fbpx
Насловна / Став / Токсични југославизам или – зашто су код Срба југословенство и југоносталгија израженији него код других екс-ју народа?!
Токсични југославизам или - зашто су код Срба југословенство и југоносталгија израженији него код других екс-ју народа?! 1

Токсични југославизам или – зашто су код Срба југословенство и југоносталгија израженији него код других екс-ју народа?!

Недавно је Борка Павићевић сахрањена уз химну „Хеј Словени“ – јер за њу, како је речено, „није било разлике између некадашње Југославије и данашње Србије, сем сужавања простора“ (Србија као „мала Југославија“).

А Срђан Драгојевић је, такође недавно, написао: „Враћам се провереној теорији југословенства. `Ја сам Србин, ја сам Хрват, еј, Бошњак сам, ахој, ја сам поносан Словенац`… Не – ви сте курци. Јебала вас нација. Будите, ако сте људи – Југословени“.

* * *

Срби су волели Југославију. Сматрали су је својом државом и радо су прелазили у Југословене (у националном смислу).

Једно истраживање из 1971. године показало је да се 39% београђана залагало за изградњу „југословенске нације“ (овде, стр. 109). Десетак година доцније, чак трећина београдске омладине већ се изјашњавала као „Југословени по националности“, а тај постотак је износио 22% међу омладином „уже“ Србије (исто, стр. 178).

Токсични југославизам или - зашто су код Срба југословенство и југоносталгија израженији него код других екс-ју народа?! 2

Ради поређења, по попису из 1981. године, „Југословена“ у „ужој“ Србији је било 4,8%, с тим да је њихов број из пописа у попис вишеструко растао: 1961. их је било 11.699, 1971. године 75.376, а 1981. већ 272.050 (овде, стр. 11). Дакле, удео „Југословена“ међу младима у Србији 1981. био је пет пута већи од просека. То је у будућности најављивало све масовнији прелазак Срба у „Југословене“.

Друго истраживање из истог периода међу омладином (овде, стр. 184), показало је да је однос оних који преферирају југословенство над националним, међу Словенцима био 10%:63% (шестоструко у корист националног), међу косовским Арбанасима 3%:78% (двадесеторуко у корист националног), а међу Србима 42%:31% – што значи да је више младих Срба преферирало Југославију, него сопствену нацију.

Чак и данас, показују истраживања, нигде није више носталгичних „Југословена“ него у Србији. На питање осећају ли се још увек Југословенима, постављеном у истраживању спроведеном 2010-2014, потврдно је одговорило: на Косову* 2%, у Хрватској 3%, у Македонији 15%, у БиХ 19%, у Црној Гори 28%, а у Србији 32% испитаника.

Ево шта о својој националној припадности кажу неке од београдских јавних личности.

Мирјана Карановић признаје да ју је у доба СФРЈ „било срамота да каже(м) – ја сам Српкиња. Некако, ја сам била прво глумица, жена, па, не знам, из Југославије, па све остало“.

Токсични југославизам или - зашто су код Срба југословенство и југоносталгија израженији него код других екс-ју народа?! 3

Владимир Арсенијевић и дан-данас сматра да „чињеницу да сам Србин осећа(м) само по срамоти од те чињенице“, те да му је „идеја југословенства постала ретроактивно делимично прихватљива, jeр је то ипак савременији идентитет, на известан начин сличан америчком“.

Саша Ћирић се пита „да ли смо осуђени на национални идентитет“, и подсећа да смо, када је реч о „стварању једног наднационалног идентитета“, у овим крајевима „у 20. веку, имали бар два примера – аустроугарски и југословенски, а од 21. присуствујемо и трећем – европски модел“.

Биљана Србљановићева за себе каже: „Ја сам изразито и дубоко анационална“, додајући да је „у самој суштини националног све оно против чега се бори(м) у свом животу”.

Слично мисли и Србљановићкин млађи колега Огњен Главонић: „Мени тај национални идентитет не значи ама баш ништа“, па додаје да је „Југославија била модернизацијска творевина“, због чега се он данас „осјећа као Југославен“.

Такође, међу београдским (самопроглашеним) левичарима млађе генерације много је „Југословена“. Они су знање о Југославији најчешће стицали или из прича, или из серије Б92 „СФРЈ за почетнике“. Зато је за њих Србија заправо „срање“, а ЈугосфераРегион и Западни Балкан једина права домовина.

