Премијерка је саветника Блера спустила у црну кутију мукле тишине, а председник пише пензионерима не одајући одакле му адресе. Устав изгледа узалуд јемчи приступ информацијиама од јавног значаја или тајност података.
Kо год живи у Србији требало би да поштује себе. Самопоштовање је повезано са достојанством. Људско достојанство није лепа флоскула. За њега постоји јемство у Уставу Републике Србије.
Понекад ваља завирити у тај текст. Он је много бољи од српске стварности. Једина утопија којој би се ваљало приближити јесте она уставна. Да Србија живи по свом Уставу – имала би скандинавски степен слободе, у Бриселу би је молили да се прикључи Европској унији.
Овако, не држимо се баш тих параграфа ко пијан плота. Добро, и обична правила заједничког живота највећем броју људи изгледају тек као необавезни предлози. Можда на основу распрострањености те менталитетне црте коју једни благонаклоно називају опуштеност, а други саможивост, грађани Србије у великом броју ипак гледају кроз прсте противуставној злоупотреби власти.
Иначе би било више самопоштовања, а тиме и поштовања Устава.
Само у претходних неколико дана су премијерка и председник, свако на свој начин, изразили дубоки презир према елементарним правима дела грађана.
Премијерка и Члан 51.
Подсетимо, на питање колега из Инсајдера, ко плаћа саветодавне услуге института бившег британског премијера Тонија Блера премијерка Ана Брнабић је, након познате менталногимнастичке фигуре избегавања одговора новинарима мање-више рекла да питају Тонија.
Ни динар из буџета не иде на саветовање владе, али оно се одвија још од Вучићевих премијеровања континуирано и интензивно.
Kакве ово везе има са Уставом? Хајде да цитирамо Члан 51: „Свако има право на приступ подацима који су у поседу државних органа и организација којима су поверена јавна овлашћења, у складу са законом”.
Брнабићка не каже да не зна. Било би глупо да премијерка неке земље нема појма који страни плаћеници усавршавају рад њене владе. И за чије бабе здравље. Дакле зна. Јавност Србије је такође заинтересована за ту ствар. Једне то копка зато што у Тонију Блеру још увек виде оног фанатичног милитаристу из 1999. Kао и из времена инвазије на Ирак. Други имају разлог да се питају: „Ако је нешто бесплатно, шта је онда противуслуга?”.
За разлику од озбиљних невладиних организација које троше паре страних држава, а колико и за шта може се углавном прочитати на њиховим сајтовима, актуелна српска влада је затворила Блера у црну кутију мукле тишине, а кутију спустила у неку Трајанову рупу дубоку као трезор Народне банке. Тако да грађанину Устав гарантује то што му премијерка не жели дати. Приступ информацији од јавног значаја.
Ако ништа, премијерки би било паметно да успостави макар привид транспарентности, јер траг дипломатских гласина води у Абу Даби. Неки медији већ спомињу дил у стилу „ви нама Блера, ми вама Савамалу”.
То би можда објаснило фантомке, јер је неко дао реч да ће ледина бити чиста, макар ребра поломили људском достојанству. Оном уставном.
Дакле, премијерка се брани ћутањем. И тиме удаљава Србију од њеног Устава. А сваког грађанина од његових уставних гаранција.
Председников легитимитет и дух устава
Пример број два је исто тако поучан. Александар Вучић је у епском заносу на прошлосуботње протесте реаговао обећањем да неће испунити ни један једини захтев шетача са скупа „Стоп крвавим кошуљама”. Председник је рекао да не попушта ни у случају да сви одрасли грађани Србије изађу на улицу: „Може пет милиона да вас се скупи”.
Добро, воли председник те десетерачке алегорије. Десет на једнога, а све ћу их победити. Пет милона, а неће попустити. Додуше, једини захтев протестних шетача је био да се заустави полиичко насиље. „Људи који су најгори насилници организују протест против насиља”, одговара председник. Ово није језик позног Нелсона Манделе или Гандија. То је динароидни игроказ.
