Трагедија у магли, или зашто премијер виче да “не да Гашића и Лончара”

Велике трагедије покрећу питање одговорности и кривице људског фактора. Тако је било прошле године с поплавама, тако је, нажалост, и ове са трагичним падом хеликоптера и губитком седам људских живота. Као што онда није било довољно рећи „овакве поплаве се дешавају једном у хиљаду година“ (премијерове речи), и само на основу тога се ослободити сваке одговорности за страховите последице поплава, тако ни сада  не задовољава пука констатација да се „овакве трагедије дешавају“ (опет премијер).

Јер, поставља се сасвим оправдано питање шта су одговорни појединци, боље рећи, они који је требало да буду одговорни, учинили да до оваквих трагедија не дође, или бар да се њихове размере значајно смање. Шта је, и да ли је ишта, учињено у правовременој превенцији од поплава? Шта је учињено, и да ли је ишта учињено, да до пада хеликоптера не дође? Ово друго утолико више јер је људски чинилац присутнији и уплетенији него у првом случају.  Зато јавност с правом очекује више од тривијалних изјава типа да се трагедије просто дешавају. Макар, и ма колико, одвећ преосетљив премијер био изнервиран због таквих легитимних питања и сасвим очекиване критике.

Највиши државни функционери и официри који (не) одговарају за област војске и одбране више пута су поновили да су погинули наши најбољи пилоти, исти они који су „вас, премијеру, возили до Фекетића“ (Гашић Вучићу), да је реч о најбољем хеликоптеру који имамо за ту сврху, који је „летео у немогућим условима“, и да је био исправан. Такође смо могли да сазнамо да је горива, и кисеоника за бебу, било довољно. Па ако је све тако, ако није било никаквих проблема са пилотима, хеликоптером, горивом, временским условима (јер је „летео и у немогућим“), итд. зашто се онда хеликоптер уопште срушио?! Ово помало подсећа на немогућу ситуацију у којој се нпр. деси убиство, али су сви волшебно невини.

Правац трагања за одговором на ово круцијално питање зашто се хеликопер срушио, можда нам може дати индикативна изјава самог министра Гашића: „Избор је контроле лета и самог пилота место слетања…Шта се десило и зашто је пилот изабрао и покушао да слети три пута на аеродром ‘Никола Тесла’, а имао је и могућности и алтернативу“. Дакле, искусан пилот је упорно покушавао да слети на сурчински аеродром иако два пута већ није био успео, а имао је алтернативу. Да ли је то био његов избор, а тиме и кривица, како сугерише Гашић, или пре неког другог (сам командант ваздухопловне бригаде Бандић је изјавио да је он донео одлуку о путу за Београд а не за Крагујевац јер га у Крагујевцу „нису убедили да имају добро место за слетање“), како видимо, отворено је питање. Премијер је тим поводом изјавио да је Сурчин „најбоље место за слетање“. Вероватно јесте најбоље, али сигурно није једино. У оваквим кризним ситуацијама се не гледа шта је најбоље, већ шта је најбрже а да може остварити циљ. Чисто сумњамо да ниједан град ближи Новом Пазару од Београда није имао довољно добре услове за слетање хеликоптера.

Начелник Генералштаба Диковић рекао је да су формиране две комисије за истрагу овог случаја. Али већ сада имамо разлога за сумњу да ће истрага дати резултате које јавност очекује. Јер међу највишим званичницима, као уосталом и у неким другим важним и озбиљним питањима, постоји приметна неусклађеност. Тако председник тражи да се истрага заврши „у најбржем могућем року“, министар Стефановић (који иначе каже да МУП нема никакве везе с овим проблемом) каже да ће бити завршена током ове недеље, а генерал Диковић да је рок 30. март. Две недеље свакако нису „најбржи могући рок“ (али јесу довољан за фингирање и штеловање), и верујемо да то може и мора много брже да се заврши. Зато се бојимо, ако буде по Диковићевом, да ће за две недеље читава ова прича бити исфингирана, разводњена или чак увелико заборављена, а питање (стварне) одговорности и кривице забашурено. Јер, како иначе бива у, са оваквим властима, несрећној Србији, у медије ће стићи неки нови инциденти и афере који ће засенити јавност, а у засенак бацити претходне, нерешене случајеве. И тако стално изнова, као на покретној траци, нове трагедије, или примери корупције и криминала, за које нико не одговара. Све док једног дана све то што се гура под тепих или сакрива у ормар, једноставно не покуља и не експлодира…