* * *

Како објаснити овај феномен?

Треба направити разлику између три типа југословенства.

  1. Југословенство као осећај припадности широј државној структури и њој одговарајућем политичком народу, тзв. грађанској полиетничкој нацији – присутно 1918-1992;
  2. Југословенство као носталгични осећај прошлих времена, у којима су неке од пожељних вредности биле заступљеније у друштву: сигурност, запосленост, стандард, једнакост… – изражено данас код дела старијих поколења;
  3. Југословенство као осећај презира према сопственом народу и идентификација с (ауто)колонијалним пројекцијама – карактеристично за „другу Србију“ и кандидате за асимилацију.

Лако поистовећење с широм државном структуром, која се препознаје као „своја“, посебно одликује Србе и Русе. Андреј Фурсов сматра да су Руси и Срби једина два словенска народа који су тежили истинској „великој држави“ – Империји (при чему су Руси у томе били успешнији).

И заиста, Срби су у два наврата хтели да направе „империју“ с народима с којима су претходно ратовали – Душан је створио „Царство Срба, Грка, Бугара и Арбанаса“ (овде, стр. 41), а Александар „Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца“.

Токсични југославизам или - зашто су код Срба југословенство и југоносталгија израженији него код других екс-ју народа?! 4

Руси и дан-данас своју државу виде као мултиетничку, због чега доследно праве разлику између придева „руски“ (русский) – који се односи на етничке Русе, и „русијски“ (российский) – који се односи на све грађане Русије, без обзира на етничко порекло. Зато кажу „руски језик“ (русский язык), али: „русијска застава“ (российский флаг), „русијска влада“ (российское правительство), „русијско држављаноство“ (российское гражданство), „русијски пасош“ (российский паспорт)…

Тај осећај за словенску полиетничку Државу, наследницу панхришћанске Βασιλεία Ῥωμαίων, Солоњевич дефинише овако: „империја бива тим јача што се у њој удобније осећају сви народи и племена који је насељавају“ (овде, стр. 22).

Овај императив „удобности“ за све народе, Солоњевић (стр. 23) дедукује из основне идеје: „Империја је мир“ (Pax Romanum). То значи да у империји престаје међусобни рат племена и народа. Пошто се успостави Велика Држава, „сви народи живе и развијају се у миру“ (исто).

Због те идеје, Российская Империя не само да је сачувала све своје народе, него је њихове припаднике учинила у свему равноправним. Они су се, као и етнички Руси, једнако уздизали у трговачки, предузетнички, чиновнички или војнички сталеж.

Јермени Манташев и Лијанозов били су пребогати нафтни магнати, Јерменин Лорис-Меликов био је министар унутрашњих послова, Пољак Чарторискиј био је министар иностраних дела, Немац Бунге био је премијер, министри су, такође, били и Грци, Татари… (исто, 101, 152).

Токсични југославизам или - зашто су код Срба југословенство и југоносталгија израженији него код других екс-ју народа?! 5

Да бисмо схватили важност овог увида, Солоњевич нас позива да се запитамо да ли је у Британији неки Хиндус могао да буде министар? Или у колонијалној Француској какав Арапин члан Сената? Или у Кајзеровој Немачкој неки Африканац нафтни богаташ? „У Енглеској је било много слобода, али само за Енглезе. У Русији их је било нешто мање, али су оне биле за све. Узбек је имао сва права које је имао и Великорус“ (Солоњевич, стр. 101-102).

Од 150 народа колико је живело у Руској империји, подсећа Солоњевич, ниједан није био истребљен. Замислимо да су Сибиром, уместо Руса, владали Шпанци или Енглези. Колико ломача, колико казнених похода, колико мучилишта би било? И шта би од сибирских народа данас преостало? (исто, стр. 288).

На исти начин можемо да посматрамо и Србију. Срби су у својој Југославији несебично и одлучно помагали културну и сваку другу афирмацију Словенаца и Хрвата (од 1918), Македонаца и Црногораца (од 1945), Муслимана (од 1971), Албанаца и Мађара (нарочито од 1972)…

И данас је Србија по свим стандардима најудобнија земља за живот етничких мањина у овом делу Европе: нигде њихови национални савети немају већа права, нигде њихови језици нису заступљенији у администрацији и медијима, нигде их јавно мнење не штити више но овде…

У Србији се доживљава као сасвим природно да припадник етничке мањине може да буде председник парламента (Дулић) или владе (Брнабићка). У Хрватској је узбуна кад Србин купи Краш, а замиислите тек како би њихово јавно мнење реаговало да неки Србин постане председник „хрватског сабора“ или „хрватске владе“…

Тај и такав „дух народа“ (данас би се рекло: политичка култура) један је од кључних чинилаца зашто су Срби 1918-1992. били најполетнији Југословени; али и зашто у данашњој Србији нема ни трага асимилационој политици према етничким мањинама.

* * *

Када је пак реч о југоносталгији, наравно да свако има право да негује сентименте. Но, у јавности, постоји обавеза објективности и уравнотежености.

Тачно је да је обичан свет у Југославији боље живео него данас. Али, када се сећамо социјалне сигурности и материјалног благостања (поготово седамдесетих), не бисмо смели да заборавимо ни на следеће чињенице:

  1. Ликвидирано је, само у Србији (1944-1953), преко 60.000 људи, а затворено 120.000 политичких осуђеника (овде);
  2. У центру Европе, уз прећутну сагласност Запада, постојали су концентрациони логори – Голи оток и Св. Гргур (1949-1956) – у којима су политички затвореници понижавани и сатирани;
  3. Хрватски геноцид над Србима остао је тек делимично кажњен, док су, ради лажне симетрије, многи невини Срби санкционисани као „ратни злочинци“; против Анте Павелића, уз велико натезање, формална оптужница подигнута је тек 1956. (без судског епилога); с друге стране, Слободан Јовановић је већ 1946. осуђен на 20 година робије;
  4. Званична државна идеја 1945-1992. била је „Слаба Србија, јака Југославија“; у то име, Србија је систематски слабљена и искоришћавана (овде).
  5. Доминантна културна политика, нарочито после 1971, била је „свођење српског на србијанско“, како би оно што није србијанско (Његош, Андрић, Селимовић, Лубарда) „с временом престало да буде српско“ (Ломпар).
  6. Србија је не само сведена на „предкумановске границе“, већ су јој, додатно, као старатељи и контролори додељене САП Војводина и САП Косово; рецимо, „ужа“ Србија није могла да донесе ниједну важнију одлуку без претходне сагласности „покрајина“;
  7. Ишло се у затвор за написану песму (овде), или за испричан виц (овде)…

Овако бисмо могли још дуго да ређамо.

Југоносталгија је, стога, у јавном пољу погрешна зато што је необјективна и неуравнотежена. А посебно зато што је плодно тле за идеју обнове антисрпског југославизма, али овог пута под НАТО кишобраном.

Токсични југославизам или - зашто су код Срба југословенство и југоносталгија израженији него код других екс-ју народа?! 6

Југославизам 2019. године, наиме, хоће неку варијанту „најновије Југославије“ – попут Западног Балкана, или макар Србије као „Грађаније“ – у околностима хегемоније атлантистичког (нео)колонијализма. Као исход таквог југославизмаможемо добити тек Србију као оперативни кондоминијум НАТО суседа и сопствене аутоколонијалне елите.

Зато је југоносталгија, као јавни сентимент, она самоскривљена заслепљеност која онемогућава да се објективно сагледају ствари и донесу рационалне одлуке.

* * *

Када је пак реч о југославизму код наше грађанистичке елите, он се може најбоље објаснити ако га посматрамо као део (ауто)колонијалног пројекта.

Предвиђено место Србије је да буде вечита (полу)периферија ЕУ/Немачке, трајно извориште јефтиних сировина и јефтине радне снаге. Такав положај се, међутим, може одржати, услед непредвидивости Срба, тек ако се обезбеди да у Србији доминира култура аутостигматизације, тј. превага аутошовинистичког фатализма (Срби као „најгори народ“, „нема нам спаса“, „заслужујемо све што нас је снашло“), како би се осигурао механизам аутомаргинализације жртве.