Иза тога се крије изразито илиберално схватање демократије. Већинска воља установљена на изборима унапред оправдава сваку политичку свињарију. Држава је плен победника на изборима, а реаговање дела грађанства по мишљењу председника јесте покривено слободама и правима, али у политичкој једначини владавине за Вучића не значи ама баш ништа. Неки изашли да шетају. Шака јада.
Једну чињеницу Александар Вучић пренебрегава. Председник свој легалитет свакако црпи из изборног резултата. Али својим политичким деловањем он може да окрњи свој легитимитет. Он може да буде легалан председник са илегитимним поступцима. Зато што је легално оно што је формално законски исправно. А да би то било и легитимно, потрбно је много више од механичке већине. Потребна је владавина на основу принципа и вредности забележених у Уставу.
Рецимо, „Свако има право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештаван о питањима од јавног значаја и средства јавног обавештавања су дужна да то право поштују”. На све ово председник има да изјави: “Поздравите Барбару”. Дакле, председник покушава да оправда особу чији политички ментори уставно право грађана да буду обавештени „истинито, потпуно и благовремено” , крше већ самим слањем Барбаре на „новинарски” задатак. Све у корист председника.
Толеранција и напредњаштво
Устав обавезује пре свега председника али и све грађане да развијају дух толеранције. „У области образовања, културе и информисања Србија подстиче дух толеранције и међукултурног дијалога и предузима ефикасне мере за унапређење узајамног поштовања, разумевања и сарадње међу свим људима који живе на њеној територији, без обзира на њихов етнички, културни, језички или верски идентитет”.
Или како то председник воли да паушализује: „Ако хоћете да гласате за ове лопове”, „…нећу да слушам њихове глупости”, јер то су „несрећници који ми соле памет” и „дивљаци који вређају жене”. „Насилници” су већ цитирани.
Александар Вучић примењује реторичку стратегију „парс про тото”. Ако је међу 10 000 људи један лопов, онда су то „лопови”, један насилник их чини агресивном руљом, а само један дивљак – дивљацима. Па чак и када нема таквих, треба их измислити. На таквом скупу мора да се неко потукао кишобранима.
Председник не влада баш увек у складу са духом устава који захтева унапређење толеранције. Његови агресивни наступи подижу тензије у друштву. Његов изговор гласи: Опозиција позива на вешање, силовање и слично. Анонимни грађани из клоаке интернета вређају његове пропагандисте. И све то је делимично тачно. Али опет се примењује принцип „с ким си – такав си” па ако постоји неколико вербалних изгредника онда су сви такви. Ако су неки дивљаци вређали Барбару онда је то крунски доказ да она није невешто лагала по страначком налогу.
Ако је неки побеснели таблоид написао о Вучићу гнусне ствари, онда је и добро утемељена критика као резултат рада озбиљних медија – бљувотина. Све је то на изложби о „Нецензурисаним лажима” третирано на исти начин. Честитог човека чији ти се став не свиђа намажеш фекалијама и подвикнеш му да смрди.
А изговор „они то раде” јесте намерно инфантилан. Тачно је, „они” су очито део исте културолошке целине из које је поникао председник. Али „они” то говоре са позиције фрустриране немоћи, док се Александар Вучић тако понаша са позиције фрустриране свемоћи. Тако је његова одговорност за токсичност у јавном простору вишеструко већа.
Неуставна ситна књига
Заштита података о личности је такође уставно добро. Члан 42 каже: „Забрањена је и кажњива употреба података о личности изван сврхе за коју су прикупљени, у складу са законом, осим за потребе вођења кривичног поступка или заштите безбедности Републике Србије, на начин предвиђен законом”.
Вучићево чувено писмо пензионерима не треба превише коментарисати. Председник је упутио овакво писмо групи грађана на основу података који су употребљени изван сврхе за коју су прикупљени. Он је ту својим ганутљивим писанијем и потписом испод њега у директној колизији са једним уставним начелом.
