fbpx
Насловна / Србија / Економија / Треба нам економски „Коперникански обрт“

Треба нам економски „Коперникански обрт“

Разговарао: Милован Балабан

Србија улази у период избора, па је потребно сагледати постојећу економску ситуацију и, у светлу раније датих обећања, направити биланс Владе Мирка Цветковића (читај Бориса Тадића). Такође, треба одговорити и на питање да ли је светска криза, која траје већ четири године, узрок неповољних економских индикатора и погоршања стандарда грађана Србије, или је посреди крупна системска грешка у чијој основи је погрешна економска политика – истиче у интервјуу за „Видовдан“ проф. др Бојан Димитријевић. Наш саговорник је доктор економских наука и редовни професор Универзитета EDUCONS у Новом Саду. Од 1989. до 2007. године био је асистент, доцент и на крају ванредни професор Економског факултета у Београду, а у периоду од 2004. до 2007. и министар за туризам и трговину у Влади Републике Србије. Аутор је бројних књига и научних радова из области економије.

Подсетите нас, шта нам је то у привредној сфери обећала сада владајућа Демократска странка 2008. године?

Кључна обећања одлазеће Владе била су: раст животног стандарда, плата и пензија, отварање 200 хиљада нових радних места, активирање аранжмана са Фијатом (који је требало да донесе више стотина милиона евра страних улагања, неколико хиљада нових радних места и почетак производње аутомобила у Крагујевцу), висок и динамичан раст бруто домаћег производа (БДП), пораст извозне активности, побољшање конкурентске позиције Србије, пораст страних улагања и економска стабилност. После четири године очито је да Влада није испунила ниједно предизборно обећање, па и да је дошло до значајног погоршања економске позиције земље.

Који су то кључни показатељи који потврђују ту Вашу констатацију?

Кренимо редом. Србија има готово драматичан пораст незапослености од око 400 хиљада људи, што нас чини земљом са највишом стопом незапослености у Европи. Раст незапослености знатно је виши него што је пад БДП, што је убедљив аргумент да светска криза није основни узрок алармантно тешке економске ситуације. Просечан реални раст привреде од око 7% (што је било обећање Владе), само је „санак пусти“, јер дошло је до успоравања раста БДП и негативних стопа раста, пада индустријске производње, те грађевинске активности и привредне активности у целини. Уместо очекиваног раста од око 30% за 4 године, БДП је на нивоу из 2008. године, што значи да нема раста, а запањује чињеница да је индустријска производња тек на нивоу од 40-45% оне из 1989. и за 12-15% мања је него 1998. године када смо имали санкције! Ако се узме у обзир и најновији раст девизног курса (слабљење домаће валуте), просечне плате и пензије додатно су срозане, па је ниво животног стандарда огромне већине грађана нижи најмање за трећину, по приближним рачуницама објективних економских аналитичара. Ниже плате у окружењу имају само Албанија и БиХ, а претекле су нас Македонија и Црна Гора!

Како ствари стоје са инфлацијом? Режим се хвали да бар њу држи под контролом.

Бојан ДимитријевићЊен раст је око 10% годишње, што је висока стопа у односу на просек Европске уније. Динар је изгубио вредност за више од 40%, а цене производа који улазе у трошкове живота (ужа листа потрошачке корпе), више су и од неких земаља чланица Европске уније из нашег окружења. Стање ни са инфлацијом очито није добро, а камоли да је такво када се ради о јавном дугу. нарочито спољни дуг земље, расте из дана у дан и Србија се већ налази на листи високо задужених земаља Европе и света. За четири године јавни дуг је порастао за више од 7 милијарди евра и прешао је законску границу од 45% учешћа у БДП! У периоду 2000-2007. година, спољни дуг је растао по просечној годишњој стопи од 13,5%, да би 2008. порастао за око 34% а 2009. за 17%. Тренд раста је и потом настављен. Спољног дуга сада износи преко 30 милијарди долара. Опет, док дуг расте извоз опада. У прве две године кризе (2008. и 2009.) поготово је значајно опао, али оно што је највећи проблем, јесте пораст трговинског дефицита током транзиције, који указује на континуирану, системску слабост нашег извоза и погоршање међународне конкурентности привреде. Поражавајући је податак да је трговински дефицит у периоду 2001-2010. био око 60 милијарди $, што значи просечно око 6 милијарди $ годишње, а у периоду санкција био је у просеку испод 2 милијарде $ годишње. Прилив страних директних инвестиција за претходне три године износио је 2,8 милијарди евра, што је пад у односу на раније три године (2006-2008.) за око 4,2 милијарде евра, или за 60 процената.