Тај механизам, наиме, функционише тако што се образац супериорни/ инфериорни, где је први увек колонијални господар, а други колонизовани домородац, трансферише и као линија поделе унутар колоније. Отуда код нас издвајање „Друге Србију“ и њено супростављање остатку друштва („националистима“), диференцирање „нас урбаних“ од „њих руралних“, центра (београдске метрополе) од „паланке“, „европског“ од „балканског“, „модерног“ од „ретроградног“…

Објективна функција ове (само)дистинктивне друштвене групе – првенствено у елити, поделити и међу аспирантима да се у њих попну – јесте да буде аутоколонијално језгро (културно, медијско, идеолошко), компрадорска пета колона која обезбеђује друштвену климу за несметано деловање колонијалне управе и трансакцију профита атлантистичких компанија у њихове метрополе.

Један од тих (само)маргинализујућих стереотипа, којима се натапају и засићују менталне мапе друштва, јесте и дистинкција „Југословени“ – „Срби“. Ту се Југославија јавља првенствено као симулакрум политкоректне прошлости (Соња Бисерко: „Југославија је била наша прва ЕУ“). И као што је „српски национализам“, наводно, убио ту нашу „прву ЕУ“, тако и сада „српски национализам“ – а заправо та „рурална“, „паланачка“, „балканска“ и „ретроградна“ Србија која одбија да слуша ЕУ и НАТО – убија нашу будућност.

Токсични југославизам или - зашто су код Срба југословенство и југоносталгија израженији него код других екс-ју народа?! 7

Пошто су у менталним мапама које негује наша културна и медијска елита Срби и Србија сведени на негативни (ауто)стереотип, они који су поверовали да је њихов основни проблем то што су рођени овде („случајни Срби“) евакуишу се у прихватљивији национални идентитет – у „Југословене“.

Они мисле да, када те безобзирно експлоатишу или понижавају, или те стављају у вагон само зато што си Србин, решење је да постанеш „Југословен“.

Али, југославизам је данас тек један од облика идеолошке „легализације пљачке која се десила под отрцаном фирмом људских права и бригом за цивиле“ (Кустурица). Он није ништа друго до типична аутоколонијална фантазма, чија је функција слабљење потенцијала за стварни отпор.

Зато је нужна деколонизација наших менталних мапа и критичка деконструкција југославизма као дела колонијалне идеологије – уз пуно разумевање онога што је југословенство значило за Србе 1918-1992. Основно што морамо да научимо јесте да се не стидимо онога што јесмо, да разумемо сопствену историју и да се погрешно не оптужујемо за оно за шта, као народ, никако нисмо криви.

Све остало нужно води у капитулантску идеологију пристанка на окупацију. А она значи не само бесконачну пљачку свих наших ресурса, већ и нашу трајну дехуманизацију као припадника свог народа.

Срби као „беле црнчуге“ – никада.

Слободан Антонић, Искра

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

НОВО ХАПШЕЊЕ У САД: Српски нарко дилери „пали“ са пола тоне кокаина! 17

НОВО ХАПШЕЊЕ У САД: Српски нарко дилери „пали“ са пола тоне кокаина!

ПОСЛЕ хапшења код Азорских острва и заплене 800 килограма кокаина, сакривених у једрилици регистрованој у …

Зоран Ћирјаковић: Оно што је хероин за појединца, то је "европеизација" за српско друштво 18

Зоран Ћирјаковић: Оно што је хероин за појединца, то је „европеизација“ за српско друштво

Верујем да су Зорана Ђинђића током његове кратке владавине фрустрирале бројне ствари, али две боду …

2 Коментара

  1. Доктор са Чубуре

    Југословенство и југоносталгија су код Срба најзаступљенији јер су ти процеси за своју мету имали управо Србе. Помоћу југословенства су створени до тада непостојећи народи где је оно претстављало међуфазу од Срба до тог новог, креираног народа. Задатак југоносталгије је да Србе одржи у стању анестезије како би и након нестанка Југославије процеси затирања српског народа били настављени. Југоносталгија је лансирана као параван за деловање другосрбијанаца јер је јако тешко рећи – ја мрзим свој српски народ и стећи популарност у оквиру тог истог народа. Али када се каже – ја волим Југославију и тамо нам је било супер, то већ пролази код тикви без корена. У последњих неколико деценија југоносталгија се замењује евро фанатизмом коришћењем идентичних механизама обмане.

  2. propast srpska je nastupila dolaskom karađorđevića a overa propasti prvog decembra 1918 pod vođstvom hoštaplera aleksandra karađorđeviča t cincara lopurde pašića

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *