fbpx

У очекивању Вођиног судњег дана

0
(0)

Напредњачки брод је тек почео да тоне, а Александар Вучић је већ изгубио контролу над успаниченим пацовима. Отргли су се сви које је годинама завлачио лажним обећањима, они који су се уплашили свежих трагова властитог криминала и корупције, а нарочито срећници који су добили понуду да се на време трансферишу у неко безбедније окружење. Без обзира на менталне поремећаје, које свакодневно јавно манифестује, Вучић није глуп. Врхунски манипулант и рибар људских душа зна ко су и какви су му најближи сарадници. Зна да су доследни само у одбрани личних интереса, истина и поштење су им важни колико Карлобаг и Вировитица, а зубе храбро показују само кад насрну на свињску коленицу у недавно окупираном „Франшу“. Вучић их је изабрао управо због особина које и сам поседује, тврди Таблоидов новинар Предраг Поповић, бивши уредник Дневног Телеграфа, Национала и Правде, дугогодишњи пријатељ и сарадник садашњег српског премијера

Само с таквима Александар Вучић могао је да заведе диктатуру, медије претвори у сервисни систем за лечење личних комплекса и чишћење биографије, привреду да из фабрика пресели на билборде, а полицију и правосуђе да користи у борби против опозиције и неподобних појединаца.

И Али Баба је боље селектовао својих 40 разбојника. Вучић је то схватио приликом првог дрмања трона. Пуцање је почело по свим шавовима и управо на начин који је описан пре два месеца у „Таблоиду“.

Исти страни центри моћи који су га довели на власт сада му дрмају трон. Вучић је одрадио посао, искоришћен је и сад му следује судбина најпознатијег „Дурексовог“ производа. Да би зауставили ширење политичке патологије и оживели процес демократизације српског друштва, странци су покренули логистичку машинерију која истовремено делује на више нивоа. Подржали су формирање нових страначких савеза, ослобађање медија, опструирање водећих режимских тајкуна и, можда најважније, поделе у Српској напредној странци. Сценарио је написан, улоге су распоређење и кренула је акција.

Први је повукао ногу Александар Родић, власник „Курира“. Извинио се Србији, упалио светло у медијском мраку и замерио се Вучићу. Издржао је контраофанзиву Пинка и „Информера“ и наставио да тресе режимску кулу од карата. С неколико насловних страна, „Курир“ је окајао део греха, нарушио је атмосферу страха, Вучићеву зону комфора. За почетак, довољно.

Диктаторову параноју подјарују и афере које раскринкавају његове саучеснике у черупању Србије, пре свих Николе Петровића, Синише Малог и Славише Кокезе, али и мистериозних ликова из другог, али једнако утицајног и богатог, ешалона који предводе Бранислав Ђурђевић, Слободан Квргић и Горан Веселиновић.

У тој групи најслабија карика је Петровић. Хладан као шприцер у кафани „Код Раце“, опуштено се уселио у Дипосову вилу на Сењаку. С укупним месечним примањима од 203.515 динара, закуп плаћа 1.600 евра, а четворочлану породицу издржава с преосталих 11.517 динара. Тако скроман, похистерише кад Савет за борбу против корупције открије адресу виле. Каже, плаши се. Не каже од кога.

Иако је страх ирационална категорија, треба му веровати, сигурно има разлога за бригу. Петровић је заувек етикетиран учешћем у афери рекетирања америчке компаније „Континентал Виндс Србија“, која ће коначан расплет добити тек по паду напредњака с власти, кад полиграфско испитивање спроведе неко коме није битно ко је чији кум.

Похлепан, агресиван и бахат, Никола Петровић је привукао огроман анимозитет јавности. Не толико на себе, колико на Вучића. У време Вучићеве трансформације из великосрпског радикала у евроатлантског фанатика Петровић је имао значајну улогу, обезбедио му је контакт са Станком Суботићем Цанетом. Све касније Петровићеве активности, политичке или саветодавне, биле су или потпуно бескорисне или су се Вучићу обиле о главу. Као што је Владимир Поповић, звани Беба, производио непријатеље Ђинђићу, тако данас Петровић привлачи одијум на Вучића. Ђинђић се прекасно ишчупао из Бебиног загрљаја, а ни Вучићу неће бити лако да се отргне од Петровића.

