или нимало кошта, онда га још мање кошта да исти напусти чим му се појави згодна прилика. Статистика нам даје више него довољно поучних примера.

Чешка је и пре Првог светског рата била високо развијена индустријхска регија, али је њена сестра Словачка до скоро гласила за европску пољопривредну забит. Најнижа друштвена маргинализација због материјалног стања у Европи је сада у Чешкој, са стопом од само 12,2 одсто (Србија има три пута вишу стопу), док је Словачка на трећем месту са стопом од 16,3 одсто. Словачка је и европске држава са најнижим коефицијентом платних разлика: само три (код нас скоро три пута већи).

Обе ове државе су, исто као и Србија, из реалног социјализма у кратком периоду прешле у тржишну економију, али за разлику од наше земље тамо је политичка олигархија далеко мање пљачкала буџет.

Kада је у питању проценат учешћа средње класе у укупном становништву, обе државе су у самом европском врху, док је Србија на дну. Најнижа реална стопа незапослености је у поменуте две државе које су у међувремену избиле у сам врх листе држава у које становници Србије најрадије емигрирају.

Пре само три деценије обе ове земље (тада у саставу заједничке државе Чехословачке) биле су омиљене дестинације становника Србије када је провод у питању, а основна валута размене биле су најлон чарапе и фармерке. До овако драстичне промене је дошло јер оне нису под ударом пројекта „Балкан“, због чега су обе државе мирно изашле из Варшавског пакта, затим се мирно разграничиле и спровеле приватизацију која је далеко више била тржишно оријентисана од овдашње. Ни једна од њих на месту министра финансија или привреде није имала штеточине као што су Динкић, Ђелић, Влаховић, Мали и слични.

Међународни долар је измишљена валута која Светској банци помаже да упореди стања у појединим државама. Настао је шездесетих година прошлог века, за основу му служи амерички долар, а израчунава се компликованом методом упоређивања цена истих или приближно истих артикала у различитим земљама света.

Статистичари сматрају како је граница општег сиромаштва 1,90 интернационалних долара дневно, док се као репери узимају још 3,20 и 5,50 интернационалних долара дневно. Ово је доста реалнија метода упоређивања економских стања у различитим државама од оне коју примењује Еуростат. На горњој граници апсолутног сиромаштва (5,50 интернационалних долара дневно) живи 7,4 одсто укупног броја становника, док 1,9 или мање интернационалних долара дневно на располагању има 0,1 одсто. Највише апсолутно сиромашних и угрожених од апсолутног сиромаштва живи у распону између 3,2 и 5,5 долара дневно. Kако то изгледа имати дневно мање од пет интернационалних или америчких долара боље је и не описивати.

На граници релативног сиромаштва по Еуростату је сваки четврти запослени становник Србије, док је сваки четрнаести становник на или испод границе апсолутног сиромаштва и глади. По овоме се може закључити како посао у Србији не штити од сиромаштва, већ само од глади. Управо то и јесте циљ пројекта „Балкан“ који Вучић и његови напредњаци савесно извршавају: становници Србије треба да имају таман онолико колико им је потребно да дочекају дан када ће као јефтина радна снага отићи у друге државе. Сличну идеју са нама, али уопште, са свим како је сматрао „нижим расама“ је имао и Хитлер: давати им за јело таман онолико колико је потребно да би вредно радили.

Овдашња статистика или сакрива, или погрешно тумачи ове резултате, који нас сврставају у ред најсиромашнијих земаља света. Новац којим би ово стање могло да се промени троши се за фараонске пројекте од којих једину корист имају власници крупног капитала и са њима повезани властодршци. Једини бенефит од, рецимо, националног фудбалског стадиона имаће власници и директори грађевинских компанија и са њима повезани или идентични припадници политичке олигархије на челу са Александром Вучићем. Са друге стране, они не би имали скоро никакве користи када би се тих 100 милиона евра кроз повећање пензија поделило народу, али би се зато покренула потрошња, па самим тим и производња што би веома брзо довело до повољшања економске ситуације у земљи.

А1:

Удуживање гологузана

Најављени „Мали Шенген“ био би клуб сиротиње у коме би као прави богаташи сијале Босна и Црна Гора.

Наш прекодрински сусед има само 3,9 одсто становника на прагу апсолутног сиромаштва, док их у Црној Гори има 4,8 одсто. Србија је са својих 7,4 одсто становника на самом прагу беде негде на средини, а следи општа катастрофа: Македонија има 23,1 одсто на прагу апсолутног сиромаштва, а апсолутно сиромашних је 4,1 одсто. Kосово је за нијансу боље са 21,6 одсто на прагу и 0,2 одсто апсолутно сиромашних. На крају листе је Албанија, где је сваки трећи становник фактички потпуно сиромашан (39,1 одсто на самој граници и 1,1 потпуно гладних).

Због тога је нејасно шта би, осим новог таласа избеглих од сиромаштва Србија овим удруживањем могла да добије.

Таблоид

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Исповест пацијента Инфективне клинике: Ово је право стање у српском здравству (ВИДЕО)

5 (2) У каквом је стању здравство у Србији, какву голготу пролазе оболели од короне …

Житије једног Жике

5 (10) Ово је прича о једном Жики. Неко би рекао о било ком Жики. …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *