Нешто више од половине укупног становништва Србије, груписаног од Београда до Новог Сада, остварује чак 80 одсто целокупног бруто домаћег производа. Очигледно је да се Србија неравномерно развија, тако да се скоро сав њен бруто друштвени производ ствара на 20 одсто територије, односно на уском појасу између два поменута града. Остатак Србије је у привредном смислу мртав, а актуелна власт чини све што може да додатно појача овај дисбаланс, јер јој се улагање у мала предузећа не исплати, јер је њихово рекетирање далеко обимнији посао од добијања мита од гиганата којима се шаком и капом деле субвенције.
Унутрашњост Србије је опустела, хиљаде села и заселака или уопште нема становнике, или у њима живи тек по неко старачко домаћинство. Из тих крајева људи одлазе чим им се укаже прилика.
Око 100.000 радно способних становника Србије сваке године оде на рад у иностранство. Неки се и враћају, али већина трајно напушта Србију. Само од избијања светске економске кризе, односно за последњих десетак година, више од десет одсто грађана Србије трајно је напустило своју отаџбину и отишло је у свет „трбухом за крухом”.
Они који нису успели да оду у иностранство и још увек чекају повољну прилику, такође напуштају свој родни крај у Србији и настањују се у деловима Републике у којима привреда још како-тако функционише. То су области Београда, Новог Сада и подручје између. Свеукупно ради се о уском појасу дужине око 100 километара. То је, тренутно, једино што у Србији још даје неке знаке живота.
Званична статистика показује како у поменутој области, која чини само 20 одсто територије Републике Србије, живи чак 60 одсто њеног становништва. Сваки четврти становник Србије је истовремено и грађанин Београда, а главни град ствара више од трећине, тачније око 40 одсто бруто друштвеног производа целе земље.
Нешто више од половине укупног становништва Србије, груписаног у поменутој области од Београда до Новог Сада, остварује чак 80 одсто целокупног бруто домаћег производа.
Неравномерни развој Републике се наставља и уз помоћ државних субвенција које се дају страним „инвеститорима”, јер оне поспешују развој привредних гиганата који искључиво уско регионално и веома ограничено повећавају БДП. Чак ни у најразвијенијим индустријским нацијама у Европи већина бруто друштвеног производа не зависи од индустријских комплекса чију изградњу субвенционише наша држава.
Италија је трећа највећа привреда евро-зоне, а у њој мање од десет одсто БДП-а долази од великих привредних друштава. Немачка је најснажнија европска привреда и има у целом свету познате индустријске гиганте, као што су: Мерцедес, Фолксваген, Тисен-Круп, Опел, БМW, Сименс, Бош…Немачки БДП, међутим, око 85 одсто своје вредности дугује малим и средњим предузећима за које мало ко да је чуо и у самој Немачкој, а камоли изван њених граница.
Финска и Данска су земље са минималним учешћем тешке индустрије у бруто друштвеном производу, али су истовремено и земље које су у самом врху Европске Уније по стандарду својих грађана.
Тежиште свих поменутих привреда, али и осталих земаља чланица ЕУ, лежи на малим и средњим предузећима које наша држава уопште не помаже. Управо је то један од најважнијих разлога због чега се у привредном смислу Србија свела на територију мању од некадашњег Београдског пашалука.
Сваке године се 11 милијарди динара (нешто мање од 100 милиона евра) из републичког буџета издваја за директне новчане субвенције страним „инвеститорима” како би они отворили нова радна места. Овој суми треба додати још толико пара, које улажу локалне самоуправе кроз разна неновчана давања (на пример: додела земљишта без накнаде, бесплатни прикључци на путну инфраструктуру, далеководе и слично).
Према изјавама државним функционерима од ових пара годишње се отвори између 25.000 и 30.000 нових радних места (ако наивно поверујемо државној пропаганди), на којима радници добијају плате на нивоу минималца. Пошто се углавном ради о такозваним „лон пословима”, или како то народ зове „шрафцигер индустрији”, где се склапају полуготови делови из увоза, српска привреда од оваквих аранжмана нема секундарне бенефите, као што је отварање нових радних места код домаћих добављача.
Фабрике које се отварају уз помоћ ових дотација и када су у такозваним неразвијеним крајевима Србије налазе се или у самом граду, регионалном центру, или у његовој непосредној близини, тако да изузетно мало доприносе развоју руралне средине.
Истовремено је улагањем поменутог новца у српску пољопривреду могло сваке године да се трајно обезбеди егзистенција за најмање 40.000 људи, и то управо у руралним деловима из којих се исељава највише становника.Једна мала фарма, од које би могла да се храни цела породица и да преостане вишак производа за продају, кошта 10.000 евра, колико се просечно даје за отварање једног радног места код страног „инвеститора”. На фарми, међутим, постоје најмање два радна места, а на овај начин би се решио и проблем исељавања из руралних подручја која би оживела финансијском ињекцијом од 11 милијарди динара годишње, плус неновчана давања.
Осим тога, повећање прихода становништва са собом повлачи и повећање потрошње, што би довело до отварања нових радних места у услужним делатностима у данас пасивним крајевима. На сваки овако уложени евро из државног буџета долази још један евро из приватног сектора привученог повећањем потрошње у неком крају.
Дисбаланс између београдско – новосадске области и остатка државе и даље се продубљује неодговорном политиком државе. Поменута област је потенцијал за свој напредак нашла у инфраструктури: доброј мрежи путева, железнице, магистралних далековода и гасовода и тако даље. Уместо да се појачано инвестира у инфраструктуру крајева из којих се становништво исељава, повећавају се државна улагања у побољшање инфраструктуре области у коју се људи досељавају.
Приоритетни правци железнице, које Влада жели да обнови и даље развије, јесу Београд – Нови Сад – Суботица и Београд – Рума – Шид. Са друге стране, магистрална пруга првог реда у Западној Србији (део пруге Београд – Бар), потпуно је заборављена. Истоветна ситуација је и у Источној и Јужној Србији, односно свуда изван београдско – новосадске области.
Без добре путне инфраструктуре нема одрживог развоја, па ће тако из поменутих крајева да се настави исељавање људи у делове земље у којима се због развоја инфраструктуре развија и привреда.
На 80 одсто територије Србије, по статистичким подацима, ништа се не дешава. Ту, истина, живи 40 одсто становништва, али се производи само 20 одсто ионако слабог бруто друштвеног производа Републике Србије.
У Београду и Новом Саду су сконцентрисане све републичке, односно покрајинске установе. Плате њихових запослених драстично утичу на повећање БДП-а тих региона, али доприносе и развоју секундарних делатности, као што су трговина, угоститељство, станоградња…
Упркос плановима, који су у појединим случајевима стари и четврт века, ни једна републичка институција се није иселила из Београда, нити је Нови Сад напустила нека покрајинска институција. Због тога ова два града у бруто друштвеном производу Србије учествују са преко 50 одсто.
Како се изигравају покушаји да се путем децентрализације државне управе повећа број запослених изван престонице Србије, односно главног града Војводине, одлично се види из случаја Агенције за осигурање и финансирање извоза Републике Србије (АОФИ). Њено званично седиште је у Ужицу, али тамо седи само један једини запослени, док сви остали бораве и раде у центру Београда. Књиговодствено, пословни приходи ове агенције улазе у бруто друштвени производ Ужица, али се фактички сливају у Београд у коме запослени примају и троше своје плате.
Милан Маленовић, Таблоид
фото: Профимедиа