Ваљало би подсетити премијерку и председника, правника који се никада није бавио тим занатом али врло добро познаје и закон и промају која свира кроз његове рупе, да Устав земље каже како је владавина права основна претпоставка Устава те да она почива на неотуђивим људским правима.
Да закључимо: Ани Брнабић је дражи Тони Блер од члана 51. Устава Републике Србије. Председнику Александру Вучићу дража је намера да писмом допре до душе сваког пензионера него члан 42. Устава који је зајемчио тајност података о личности и искључио њихову употребу ван сврхе скупљања. Преведено на свагдашњи језик: Пензионерима може писати пензионо, али не и председник државе.
Председник не би смео да се појављује на националним телевизијама десет пута више од политичких противника, а да при томе и он и ти медији не буду у директном судару са чланом 51. Устава. Да не набрајамо даље.
Једино што председника тренутно занима јесте преамбула у којој је Kосово Србија. На том инструменту саборности он уме да свира.
Нису ли основни приговори који у Београд стижу из Брисела управо недовољна слобода медија, недовољна владавина закона и корупција? Али ако председник и његова странка заснивају своју владавину управо на контроли медија, политичком упливу на правосуђе и на партократијској владавини која није ништа друго до системска корупција, како онда да се одрекну тога?
Имају они рецепт. Донеће законе, па и нови устав, из којих ће као из самопослуге узимати само оно што им треба. И расписаће нове изборе да обнове легални оквир у којем могу да владају без легитимитета заснованог на битним уставним одредбама.
Kако да се онда грађанин приближи свом утопијском достојанству? Морао би да почне да брани Устав од власти.
Драгослав Дедовић,Дојче веле
svak zna da su u neka carstva dotumarali lazni ili mali ili veliki carevi samodrsci koji ne postovase postojece ustave vec nametnuse vladu usmenim dekretima, jer kako neki dodjin iz ko zna koje picke materine, sto bi znacilo iz nekakvih indijskih, pakistanskih ili turskih cibuljica, da postuje ustav kad ne postuje ni zemlju u koju je dotumarao leba da se najede a jos manje narod ci leba jede a i kako da postuje kad matera u trecoj smeni radise, danju spavase a za vaspitanja vremena nemase a baba ne znase ni on ni matera mu, te osta lud. — neki uceni doktori su napisali knjige, jednako vazne ko ustav, sta je to blesan, ludak ili manijak, kako sa takvima i upozirili na opasnost od takvih. — kad u nekoj avliji zivincad ne postuje ustav ni zakone kako ce postovati misljena ucenih doktora o nekom ko stetu pravi, druge ugrozava i sve naopako prevrce, sto bi rekli neuceni ali mudri seljaci, rije ko svinja, pa i po onom sto ne treba. — ono ili si svestan onoga sto radis ili si lud ili zivotinja, cetvrtog nema, ako ne racunamo djavola, kako nas uce Marlow ili Goethe, koji se moze pokazati ko uceni doktor pravni nauka ali zao i podmukao da mu znanje sluzi samo za varanje i dusica vatanje. — takvog valja glogovim kocem probosti i na onaj svet sprovesti i na grob mu se popisati, jerbo kako smo imali priliku citati to ga zna mnogo naljutiti. — o zivotinjama dzaba prica, kad k njima ides valja motku il bic poneti a ludake valja vatati, dobro vezati i u sobicak zatvoriti, povremeno leba i vode doturiti; jerbo od njega nista dobro ne mozes cekati, dzaba je koje kakve disputacije voditi, svetom vodicom kropiti il djavole isteravati. — samo drage komsije valja brzo reagovati jer takvi znaju sve prodati a sve popljuvati, sve ispreturati i poveci copor sa sobom u pakao odvesti i veliki zijan po avliji napraviti. — zato pamet u glavu, nedajte se drugim pa ni od mene poucavati, vec radite onako kako vam odgovara a i nagrada ce vam biti dodeljena po vrstama i zasluzi.