Речено у вези са резултатима режимске политике делује песимистично. Из Вашег досадашњег, тек летимичног, осврта на сектор индустријске производње, стиче се утисак да и ту ствари стоје врло лоше?

Најнеповољнија ситуација је баш у сектору индустријске производње (ИП). Током двадесет година (од 1990.) Србија је имала не само деиндустријализацију (што је у извесној мери законит процес), већ и девастацију индустријске производње. Наведимо само неке податке: у периоду 2000.-2008. просечна стопа раста ИП била је тек 1,9% годишње, а пад у последње три године био је око 7%, што практично стопу раста за претходних 11 година своди на нулу. Удео индустрије у БДП је тек око 17%. док једна Чешка има око 35%, а Словенија око 30%. Док је извоз Чешке за 20 година порастао чак 24 пута, у Србији је порастао за свега два пута. У оквиру прерађивачке индустрије( где би требало да буду наше кључне компаративне предности), ниво учешћа застарелих технологија у производњи је око 50 процената. Индустријска производња по становнику мања је 60-так пута него у Немачкој, 10 пута од оне у Мађарској и 4 пута од оне у Хрватској. Број индустријских радника у Београду пао је са 250 хиљада из 1990. на око 14 хиљада 2010. године. У Нишу, граду са више од 300 хиљада становника, у привреди ради тек око 5000 људи (остатак од 38 хиљада запослен је у јавном сектору), што је мање од 2%!!! На основу свега реченог, јасно је да је глобални индекс конкурентности за Србију изузетно низак, односно да је за садашње Владе погоршан. Од 133 земље били смо на 93. месту, затим на 96. месту (са 85. места), а иза нас у суседству су погађате, само Албанија и БиХ. Индекс корупције је такође погоршан, а по „одливу мозгова“ налазим се, према подацима које наводи проф. др Душанића, на претпоследњем месту у свету. Од нас је гора само Гвајана

Посредно о резултатима приватизације говори све што сте до сада навели, ипак, да Вас питам и директно, као их оцењујете?

О њима много говори то што је до сада раскинуто више од 20% свих приватизационих уговора! Број запослених у 2011. износи само 70% од броја запослених из 1990, када смо имали по тада општим оценама, неуспели социјалистички модел развоја. Све то подсећа на афоризам Бране Црнчевића: „Пре рата нисмо имали ништа, а онда су дошле транзиционе реформе и све су уништиле“.. Приватизација није донела нове инвестиције, раст запослености, пораст ефикасности, боље корпоративно управљање, већу запосленост и раст животног стандарда. Ситуација са приватизованим предузећима која су купили домаћи тајкуни је трагична: радници добијају масовне отказе, запослени су у положају горем него из доба Марксовог „Капитала“, а фирме се најчешће купују у циљу стицања власништва над атрактивним локацијама и некретнинама. Код предузећа која су (додуше по врло ниским ценама) продата страним компанијама, ситуција је повољнија, али пример „Сартида“ баца крупну сенку и на то подручје и показује се као највећи промашај тог процеса. Биће да је мудри Јоже Менцингер у праву када износи још увек јеретичку мисао, да на дуги рок већина страних приватизација и инвестиција доводи до извлачења профита и контроле ресурса без раста запослености и трансфера технологије за земљу домаћина. Без сумње, „Сартид“ ће свакој будућој Влади бити „омча око врата“, „темпирна бомба“, како се изразио један смењени министар и скоро нерешив проблем. Листи ових обесхрабрујућих аргумената треба додати и лажна обећања о бесплатној подели акција (сећате се, зар не) у вредности од 1000 евра за сваког пунолетног грађанина земље, која су значајно помогла победи листе „За европску Србију“.

Мрачном подсећању на неиспуњена обећања и изузетно лоше економске резултате Владе, стиче се утисак, као да нема краја? 

Оно би стварно могло да се настави и поткрепи и другим неповољним чињеницама, али већ и речено је довољно као опомена нашим бирачима који традиционално „пате“ од кратког предизборног памћења. На крају четворогодишњег посла сваке па и ове одлазеће Владе, ако желе да им буде боље, морали би да подвуку црту, изведу рачуницу, процене да ли живе боље и, када то није случај, сурово казне оне који су их лагали, или су били неуспешни, због некомпетентности и потпуно погрешне економске политике.

Шта даље? Шта да радимо у овако тешкој ситуацији у коју је од стране неодговорних политичара доведена наша држава? 

Србији је потребна коренита, радикална, темељна, свеобухватна и револуционарна промена економске филозофије и политике. Треба нам нека врста „Коперниканског обрта“, уколико заиста не желимо да постанемо налик монокултурним земљама Африке и Латинске Америке, које деценијама таворе у беди, сиромаштву, огромним социјалним разликама и на ивици латентног грађанског рата!