Поповић и Петровић су опколили Вучића, подилазе му на најпримитивније начине. Докле то иде показује и недавна мултимедијална сесија у Црној Гори, коју је организовао Беба Поповић. На тзв. Подгоричком новинарском форуму, одржаном пре десетак дана, специјалан гост била је Ксенија Вучић, прва диктаторова бивша супруга. Ипак, с обзиром да је тема траги-комичног пленума била „интерактивност – крај новинарства или истинска демократизација медија“ ваља признати да Ксенија о томе има шта да каже. Баш као и остали саучесници у спрдњи: Петар Луковић, Бошко Јакшић, Јована Јоксимовић, Срђан Предојевић и слични пинкоидни јуродиви хипнотизери. Вучићевој сујети, трајно оштећеној безбројним комплексима из не тако давне радикалске прошлости, сигурно годи шлихтање којим паразити анестезирају његову интелигенцију.

Кад дође време за то, а само што није, Петровић ће се дистанцирати од Вучића. Напрасно ће отићи на службени пут у Француску, Швајцарску, Сејшеле или где већ све има фирме. Без поздрава, оставиће кума да сакрива трагове о спорном пословању с „Новартисом“, тендеру за „Тамнаву“, рекетирању КВС, Дипосовим вилама…

Петровића не треба кривити што су му лични интереси пречи од кума. Бизнис не познаје категорије верности и доследности. У поробљавање Србије Петровић није ушао из политичких разлога, они су му само послужили у испуњавању амбиција. Уосталом, кад се авантура заврши, он ће имати чему да се врати, има чиме да се бави.

Тим путем кренуће и остали функционери који су на власт засели захваљујући Вучићу. Свак на своју страну, разићи ће се Срђан Вербић, Душан Вујовић, Жељко Сертић и, наравно, Иван Тасовац…

Кад напусте министарске кабинете остаће им само нада да ће сви заборавити какву улогу су имали приликом доношења неуставних одлука и закона којима су наносили штету грађанима и држави.

У сивој зони, ни уз Вучића, ни против њега, остаће неколико истакнутијих напредњака, који би, вођени инстинктом за самоодржање, радо збрисали само кад се не би плашили вођине освете. Ту групу предводи Братислав Гашић, звани Бата Сантос. Најпознатији крушевачки керамичар, трговац кафом, власник медија и све остало, и пре именовања на место министра одбране имао је паре. Откад је на власти, додатно је напунио џепове и подигао цркву у којој се не каје за седам жртви у хеликоптерској несрећи.

Кад се напредњачки картел распадне, Гашић ће имати где да се скрива. Можда за склониште изабере кућу у Караџићевој улици број 7 у Крушевцу, коју је купио у мају ове године. На име породичне фирме „БГ Продукт 1996″, Гашић је ту кућу купио из стечајне масе предузећа „Стевановић Инвест“. Објекат чија вредност је процењена на 17.722.961,07 динара напредњачки пословни Худини платио је 3.600.000 динара. На тај начин оштетио је бивше раднике и стечајне повериоце за 14.122.961,07 динара, којима није остало ништа друго него да оду на Багдалу, у Батину цркву и помоле се светом Јовану Крститељу да не опрости грехе Вучићевом алавом дахији.

Ипак, Вучић очекује да најжешће унутарстраначке саботаже предводе Зорана Михајловић и Саша Мирковић.

Таргетована као најозбиљнији Вучићев противник, Михајловићка је већ изложена нападима његових верних кербера. Све што Владимир Ђукановић, не од јуче, пише и прича о њој, потиче из Вучићеве главе. Додатни притисак, којим уз политичке и моралне дисквалификације, оптужбама за међународну заверу врши Драган Ј. Вучићевић. Иако Вучићевић зна да гласови у његовој глави нису реални, свиђа му се оно што чује, лудо је добро, па се не уздржава ни од тога да је окриви за припрему и саучесништво у непостојећем државном удару. У обрачуну са својом потпредседницом Вучић је употребио и своје најтеже оруђе, кума Војислава Шешеља, бившег политичара а данас угледног твитераша. Вучић оком, а Шешељ скоком на Пинк, да објасни како је Михајловићка „амерички спавач“ који ће бити активиран да предводи обарање легално изабраног диктатора. У хајци, оркестрираној у винском подруму у Јајинцима, учествује и шеф полиције др Небојша Стефановић. Пословично роботизован, ни не трепне док се ишчуђава Зораниној дрској спремности да сарађује са странцима.

Није му битно што његово министарство води Амадео Воткинс, британски агент који има задатак да српску полицију прилагоди стандардима НАТО-а. У складу са својом улогом, иако званично има само функцију специјалног саветника, Воткинс има већи утицај на МУП Србије него ресорни министар и премијер. Да није тако, Стефановић не сме да се закуне чак ни у свој докторат.

У свему што вучићевци кажу о њој има много истине. Колико је то погађа, показала је кад је на оптужбе да ради за Американце одговорила тако што је на крсну славу позвала амбасадора Мајкла Кирбија. Не и колеге с напредњачке депоније. Њих ће да позове у борбу против вође. Обоје, и она и Вучић, знају да ће се многи одазвати.

Зорана Михајловић има апсолутну подршку Саше Мирковића, господара Тимочке крајине. Мирковић је ментални брат близанац Вучића. На српској политичкој сцени само он има вучићевску вештину и енергију за сплеткарење, подвале и преваре. Ко у то сумња, нека се сети – победу Томислава Николића на председничким изборима у мају 2012, без које СНС не би засела на власт, није извојевао Вучић, него Мирковић.

Док је Вучић седео у подруму и нарицао над судбином (на изборима за градоначелника Београда, Ђилас га је потукао са 7 одсто више гласова), Мирковић је смислио интригу са џаковима гласачких листића, пронађених у неком контејнеру. Та лаж о крађи избора дала је ветар у леђа свима који су хтели да с власти збаце Демократску странку. Поред тога, не треба заборавити да је Мирковић извршио јавно политичко оцеубиство Бошка Ничића, баш као што је Вучић својевремено урадио Шешељу.

Уплашен малим разликама, Вучић је одувек искрено презирао Мирковића, али никада није имао снаге и храбрости да му се јавно конфронтира.

– Мирковић је опасан преварант, али боље да не причам шта мислим о припадницима његове етничке групе – причао је Вучић у време њихове прве сарадње, кад је, као менаџер Марије Шерифовић, Мирковић скупо наплатио њене наступе на предизборним митинзима.

Вучићев страх је оправдан. У Србији нема агресивнијег и острашћенијег осветника него што је Мирковић. Он је преварио Ничића, па се обрушио на њега и, већ годинама, не попушта.

Кад се завадио са Шерифовићком, написао је сочну књигу о њој. Свог „брата“ Ацу Лукаса провлачио је кроз блато, затрпавао га кривичним пријавама, шиканирао где је стигао, а на помирење је пристао тек кад је певач био потпуно сломљен. Док је био у Динкићевом УРС-у, одлично је сарађивао с Ивицом Којићем, који је данас шеф Вучићевог кабинета. Међутим, недавно је и против њега подигао кривичну пријаву. Мирковић стоји и иза тужбе против министарке пољопривреде Снежане Богосављевић Бошковић.

Министарку и њеног државног секретара Стану Божовић град Зајечар је оптужио да у интересу појединих тајкуна злоупотребљавају положај и застрашују представнике локалне власти.

На својој телевизији „Моја“, коју је купио од Миће Јовановића, Мирковић повремено пецне чак и Николу Петровића, Вучићевог недодирљивог консиљереа. За прелазак у опозицију Мирковић је припремио и остале медије чији је власник, од борске телевизије „Бест“, преко бројних портала, међу којима је и „Телеграм“, па до тек регистрованог медија „Тањуг инфо“.

Вучић је недавно успешно саботирао Мирковићеву намеру да купи прави Тањуг. Наравно, зајечарском газди није била битна новинска агенција, него зграда у центру Београда, вредна више од десет милиона евра.

Освета следи, зна то и Вучић, зато преко Вучићевића застрашује Мирковића. Узалудан посао. Уместо да се повуче у мишју рупу, како би то урадили готово сви напредњачки функционери, ратоборни Сашко узвратио је отвореним писмом у коме је Вучића подсетио на свој допринос у борби за власт.