Али без обзира на то шта истрага (не) покаже, чак и да у овом случају не постоји никаква непосредна одговорност високих официра и министара, што је мало вероватно, бар неке од њих, оне који су на првом месту надлежни за војску и њено ваздухопловство, требало би да погоди и уздрма осећање гриже савести и начелне одговорности за ову трагедију. Онај дубоки људски, морални осећај искреног и стварног саучествовања са жртвама и њиховим породицама, који доводи до свести о одговорности и, у најмању руку, оставке. Јер, ако ова страшна трагедија (као ни све претходне) није довољна, шта у Србији још треба да се деси да би неко од највиших званичника бар поднео оставку?! Да постави себи питање „стани, под кровом зграде за коју сам ја одговоран дешавају се овакви случајеви, људи, тек рођена деца, губе животе, не треба ли да се повучем?“ Морају ли Јапанци да нам буду узор, зар не можемо тај осећај моралне одговорности наћи у себи самима, ако смо уопште људи?!

Ту нису довољне пуке, празне, декларативне речи и изјаве типа „Целу Србију је дубоко потресла трагедија…“ (Николић) или „Молио сам Бога да су живи!“ (Гашић на насловној страни „Курира“), већ конкретна дела! Најмање што могу и треба да учине су оставке! Гашић чак има образа и смелости да говори о „одговорним људима“, у које очигледно убраја себе, „који не могу тек тако рећи ко је крив“, а тиме нам заправо поручује да нико није крив?!  Премијер пита „да ли неко уопште мора да буде крив“ (у последњој изјави), такође на тај начин поручујући да нико није стварно крив, и демагошки „преузима одговорност на себе“ и поручује „ја ћу да кажем да сам крив“. Па ако је већ тако, ако „преузима одговорност“ и „признаје кривицу“, нека онда он, уместо својих министара и поднесе оставку!

И нек не замењује тезе, што упорно ради. Јер не ради се о томе да ли је требало спасти дете или не, односно послати тај хеликоптер, нити се у јавним прозивкама Гашића и Лончара ради о искључивом циљању на његов „лик и дело“. Наравно да се сви, и критичари, слажу да је требало спасти дете, и послати хеликоптер, питање је само зашто у Београд, и зашто Сурчин?! А ово друго је већ виђена последица његове опседнутости собом која у свакој јавној примедби на рачун Владе или њених министара „препознаје“ атак на његову личност („не измишљајте да вам сметају Лончар и Гашић, ваша тема сам ја и рушење власти у Србији“, каза он).

Пошто је тако себе изједначио са читавом Владом (и више од тога, са самом Србијом, јер „Држава, то сам ја!“), односно Владу и државу са собом, а министре, самим тим, логично третира као свој (краљевски) посед, онда он и може себи да дозволи да каже „Не дам Гашића и Лончара!“, и уопште да на сваку критику власти одговара крајње лично, потрешено, бурно и свађалачки, што је толико одсуство присебности и самоконтроле које је само по себи скандалозно за јавни, политички живот, и функцију коју обавља. Као што је једнако скандалозно да непрестано износи (стварне или измишљене) податке из истрага које су у току, па тако у овом случају „не искључује да је реч о квару“ (иако сам каже да је „хеликоптер био апсолутно исправан када је полетео“), и самоуверено закључује и пресуђује да „по овоме што се види није било никаквог кршења процедура“, што све скупа са истинском одговорношћу нема ама баш никакве везе.