Сада сте покренули тему која је од кључног значаја. Пре него што пређемо на могућа конкретна решења, реците нам шта је основни узрок овако катастрофалне економске ситуације? Да ли је то ипак светска економска криза, као што тврде представници власти и режимски економисти, пропагатори?

Мој изричит одговор је НЕ, НЕ и НЕ. Кључни проблем је погрешна филозофија економског либерализма заснована на тзв. Вашингтонском консензусу, чија су темељна начела: стабилизуј, либерализуј и затим приватизуј, а чији је симбол и институционални носилац Међународни монетарни фонд. Тај модел транзиционих реформи довео је до девастације индустрије, погоршања животног стандарда, пада међународне конкурентности Србије и огромне прерасподеле богатства у корист веома малог слоја повлашћених, нове тајкунско-политичке класе која се етаблирала у претходних 12 година. Циљ овог модела је контрола ресурса и извлачење профита из транзиционих и земаља Трећег света, као модерна и перфидна форма међународног неоколонијализма. У глобалним размерама, овај модел довео је до осиромашења земаља и грађана мање развијених земаља и претворио се у безпризорну пљачку под плаштом лажне приче о либерализму, тржишту, слободној међународној трговини и „невидљивој руци“ тржишта. Коме се ова оцена чини прејаком, нека само прочита књиге Наоми Клајн, професора Штиглица и Вилијема Енгдала, те нашег економисте Јована Душанића. Дакле, није реч о неефикасном спровођењу реформи, о спољним узроцима кризе, о „мангупима у нашима редовима“, којих је несумњиво било. Ради се о погрешном софтверу који продукује трајну беду и заосталост, јер се с тим циљем и креиран, тј. наметнут нашим послушним извршиоцима из редова политике и економије. Аутор ових редова и сам је био у заблуди о стварним намерама и резултатима оваквог обрасца економске политике и зато се у првом реду извињава својим студентима, па и грађанима, које је претходних година убеђивао у исправност оваквог концепта без алтернативе.

Будући да је уобичајени изговор представника режима како је криза крива за све економске недаће, наведите нам још неколико аргумената на основу којих тврдите да је постојећа власт ипак главни кривац? 

Катастрофални резултати приватизације искључива су последица избора погрешног модела и десили су се знатно раније него што је криза започела. Приватизација се претворила у бескрупулозну пљачку и отимачину какву можемо видети још само у неким вестерн филмовима („Било једном на дивљем Западу“), обесправљивање стотина хиљада запослених који се налазе у некој врсти модерног, софистицираног ропства. Ефикасност приватизованих предузећа(домаћих), нижа је него у доба санкција, а знатно нижа него у доба јединствене социјалистичке државе! Раст БДП био је последица раста у сектору услуга, а не у сектору реалне економије. Криза је показала да на дуги рок мора доћи до раста реалне економије засноване на јакој индустрији, а не на сектору услуга (нарочито не финансијских). Стога је до успорења тог раста морало доћи и независно од кризе, као последица дугорочно неодрживе структуре БДП. Током кризе релативни положај Србије у односу на суседе, земље тзв. Западног Балкана и новопечене чланице ЕУ, само је погоршан, а требало је да се поправља да је наша политика била исправна. Претекле су нас Македонијаи Црна Гора, а сва је прилика да ће нас претећи Албанија и БиХ ако наставимо са оваквом политиком. Други транзициони индикатори и индикатори конкурентности, иако врло неповољни, само су се додатно погоршали и нема потребе улазити у детаље, јер смо неке упечатљиве примере већ навели. Ипак, илустрације ради, према подацима Светске банке, погоршали смо своју позицију у односу на 2007. када је реч о пословном амбијенту, а кључни проблеми су везани са корупцију, грађевинске дозволе, лакоћу пословања, спољну трговину (административне процедуре), те ефикасност правосудног система, антимонополску политику и „одлив мозгова“, што су наше традиционалне слабости које нису директна последица економске кризе. Србија нема суверенитет над банкарским системом и практично ниједна банка није наша, то је узроковало енормно високе камате које гуше привреду, грађане одвлаче у дужничко ропство, а привреду терају у неликвидност каква се не памти у економској историји Србије. Лажне приче о високом политичком и инвестиционом ризику, изговор су за лихварење и зеленашење које се може поредити само са временом кризе дугова трећег света током осамдесетих година у светској економији. Недостатак развојне банке кључна је препрека за подршку индустрији и инвестирање у крупне инфраструктурне пројекте националног и међународног значаја.

Шта је потребно учинити да би се земља извукла из најтеже економске ситуације у новијој историји Србије?

