У Србији више од два милиона грађана живи у ризику од сиромаштва или социјалне искључености, а око пола милиона у апсолутном сиромаштву, рекла је у уторак истраживачица у Фондацији Центар за демократију Сарита Брадаш.
Они немају новац ни за егзистенцијалне потребе, али социјалну заштиту из године у годину ужива све мањи број угрожених, казала је Брадаш за агенцију Бета.
Коментаришући Закон о социјалној карти који је јуче ступио на снагу, она је рекла да је социјалну помоћ у 2019. години примало 226.897 грађана, што је десет одсто мање у односу на 2012. годину.
Додала је да је смањен и број корисника дечијег додатка у односу на 2012. годину за 28 одсто и прима га 226.289.
„Уместо усвајања докумената који ће успоставити систем социјалне заштите тако да свака особа којој је то потребно оствари право на социјалну помоћ и то такву да омогући, не само заштиту од сиромаштва и социјалне искључености, већ и достојанствен живот, Скупштина Србије је усвојила Закон о социјалној карти који је безизлаз из сиромаштва“, рекла је Брадаш.
Циљ доношења Закона о социјалној карти је постојање јединствене и централизоване евиденције у електронском облику која садржи тачне и ажурне податке о социјално-економском статусу ради ефикаснијег остваривања права и услуга социјалне заштите и праведније расподеле социјалне помоћи, како је у образложењу навело Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.
Доношење Закона о социјалним картама пре измена система социјалне заштите било би, како је рекла Брадаш, разумљиво када би имао за циљ да се утврди који појединци и породице су угрожени како би се омогућило признавање њихових права ради укључивања у програме подршке.
Највећи број сиромашних не добија помоћ
Подаци о учешћу сиромашних у укупном становништву, међутим, како је рекла, указују на „високу грешку искључености, односно да највећи број сиромашних нема приступ социјалној помоћи“.
Уместо да се, како је рекла, повећава број корисника новчане социјалне помоћи он се смањује, па је у 2019. износио свега 3,1 одсто укупног становништва.
Подаци о ниском обухвату и неадекватности новчаних социјалних давања, према речима Брадаш, треба да буду сигнал доносиоцима одлука да је потребно предузети мере како би се стање променило и прикупили ажурни подаци не само о корисницима програма социјалне помоћи, већ и о општој популацији.
По Закону о социјалној карти јасно је, како је оценила, да предлагач нема намеру да идентификује све оне у социјалној потреби будући да је „социјална карта јединствени регистар који садржи податке о појединцу и са њим повезаних лица о социјално-економском статусу, податке о врсти права и услуга из социјалне заштите које лице користи или је користило“.
Брадаш је оценила да је „врло необично образложење зашто се не прикупљају подаци о општој популацији, а што је била једна од опција која је одбачена због заштите права на заштиту личних података“.
Из тог образложења могло би се, каже она, закључити да Закон о заштити података о личности не важи једнако за кориснике социјалне заштите и оне грађане који је не користе.
Надлежно министарство као предлагач није дало образложење зашто тај закон онемогућава заштиту личних података за општу популацију, али омогућава за кориснике социјалних услуга, додаје.
Највећи број података ће ресорно министарство, како је навела, преузимати из Централног регистра становништва у којем се налазе подаци и за општу популацију.
„Зашто се онда доноси овакав закон? Из образложења Закона о социјалној карти сазнајемо да је намера да се смањи грешка искључености из права социјалне заштите тек декларативна, да не постоји намера да се повећа обухват и адекватност давања већ да су и постојећи корисници терет за буџет“, рекла је Брадаш.
Бета
Muka mi je od vas i vaših cifara o siromaštvu. Kakva dva miliona, kakvih petstohiljada!!! U Srbiji šest miliona gradjana živi u siromaštvu, skapava od gladi i studeni, nema najelementarniju zdravstvenu zaštitu, ne može da plati naočare, popravku zuba, o krunicama i protezama da ne govorimo, ne kupuje knjige, ne ide na odmor, ne putuje nikud i praktično ne izlazi iz kuće, osim kad baš mora, skoro da se ne kupa, nema ni minimum minimuma za preživljavanje, a vi kao papagaji ponavljate psihopatine statistike. I čaušesku je prikazivao rumuniju njegovog doba kao najprospreritetniju zemlju na svetu gde gotovo da nema siromaštva, pa je narod morao da ga demantuje nasiljem na ulicama rumunskih gradova. Gde vi živite? Kakve ljude vi srećete? Ja srećem samo bedu i jad i duša me boli za ovim narodom koji su zajahali gladnoši i psihopate i koji ne može da ih se oslobodi već čitav vek. Dajte, bar vi se probudite, udjite u neki autobus i pažljivo pogledajte siva, zbrčkana, zabrinuta lica putnika i pokušajte da zamislite kakav život vode ti ljudi koji izgledaju tako jadno i utučeno.
КО ГЛЕДА НА БЕДУ?
По ономе што прича вођа и понављају његови климоглавци као папагаји да смо шампиони по расту БДП у Европи. Ми смо по БДП по глави становника шеста беда у Европи, а не шампиони. 28,57% становништва је на ивици сиромаштва (тачније је беда) 7,14% је сиромаштву (троши мање од 1,0$ дневно). Друга категорија, њих милион и седамсто су пензионери са просечном пензијом од 29405,92 рсд (250,07 евра) и чини 44,49% просечне плате. Наши политичари можда више гледају на плату Бајатовића од 34.000 евра, Данице Драшковић са 7.000 евра, Јоргобанка са 6.000 евра, проф. Павле Поповић са 3.000 евра, с једне стране и бедне плате председника са 1.276 евра, како ли он преживљава, а поштен је до неба. Ово је стварност наша, без увелићавања и без претеривања. Лажи ће, у сваком случају, надживети истину, како је кренуло, па ко издржи. На беду, изгледа, нико негледа, нити обраћа пажњу.