Посебна тема је извештавање водећих медија поводом овог случаја. Или су одреда пренели Бетину дезинформацију да је хеликоптер, тј. беба стигла на сурчински аеродром, или су, попут РТС-а, јавили да је беба стигла у Крагујевац?! Толика професионална неодговорност, толики степен синхронизованог дезинформисања, поводом једног осетљивог случаја, показује да са медијима у Србији очигледно нешто дубоко није у реду. Зато, главни и одговорни уредници ових медија, оставке одмах! Јер, новинарство без етике информисања, није никакво право новинарство! Ако до тога не дође, као што највероватније неће, можемо само са жаљењем, па и очајем, констатовати да се застрашујуће размере моралне неодговорности у Србији преливају изван граница политичке сфере, захватајући и разарајући и друге области нашег друштвеног живота.

Премијер је за Дан жалости позвао медије и јавност да „искажу поштовање према страдалима у тешкој несрећи“, а киван на гласове критике, тврди да „ми нисмо у стању да достојанствено тугујемо“. Све би ово било у реду да није реч о (лажном) моралисању. Јер у том погледу прво би требало да почисти сопствено двориште, редове своје странке и најближих сарадника, у којем је апсолутни господар. Какво то „поштовање“ и „достојанство“ показује њихово бахаћење и расипање?!

Тако у ово мрачно доба смањења ионако мизерних плата и пензија, које је гомилу људи гурнуло у (још веће) сиромаштво и довело их на руб егзистенције, Зорана парадира са „Луј Витон“ торбом од „тричавих“ 700.000 динара, Јоргованка повећава себи ионако астрономску плату и запосленима у Народној банци купује подметаче за ноге, Вулин обогаћује возни парк свог министарства, председник општине Лесковац Цветановић приређује грандиозно рођенданско славље, владини службеници шаљу радосне селфије са одмора у Тајланду, а као врхунац бизарности, долази шеф напредњака у Скупштини Бабић који, ваљда у стилу белосветских „напредних“ трендова, отворено изјављује да редовно иде на третмане лица, а и својој кћерки би, само ако лекари немају ништа против, омогућио да угради силиконе. И све то на насловној страни таблоида, тик уз свог другара Гашића који се (тобоже) моли Богу да су путници хеликоптера живи?!

Али авај, уместо да се бави овим вриштећим примерима крајње декадентног и дегутантног неморала и разврата, или претешким, горућим проблемима у којима се Србија дави, председништво СНС-а расправља о (ко зна којој) „реконструкцији владе“ и унутарстраначким изборима, а све у циљу, како рече његов председник, убедљиве победе на следећим парламентарним изборима од 20, 30 или 40 одсто разлике. А Београд се, на Дан жалости, облепљује плакатима са ликом Господара и изанђалим паролама о „реформама“ и „модерној“ Србији које слушамо већ 15 година, и које сведоче о потпуној безидејности актуелне власти. Па ко то онда заправо воли да стиче политичке поене и да се слика, као да га није и превише по медијима?! У том правцу упућене Вучићеве оптужбе против појединих политичких аналитичара стога су само његова пројекција као уобичајени психолошки (и политички) механизам одбране.

Чини се да овакво понашање власти и главног властодршца сведоче о њеној унутрашњој несигурности, и њеном изгледном и догледном краху. Питање је само да ли ће се то десити за 6 месеци, годину или две. Јер, како нас историјско искуство учи, управо опијеност властитом (све)моћи којом се та несигурност и страх маскирају, и метастазиране појаве декаденције унутар властитих редова, били су почетак краја једног назадног режима. Ма колико се тај режим упирао да се представи као „напредан“. Зато, као последња шанса да учине бар један частан потез остаје да на време, а то значи већ јуче, његови најкомпромитованији представници и извршитељи поднесу оставке. За то још није прекасно, мада се одбројавају заиста последњи секунди.   

 

Драшко Кујовић, НСПМ