Желим на почетку да напоменем да је ситуација чак и гора него после завршетка Првог и Другог светског рата. Мало је простора да то што сам рекао шире објашњавам, па ћу се, у складу са Вашим питањем, сада осврнути само на кључне мере које треба повући да би се земља у економском погледу спасла. Важно је што пре напустити политику неолиберализма и Вашингтонског консензуса и прихватити начела новог договора о новим приоритетима економског развоја, водећих 20 земаља света (без САД), која су усвојена на самиту у Сеулу 2010, при чему је нагласак на економском расту и побољшању социјалног положаја већине становништва, а не само богатих и моћних. Приоритет мора бити раст и развој заснован на расту индустрије и инвестицијама у крупне инфраструктурне пројекте. Уосталом, то саветује и бивши аргентински министар финансија који је најзаслужнији за спас своје земље из омче ММФ и међународних дугова. Потребно је напустити предлоге ММФ о смањењу плата и пензија, отпуштању радника и повећању старосне границе за одлазак у пензију. Нама је потребно стварање нове вредности, а не штедња, чији је основни циљ сачувати способност да се враћају растући међународни дугови (које ћемо разуме се, у дужем року свакако вратити). У пројекту реиндустријализације и истинског отварања нових радних места, средства се морају потражити из буџета, развојне банке, конципирања нове монетарне политике, али и међународних инвеститора из Русије и Кине, а не само из западних земаља које су према Србији претежно уцењивачки расположене. Мере индустријске политике морају да иду ка заштити националних економских интереса, а протекционистичка и развојна искуства Јапана, Кореје, Кине и других успешних земаља могу бити драгоцена у креирању такве храбре и потпуно нове развојне политике.

Од тих искустава код нас се, очито, упорно бежи?

магарциНесумњиво је тако, али, плашим се, требало би нам сувише простора да детаљније анализирамо геополитичке теме, које су несумњиво тесно повезане и са економијом. Сада би, у вези са потребним мерама о којима говорим, још додао да се каматне стопе морају постепено снижавати да би подстакле раст инвестиција, а девизни курс мора бити у функцији стимулисања извоза у склопу целовитог пакета реформских мера. Потребно је и хитно зауставити неефикасне приватизације, а није јерес ни вратити државно власништво, јер кључно питање својине је домаћинско и ефикасно управљање, а облик својине има другоразредни значај. Свакако, треба обуставити приватизацију стратешких јавних предузећа и компанија које управљају ресурсима од националног значаја. У том контексту се радним законодавством мора побољшати положај радника да би се мотивисали за предстојеће задатке. У реформи пореског система бити веома пажљив, јер светско искуство показује да снижење пореза води расту профита, а не подстиче привредну активност. Свакако се мора побољшати положај радника са најнижим примањима и транзиционих губитника, а повећати опорезивање најбогатијих.

Укратко, да резимирамо, шта нам је чинити? 

Надасве и пре свега, Србији је потребна способна и компетентна Влада, а то је основна поука свих земаља које су имале успешан привредни развој (пре свега, Јапан, Кина, Сингапур, па и Русија у Путиновој ери). Економска политика мора се креирати и водити као „уметност средњег пута“, или златне средине (Заратустрино учење, грчки идеал). То значи да мора постојати равнотежа између ефикасности и правде, приватног и јавног, интервенционистичког и либералистичког, планирања и тржишта, националног и међународног, глобалног и локалног. Мудрост је у равнотежи, а не у апсолутној превази једног модела, јер онда то води у диктатуру комунизму, или диктатуру либерализма, што је у основи исто. Економија је и друштвена наука. Стога, њен циљ мора бити не само ефикасност, него и раст благостања већине грађана, а не ропство, беда и постепена пропаст цивилизације, што сада нуди владајуће светски економски поредак, чији су заточеници наши владајући политичари и економисти. На овом путу неће бити лако и биће безброј препрека, објективних и намерних, али ми се чини да је то једина алтернатива која у року од 8 до 10 година, може донети побољшање живота и спасити Србију која је сада на путу да у будућности доживи судбину Хазара и бројних нестајућих народа и цивилизација. Може нас спасти само економски јака Србија у којој је већина грађана достојанствена, задовољна квалитетом живота и нивоом благостања. За овај патриотски циљ највишег приоритета, потребни су пре свега храбри, паметни и посвећени људи, каквих убеђен сам, у Србији још увек има. Покренимо Србију!

Проф др. Бојан Димитријевић

 

Видовдан

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Светска економска криза на помолу: Да ли је Србија спремна за то

5 (3) Београд — Говор Доналда Трампа на скупштини УН, у којем је поменуо друштвене …

Немачки приватни сектор у паду због рецесије

Активност у приватном сектору Немачке је у септембру пала, први пут за шест и по …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *