Министар економије Турске Нихат Зејбекчи дао је резонантну изјаву у вези са покушајем државног удара у Турској 15. јула.
На састанку са представницима јавних организација и предузећа, рекао је да је “циљ покушаја државног удара у Турској била подела земље између Јерменије и Курдистана”. По његовим речима, они “желе да реализују карте нацртане пре 100 година”.
Раније, у мају ове године, непосредно пре неуспелог пуча, турски председник Реџеп Тајип Ердоган изјавио је на прослави 463-е годишњице пада византијскепрестонице, да “многе земље желе да се освете Турцима за освајање Истанбула (Констатинопоља) 1453. године.
“Међутим, нико не може уништити нашу земљу. Након освајање Истанбула Турци су се настанили у Анадолији и Тракији и не планирају да оду са ове земље”, – нагласио је он.
Изјаве министра Зејбекчија о картама пре једног века и председника Ердогана обједињује један датум: 16. мај 1916. Године.
Британија и Француска тада су разменом нота између високих дипломата закључиле споразум Сајкс-Пико, који је предвиђао поделу великог дела Османског царства између савезника по окончању Првог светског рата.
Французи је требало да заузму југоисток саверемне Турске, северни Ирак, Сирију и Либан. Британци би добили контролу над јужним и централним деловима данашњег Ирака.
На простору између ове две зоне (данас су ту Сирија, Јордан, западни Ирак и северно-источни део Арабијког полуострва) планирано је стварање арапског краљевства под британско-француским протекторатом. Споразуму је приступила и Русија, којој су обећани мореузи Босфор и Дарданели.
Напослетку су ови планови претрпели промене, али у Турској су се до недавно према њему односили као према драматичној чињеници за националну историју, баш као што се у Совјетском Савезу и модерној Русији третира закључивање Брестског споразума између бољшевика и Немачке и њених савезница у Првом светском рату, марта 1918. године.
Да ли је Анкара само због годишњице требало да повампирује прошлост, чак ни у вези подсећања на наставак споразума Сајкс-Пико у верзији потписаној 10. августа 1920. године у граду Севру између Француске, Велике Британије, САСД (САД), Италије, Јапана, Белгије, Грчке, Пољске, Португалије, Румуније, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније Југославије), Хиџаза, Чехословачке и Јерменије, са једне стране и турске владе поражене у Првом светском рату Отоманске империје с друге стране?
Овај споразум је интернационализовао Истанбул и Босфор, дајући делове Анадолије Грцима, Курдима, Јерменима, Французима, Енглезима и Италијанима. Тада је Отоманска империја званично признала Јерменију као суверену државу, при чему су се и Турци и Јермени сложили да повере америчком председнику Вилсону утврђивање граница.
Вилсон потом 20. новембра 1920. године предлаже да се Јерменима дају територије које су до тада припадале Отоманском царству: значајан део области Ван, Ерзурум, Битлис и Трабзон са излазом на Црно море.
Уговор у Севру био је кратког века, стварајући у Турској само “психолошки синдром”, јер је јерменско питање у овој земљи било “решено” још 1914-1915-тих година.
Што се тиче Курда, према мишљењу професора исламских студија на Универзитету у Базелу, Мауруса Рајнковског, “при закључивању Севрског мировног споразума 1920. године постајала је само нејасна формулација курдског субјекта у источној Анадолији, а већ у Лозанском мировном споразуму из 1923. године Курди се уопште не помињу”.
Дакле, тада је од Јермена и Курда – из различитих разлога – у Турској остала само историјска симболика, а у периоду председниковања Мустафе Кемала и његових идеолошких наследника постојао је одређени облик сигурности и стабилности државе, што је било важно у променљивом турбулентном окружењу, какав је Блиски Исток .
Против поделе Турске иступила турска буржоазија на челу са Ататурком
Стога су за буђење турских историјских сенки били неопходни одређени унутрашњи и спољашњи услови, који су, ослањајући се јадан на дргуог, формирали сложену и компликовану геополитичку слику, у којој сваки корак Анкаре не би поједностављивао ситуацију, већ би је само компликовао.
И ево после тога, када је турска владајућа странка Правде и развоја почела да напушта идеолошко наслеђе Мустафе Кемала, па кренула на пут тзв. меке исламизације, а у спољној политици почела да подржава неосманску доктрину и „арапско пролеће” на Блиском Истоку и Северној Африци а затим и у Сирији.
Након тога су амерички експерти – Foreign Policy in Focus (познатији као FPIF) и Federation of American Scientist (FAS), Bipartisan Policy Center – објавили отворене прогнозе о “блиском распаду Турске” и подсетили на споразум Сајкс-Пико.
По њиховом мишљењу, “скоро 100 година план Сајкс-Пико обезбеђивао је стабилност региона, али после америчке инвазије на Ирак 2003. године, све се променило”. Ирак је 2003. године фактички подељен на три зоне, које су под контролом шиита, сунита и Курда.
Подела Ирака и потенцијално Сирије на три компоненте – шиитску, сунитску и курдску – довела би до појаве најмање шест нових микродржава, истоветних по етничком и верском саставу. Ово је подгрејао и турски председник Ердоган који је подвукао да “сви конфликти у региону имају као узрок догађаје од пре једног века”, а “Сајкс-Пико споразум подигао је вештачке баријере између муслиманских земаља и лишио Турску природне зоне утицаја у региону”.
Међутим, највише интригира чињеница да против очувања “вештачких граница Сајкс-Пико” на Блиском Истоку отворено иступа и Исламска држава. Коначно, на својим правима инсистирају и турски и сиријски Курди. У том контексту, постаје јасно зашто је садашњи грађански рат у Сирији и експанзија ИД резултат заједничких акција Турске и исламских покрета: у стратегији ове алијнсе може се приметити жеља да се казне и униште “нове” државе – Сирија и Ирак, и да се успостави – само “свој”- халифат.
У овом контексту, посебан значај даобија, како сматра бивши немачки министар спољних послова Јошка Фишер, фактор признања геноцида над Јерменима током Првог светског рата. У ствари, курдски проблем пребачен је из Ирака на Сирију, а сада већ и на Турску.
Сада је Анкара озбиљно забринута због подршке коју САД пружају сиријским Курдима, и претпоставља да се у будућности курдски проблем на Блиском истоку може некако повезати са јерменским питањем, али не обавезно са садашњом Јерменијом, већ да то питање могу поново покренути велике силе, и не само против Турске, већ и против Азербејџана, и по различитим сценаријима.
Ако се у Турској појави такозвано “јерменско жариште”, о чему већ отворено говоре многи турски експерти, то може бити одређени западни вектор развоја јерменског питања, заједно са руским, којег се придржава Јереван. Али, за сада нико не зна, како и у којем формату ће се десити и да ли ће се уопште десити реанимација јерменског питања у контексту догађаја на Блиском Истоку, јер, за разлику од Курда, Јермени немају неопходну геополитичку снагу.
Зато тешко да је основана оптужба турског министра Зејбекчија да су неуспели пучисти “припремали поделу земље између Јерменије и Курдистана”. Међутим, Турска је доведена у такву ситуацију ина такву основу са које јој се може свашта наметати.
Сајкс и Пико су поделили регион, а у наше време, када се разбијају границе, може и мора бити успостављен нов споразум.Какав ће он бити, и ко ће донети коначну пресуду – показаће време.
Пише: Станислав Тарасов
за Факти.орг превео Срђан Ђорђевић