Уз Зорану Михајловић и Сашу Мирковића, Вучићу ће се супротставити клан Томислава Николића, као и многи локални напредњаци. Да диктатору буде теже, узмицање на безбедну дистанцу почео је и кум Петар Панић Пана, доскора незванични краљ београдског асфалта. Као и увек, Пана ће пратити искључиво лични интерес. А, он му је сада окрњен уласком у игру једног косовског тајкуна, новог Вучићевог миљеника, који се решио неколико кривичних пријава, парама које је стекао на Косову у спорним околностима изградио је комплексну империју и ставио се на услугу владару и његовој породици. Управо у новосадском кафићу „Плеј“, који је…купио од Новака Ђоковића, одржавају се припреме за предстојеће покрајинске изборе, којима руководи бата Андреј.

Да му је почео крај, Вучић ће знати кад Пана не дође у Институт за државну безбедност, одакле три године руководи акцијама. А, да му дефинитивно нема опстанка на власти биће јасно кад с напрењачког брода побегне и Жељко Митровић.

Бертолд Брехт је у једној песми описао цара који је, три дана после смрти, устао из гроба, прошетао престоницом и схватио да више нико не мари за њега, да је непотребан, сви су га заборавили. Ако српски цар Александар Вучић икада умре и васкрсне, имаће шта да види: уплакане и престрављене Александра Вулина, Небојшу Стефановића, Николу Селаковића, Горана Веселиновића, Игора Бечића и Зорана Бабића.

Ко је њих познавао, ни пакао му неће тешко пасти. Неће пакао, али хоће опозиција. Без било каквог радног стажа изван политике, неупотребљиви и компромитовани, они ће остати уз вођу само зато што неће имати где да оду, јер их нико неће.

Вулин је министарску функцију искористио да набаци неке послове својим партнерима и да докаже колико је опасно кад се тупан наоштри. Бесмислено претераним похвалама и дегутантним удварањем можда се кандидовао за Вучићеву трећу супругу, али не и за корисног сарадника.

Исту употребну вредност има и Зоран Ваздуплохов Бабић, с тим што се њему власт баш осладила. Спектакуларним скупштинским наступима доказао је способност да два пута брже говори него што мисли, после чега је три пута разбијао главу покушавајући да схвати будалаштине које је изговорио, а од којих се и атеисти крсте.

Да би био леп колико је паметан, редовно је ишао на мезотерапију и сличне метросексуалне третмане. Искомплексиран, решио је да дотера стајлинг. Није успео да се реши отромбољеног подбратка, али јесте 70 кг вишка сала. Наводно, напустио је супругу Наташу. Његове завидне колеге из СНС-а тврде и да се уселио у нови стан, који му је поклонио тајкун Владимир Врбашки из Врбаса, који му је купио и кућу на Флориди (САД-е). Кад остане без функције, наћи ће се у истом безнадном стању као и кондуктер Игор Бечић.

Није им за утеху, али много већи проблеми снаћи ће Николу Селаковића. Актуелни министар правде је, под притиском вође, направио велике брљотине за које ће морати да одговара. Поред скандалозних кадровских решења, којима је девастирао ионако јадно српско правосуђе, Селаковић је јавно злоупотребљавао функцију, прогонећи све који су се замерили Вучићу. Кад Србија постане правна држава, он неће моћи да објасни своје поступке у прогону Мирослава Мишковића, али ни у незаконитој заштити Жељка Митровића, Андреја Вучића, Синише Малог и осталих стубова режима. Са др Нешом добиће вишедеценијску робију због паковања судских процеса.

Уз цара Алека, искрено и до краја, остаће само брат Андреј. Једнако милитантни, њих двојица неће имати другог начина да се боре за опстанак на власти него да шире страх и насиље. Све што је до сада трпео нормалнији део Србије, сада ће се стровалити и на напредњаке које њих двојица означе као издајнике. Но, што је било далеко, стигло је близу, урушавање диктатуре је почело.

Предраг Поповић, Таблоид

predrag-knige

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

ПСИХОПАТА ТРОВАЧ опет најављује: Вакцина у Србији крајем новембра

1.5 (8) Упркос корони, иако верујемо да ћемо до краја новембра или почетка децембра имати …

Вучић ове године задужио Србију преко три милијарде евра, јавни дуг ће до краја године достићи 30 милијарди евра, а он са Кинезима без тендера уговара брзу пругу Београд – Ниш

5 (7) Странка слободе и правде (ССП) указала је данас да је председник Србије Александар …

2 Коментара

  1. a iza resetaka nisu zavrsili labus, bota barbika, djela bankar, sunatovac ministar od pasnjaka,nejaki mirko… A On vam smeta..

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *