У Србији милион људи моли за помоћ

У Србији живи више од 1,2 милиона старијих од 65, процене су да ће их за три деценије бити више него младих. Новчану помоћ прима само око пет одсто старих, а у домовима их нема ни један одсто

СРБИЈА спада у старе нације, а број оних изнад 65 премашио је 1,2 милиона. Они чине око 17 одсто укупне популације. Све већи је број и оних који, под старе дане, остају без посла и не могу да брину ни о својој деци, а камоли о остарелим родитељима.

Према неким проценама, око 225.000 најстаријих житеља нема никаква примања, а око 100.000 њих живи у најдубљем сиромаштву, сами и напуштени. Са просечном пензијом од двестотинак евра месечно или још мање, са пољопривредном пензијом од осамдесетак евра, они тешко могу да плате неког да им помогне.

Данас држава за пензије издваја око 13 одсто бруто друштвеног производа, плус још шест одсто за здравствено осигурање најстаријих. Уз ове проценте, у будућности ће расти и постотак који ће морати да издваја за дуготрајну негу старих. Ово за “Новости” објашњава Гордана Матковић, бивши министар социјалне политике и директор Студија социјалне политике у Центру за либерално-демократске студије.

– Уз пораст животног века после 65. године, продужиће се и период током ког ће старима бити неопходна подршка. Држава ће озбиљно морати да се определи на који начин ће решити модел дуготрајне неге, јер деца више не могу сама да брину о родитељима, што због миграција, што због промењених породичних модела. Циљ је да стари што дуже остану у својим кућама, мимо институција, јер је то и за њих боље и за државу јефтиније – каже Матковићева.
ГОРЕ НЕМАЧКА И ГРЧКАНАЈМЛАЂА ИРСКА СА оволиким бројем старих наша земља је млађа од трећине земаља ЕУ, док две трећине њих имају млађе становништво од Србије. Највише старијих од 65 имају Немачка, Италија и Грчка (удео се креће 19 – 20 одсто укупне популације), док је “најмлађа” Ирска.

Истраживање ЦЛДС, чији је наручилац владин Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва, показало је да око 90.000 старих не може самостално да обавља основне дневне активности. Још за 15 – 18 одсто њих потребна је повремена помоћ (куповина лекова и хране).

Држава и сада решава део проблема, али је удео људи који су обухваћени том помоћи премали у односу на корпус од 1.250.000 старих. Сви који су радили и плаћали доприносе имају право на новчану накнаду за негу другог лица, од око 15.000 динара. Анкета је, међутим, показала да половина старих за њу и не зна. Друга врста помоћи је за оне који нису радили. То је додатак за негу другог лица, који се исплаћује преко центара за социјални рад (око 8.000 динара). Постоји и трећа накнада – увећани додатак за оне са највишим степеном инвалидитета, од око 22.000 динара. Новац по сва три основа прима око пет одсто старих. Осим тога, држава пружа и одређене услуге, као што су домови за старе. У државним је смештено око 8.000 људи, што је тек 0,6 одсто свих старих. У приватним домовима их је 2.670.

Осим тога, постоје и геријатријске службе за кућно лечење и рехабилитацију. Ту су и услуге помоћи у кући, коју у целој Србији добија око 15.000 људи. Проблем је што неке општине ове услуге наплаћују, док их друге пружају бесплатно, што би могло брзо да им испразни касе и да се од услуга одустане.

– Када све сумирамо, јавни расходи за дуготрајну негу код нас су сада око 0,5 одсто БДП. У Шведској и Холандији су око три одсто. Србија мора на време да размишља за који ће се модел определити и да у њега укључи што већи број људи, јер ће старих и болесних бити све више – закључује Матковићева.

Процене су да би за три деценије број старих први пут у историји могао да премаши број младих.

 

Новости